Otpad u Srbiji – veliki problem ili veliki izazov?

Otpad kao problem za čitavo čovečanstvo postoji još od početka našeg boravka na planeti Zemlji. U nekim periodima ovaj problem bio je više izražen (pre svega u periodima ubrzane industrijalizacije), dok se u drugima nije toliko isticao. Razlog tome je upravo kontrolisanje istog, kao i rad na prevenciji stvaranja potencijalnih, skoro pa nerešivih, problema.

Svaki materijal koji čovečanstvo odbacuje iz razloga što više nije potreban ili poželjan pretvara se u otpad. Većina tog nepoželjnog materijala završava na deponijama, a jako mali procenat se ponovo koristi i pretvara u obnovljiv materijal.

Jedna podela vrsta otpada vrši se na osnovu materijala od kog je otpad sačinjen (hartija, staklo, plastika, gume, boje, organski materijal, limenke i sl.). Ovakva podela najviše ima veze sa reciklažom, kao jednim efektivnim načinom pretvaranja otpada u ponovo svima koristan materijal. Okvirna procena je da 60% iskorišćenog materijala može ponovo da se koristi. Kriterijum za podelu je i izvor odakle dolazi otpad (komunalni otpad, industrijski otpad, građevinski otpad i sl.), a uz pomoć ove podele otpad se bezbednije odlaže (u slučaju opasnih odbačenih materija). Poslednja, treća podela otpada bazira se na njegovoj toksičnosti (opasan, neopasan, inertni).

A kako se upravlja otpadom i šta sve prethodi i sledi tom procesu?

Kako definicija kaže, upravljanje otpadom predstavlja sprovođenje propisanih mera za postupanje sa otpadom u okviru sakupljanja, transporta, skladištenja, tretmana i odlaganja otpada, uključujući i nadzor nad tim aktivnostima i brigu o postrojenjima za upravljanje otpadom posle zatvaranja.

Ali, da li sav otpad dobija isti tretman?

Deponije, odnosno mesta na kojima se odlaže i gomila otpad, čovečanstvu su postale najjednostavniji i najjeftiniji način rešavanja pitanja dodatnog nepotrebnog materijala. To je određeni način sahranjivanja otpada. Razvojem civilizacije i rastom broja stanovnika u poslednjih par decenija otpad se pretvorio u ozbiljan društveni i ekološki problem, pa su sa njim i same deponije dobile na značaju. Osim što je jedan od glavnih zagađivača vode, vazduha i zemljišta, gomilanje istog direktno dovodi u opasnost ljudski život, jer, osim toga što truli, predstavlja izvor hrane za raznorazne prenosioce zaraznih bolesti. Zajednički proizvod deponija je gas (uglavnom od metana i ugljendioksida), koji može da stvori probleme mirisa i da ubije vegetaciju okoline, a uz to doprinosi i efektu staklene bašte.

Skoro pa 80% otpada Evrope se odlaže na deponijama, obično u kraterima u zemlji. Preko otpada se nasipa zemlja, kako bi se dobili slojevi, no postoje deponije koje se ne zatrpavaju zemljom, ali se nalaze dalje od grada ili reke ili na nevetrovitom mestu.

Sa druge strane, i ako se skoro 80% otpada Evrope odlaže po deponijama, postoje i one koje ne zadovoljavaju uslove i nisu verifikovane – divlje deponije. U našoj zemlji ih ima preko 2170. Podatke o divljim smetlištima u Srbiji nije dostavilo 48 lokalnih samouprava.

U celoj Srbiji postoji svega 10 sanitarnih deponija, koje su izgrađene po standardima Evropske unije. Sanitarne deponije su one koje sprečavaju da sve loše materije dođu u životnu sredinu, dok se posebno pazi na ocedne vode, što nije slučaj kod divljih deponija.

Veoma potresna činjenica je da jedna prosečna porodica, koja živi na evropskom kontinentu, baca preko dve tone otpada godišnje (najviše hartije, organskog otpada i stakla). Prosečan stanovnik Republike Srbije proizvede 300 – 400 kilograma đubreta godišnje, a veliki deo istog završava upravo na (divljim) deponijama. Osim komunalnog, na deponijama se nalaze i mnoge druge vrste otpada čije je deponovanje strogo zabranjeno propisima Evropske unije. Pojavljivanje divljih deponija, posebno u seoskim mestima, uzrokovana je predalekom lokacijom kontejnera, što predstavlja veliku nepriliku, posebno za starija lica. Često se desi da divlje deponije niknu i na zaštićenim područjima poput slučaja u Beloj Crkvi i u Južnom Banatu. Primer dobre inicijative je akcija građana Čačka, koji su izgradnjom reciklažnih dvorišta značajno doprineli smanjenju broja divljih deponija (čak na pola!). Istraživanja organizacije CEDEF pokazala su da se od ukupnog broja deponija u Srbiji, 7,3 odsto nalazi na udaljenostima manjim od 100 metara od naselja. Takođe, podaci prikazuju da se 25 (15,2%) deponija nalazi na udaljenostima manjim od 50 metara od obale reke, potoka, jezera ili akumulacije. Od tog broja, 14 ih se praktično nalazi na samoj obali.

Spaljivanje otpada još jedan je trend koji se praktikuje od davnina. Cilj spaljivanja otpada je smanjivanje količine đubreta. U svetu postoje i fabrike za spaljivanje otpada (Nemačka, Engleska, Austrija...) koji se koristi za dobijanje električne energije. Takođe, postoje fabrike gde se otpad melje i pretvara u čisto gorivo, pa se koristi umesto uglja, no ove tehnologije i fabrike su prečesto skupe i veliki su zagađivači vazduha.

U  okviru evropskih integracija i pristupnih pregovora, koji treba našu zemlju da približe standardima Evropske unije, neophodno je da se radi na Poglavlju 27. To podrazumeva oko 700 propisa u vezi sa standardima životne sredine. Kako bi proces pristupanja Evropskoj uniji bio uspešniji, u okviru Poglavlja 27 Republika Srbija planira da do 2028. godine zatvori sve divlje deponije, a da se do 2030. godine radi na sanaciji i rekultivaciji neusklađenih deponija – smetlišta, uz dalju izgradnju infrastrukture do 2032. godine, istaklo je Ministarstvo zaštite životne sredine u jednom od intervjua za portal Mondo.rs.

Evropski standardi nalažu da se količina biorazgradivog otpada na deponijama mora prepoloviti do 2019. Krajnji cilj je smanjiti količinu takvog otpada za 65 odsto do 2026. godine.

Kada je u pitanju reciklaža, Srbija reciklira samo 1 odsto komunalnog otpada, a članice EU u proseku 28 odsto; kompostiranja u Srbiji uopšte nema, a u EU se tako tretira 16 odsto otpada. U Srbiji 99 odsto, a u EU samo 28 odsto otpada završi na deponiji, pokazuju podaci Eurostata.

I ako je otpad na prvi pogled jedan od najvećih problema i prepreka u mnogim daljim koracima ka napretku, pitanje je zapravo, da li ćemo temu otpada posmatrati kao problematiku ili kao izazov?

Ne treba da zaboravimo da način na koji tematici pristupimo određuje i način na koji se prema njoj postavljamo, a najčešće su baš stav i želja da se veliki problem iskoreni ključni sastojak promene.

Ovaj sadržaj nastao je u sklopu projekta Mladi i zeleni: podizanje svesti mladih o zaštiti životne sredine kroz inovativne medijske strategije. Realizaciju ovog projekta sufinansiralo je Ministarstvo zaštite životne sredine Republike Srbije te stavovi izneseni u tekstovima ne predstavljaju stavove Ministarstva.

Autorka: Milana Veljko

Izvor: Dipre, B. i saradnici. 2007. Školska enciklopedija: Oxford. Knjiga-komerc: Beograd.

Kako smanjiti broj divljih deponija

Gušimo se u smeću: Srbija na divljim deponijama

Agencija za zaštitu životne sredine - Otpad i upravljanje otpadom

Agencija za zaštitu životne sredine - Katastar deponija

26. Nov 2018.
Uredništvo
Poslednji tekstovi