Pogled na Ustav Srbije – deset godina kasnije

Činjenica da se nalazi na granici prava i politike opisuje svu lepotu, a nekad i strahotu Ustavnog prava. S obzirom da baštinimo ustavnu tradiciju skoro dva veka, možemo izvesti zaključak da su naši ustavotvorci veoma uspešno „hodali“ po ovoj granici.

Prvi svoj Ustav naša država je donela 1835. godine ustrojena kao autonomna kneževina u sklopu Osmanskog carstva.[1] Ustav Knjaževstva Serbie[2] poznatiji je kao Sretenjski ustav, jer se Velika narodna skupština, koja je izglasala ovaj ustav, sastala 15. februara na Sretenje Gospodnje. Za tvorca se smatra Dimitrije Davidović, učeni Srbin iz Austrije, koji je uz kneza Miloša imao vodeću ulogu u borbi za autonomiju Srbije. Zbog slobodarskih ideja smatran je „francuskim rasadom u turskoj šumi“ i izazvao je veliko protivljenje konzervativnih monarhija - Rusije i Austrije koje nisu imale ustave. Knez Miloš Obrenović suspendovao je Ustav nakon 55 dana važenja usled pritisaka velikih sila, ali je Sretenjski Ustav ostavio veliki trag u našoj ustavnoj tradiciji i izvršio veliki uticaj na sve potonje ustave. Pored traga koji je ostavio na naredne najviše akte koje će naši ustavotvorci donositi u godinama koje dolaze, Sretenjski ustav je značajan i zbog toga što se Sretenje koje se slavi kao Dan državnosti, neformalno obeležava i kao Dan ustavnosti.

S obzirom na činjenicu da je većina ustava u istoriji bila kratkog trajanja, 10 godina od donošenja je ipak jubilej i nešto na šta se treba osvrnuti.

Ustav[3] koji je danas „na snazi“ donesen je 8. novembra 2006. godine.

S obzirom na česte promene državnog uređenja u prethodnih 70 godina (a posebno u poslednjih 25) ustavno pitanje (nažalost) nikada nije prestalo da bude otvoreno! Tako je bilo i ovaj put. Crna Gora je izašla iz državne zajednice sa Srbijom i donošenje novog Ustava je postalo neminovno. Iako je ovo bio glavni formalni razlog, izradi novog Ustava je prethodila (možda čak i prevelika) želja da se napravi otklon od Ustava od 1990. godine koji je bio poznat kao „Miloševićev Ustav“. Takođe, važno je bilo i zauzeti stav po pitanju Kosova i Metohije što je rešeno tako što je u preambuli Ustava navedeno da je „Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije i da ima položaj suštinske autonomije u sklopu suverene države Srbije“.[4] Što se značaja preambule tiče mišljenja su podeljena, ali ipak preteže ono koje opravdava i podržava ovakav tekst sa čime se i ja apsolutno slažem.

U poslednje vreme sve glasniji su oni, najčešće politički (na ovaj ili onaj način) činioci koji se zalažu za promenu Ustava. Smeta mi što se olako manipuliše pojedinim terminima i što se informacije paušalno prikazuju. Čini mi se da se najglasniji kritičari našeg Ustava pozivaju na, sada već čuvenu, harmonizaciju našeg prava sa sistemom EU. Ne bi bilo nikakvih problema da oni u javnost iznose i činjenicu da, pored tog zahteva koji nesporno postoji, postoji i „uputstvo“ da bi harmonizacija trebalo da se sprovede postepeno i postupno. Harmonizacija bi trebalo da se pojavi kao rezultat evolutivnih procesa kroz koje naše društvo prolazi, ali ćemo izvesno, sačekati još neko vreme da bismo stigli do tog rezultata. Ustavni kontinuitet je jedan od izraza stabilnosti i ozbiljnosti određene države.[5] Kritičari takođe (najčešće) prećutkuju da bi do izmena nekih odredbi moglo doći i parcijalnim menjanjem tih odredbi, a ne nužno donošenjem novog najvišeg pravnog akta. Mislim da, nažalost, upravo najveći kritičari ustava, nisu svesni njegove veličine i važnosti. To nije pitanje koje bi lako trebalo potezati i za koje bi trebalo pričati svašta, a bez određene podloge. Smatram da postoje delovi koje bi trebalo korigovati, ali sam mišljenja da bi to trebalo uraditi „operišući“ parcijalno u sadašnji tekst ustava.

Imamo i situacije gde ustavne odredbe bez adekvatne političke volje i razvijenih institucija (koje nam, mišljenja sam, fale) ostaju „mrtvo slovo na papiru“.

Osvrnuću se na oblast ljudskih prava koja nažalost u većini slučajeva ilustruje pređašnju situaciju. Naš Ustav je apsolutni šampion u „Evroligi“ ustava što se oblasti ljudskih prava tiče. Maltene trećina odredbi se odnose na ljudska prava, šezdeset i nešto članova, što je broj koji je otprilike tri puta veći nego broj odredbi koje sadrži Ustav Švajcarske[6] za istu oblast. Da paradoks bude veći, maltene sve ove odredbe su „prepisane“ iz raznih međunarodnih ugovora i konvencija koje je naša skupština ratifikovala i koje su tim činom postale deo našeg pozitivnog prava. Realnost nam pokazuje da ova prenormiranost nije donela maltene ništa. Svakodnevno se u medijima mogu čuti oni koji se pozivaju da im je ugroženo neko pravo. Maltene se svako od nas nekad zadesio u takvoj situaciji. Zbog svega navedenog smatram da će do značajnijeg pomaka u ovoj oblasti doći tek protekom vremena (i određenih evolutivnih procesa koje sam pomenuo), a ne normiranjem svega „što padne pod ruku“.

Za kraj bih ostavio pitanje podele i ustrojstva grana vlasti za koje smatram da su ustavne odredbe „svojevrsne žrtve“ našeg važećeg izbornog zakona.

Naime, imamo situaciju gde najvažnije izborne funkcije obavlja Narodna skupština, u čemu ništa nije sporno, ali je problem što je ova institucija zavisna od stranke koja je nosilac izvršne vlasti. To se dešava zbog toga što (najčešće) predsednik stranke, koji je obično nosilac liste na parlamentarnim izborima, imenuje (ispred svoje stranke ili koalicije) kandidate za narodne poslanike. Problem nastaje kad ovi kandidati budu izabrani jer najčešće, nažalost, obavljaju funkciju „predstavnika stranke“, a ne svoju ustavnu funkciju – predstavnika svih građana (pa i onih koji nisu glasali za datu stranku ili koaliciju). Ti i takvi narodni poslanici potom „biraju“ lidera svoje stranke (koji je njih birao za izbornu listu) za Predsednika Vlade. Ustav kaže da je „Vlada odgovorna Narodnoj skupštini za politiku Republike Srbije“[7] (i tako dalje), gde ja postavljam pitanje: da li ovako izabrani predstavnici naroda mogu stvarno da pokrenu pitanje odgovornosti Vlade? Paradoks je veći kad znamo da Narodna skupština bira nosioce određenih funkcija koje bi morale biti nezavisne. Kako očekivati nezavisnost pravosudnih organa (kao treće grane vlasti) ako sudije i javne tužioce bira ovako izabrana Narodna skupština? Isto je i sa institucijama Zaštitnika građana i Poverenika za informacije od javnog značaja kao i sa članovima državnih institucija poput Narodne banke Srbije, Komisije za hartije od vrednosti ili Regulatornog tela za elektronske medije. Da nije baš sve crno pokazuju i svetli primeri ličnosti koje svojim znanjem i integritetom obavljaju nadležnosti javnih funkcija stručno i nezavisno.

Moje je mišljenje da struka treba da se bavi korenitom izmenom ili možda još bolje donošenjem novog izbornog zakona koji bi vratio suprematiju parlamentu na način za koji će biti postignut konsenzus u državi. Što se Ustava tiče, kao što sam i već naveo, ima stvari koje bi možda bilo dobro korigovati, ali bi se to moralo raditi polako i nakon opsežne javne rasprave – menjanjem odredaba važećeg Ustava, a ne olakim donošenjem novog.

Autor: Marko Pantić, student XXIV generacije obrazovnog programa "Studije budućnosti", Beogradske otvorene škole.

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.



[1] R. Ljušić, Istorija za 3. razred gimnazije opšteg i društveno-jezičkog smera, Drugo izdanje, 2008.

[2] Ustav Knjaževstva Serbie, 1835., dostupan na ovoj adresi.

[3] Ustav Republike Srbije, 2006., dostupan na ovoj adresi.

[4] Ustav Republike Srbije, Preambula

[5] R. Marković, Ustavno pravo, Deseto izdanje, 2012.

[6] Ustav Švajcarske, dostupan ovde.

[7] Ustav Republike Srbije, čl. 124.

06. Dec 2016.
Uredništvo
Poslednji tekstovi