Neću žvaku, hoću platu

Novac

Moj otac je zanatlija. Moja porodica se generacijama bavi koradžijskim zanatom. Prvi čovek koji se trajno skućio i time osigurao svoj život, bio je moj otac. Dočekala ga je modernizacija proizvodnje i mnoštvo novih država. Pošto je uspeo da „pregrmi“ sve promene, zakleo se da se njegova deca neće zlopatiti poput njega.

Pored svih mojih podsticaja da mu pomognem i naučim porodični zanat, otac je moju volju izričito odbijao. Zato što nisam bio poletan u porodičnom poslu, često sam se osećao neprijatno kada bih od oca tražio džeparac. 

Prvi novac zaradio sam u stričevoj radnji, ovde, u Beogradu. Dogovorio sam se sa bratom da mu nekoliko dana pomažem pri pravljenju kora. Sa poslovne strane, njemu je moja pomoć prijala, jer nisam zahtevao nikakav novac, ali sam zahtevao ono što mi niko ne može oduzeti – znanje i zanatske veštine.

Za svega nekoliko dana naučio sam osnove zanata. Od strica sam kao nagradu dobio simboličnu svotu novca. I danas mi je ta novčanica omiljena. 

Svoje zanatsko umeće nisam dugo skrivao od oca, već sam prvom prilikom otišao u ispomoć. Tata je bio uplašen za sinovljevu budućnost, mislio je da će sin krenuti njegovim stopama. Zato mi je odmah stavio do znanja- od njega neću dobiti nikakav novac. 

Često, nas milenijalse gledaju kao lenje i pasivne. Međutim, da li je stvarno tako? Možda smo slabo motivisani iskustvom koje dobijamo na praksama, strogim, a nekostruktivnim kritikama koje nam upućuju. Trpimo verbalno nasilje, sujetu i surovo iskorišćavanje. Iskustva koje dobijamo na neplaćenim praksama nisu za prepričavanje. U žargonu, često se nazivaju i „burek prakse“, pogađajte zašto? Sve što naučimo na neplaćenoj praksi je kako da skuvamo kafu, donesemo burek i, oni koji najbolje prođu, postanu masteri pasijansa. 

Zato, zarad boljeg prilagođavanja tržištu rada, neopohodno je da započnemo tradiciju plaćenih praksi. Poslodavcima neće biti svejedno kada budu plaćali svoje praktikante, koji više neće trčati po doručak, već će biti bačeni u vatru radnog odnosa uz dobar mentorski nadzor. 

Praksa nije vrednovan rad, to je vrednovano učenje, neka vrsta praktične stipendije, pružanje bezrezervnog poverenja. Važno je da znamo i osetimo da, osim nas, još neko vrednuje naše učenje. Zar od toga ima ičeg lepšeg? 

Autor: Bogdan Panajotovski

Fotografija preuzeta odavde.
22. Oct 2018.
Milana Veljko
Poslednji tekstovi