Trebaju mi precizne instrukcije

Jednog dana, pre odlaska na trening, tata me je zamolio da odem da kupim hleb i novine. Rekao mi je šta sve treba da kupim, dao mi je novac i čak mi je nacrtao skicu prodavnice i mesto na kome je polica na kojoj stoji hleb, ali mi nije rekao na koju prodavnicu je mislio – da li onu koja je najbliža našoj kući, ili jednu koja je malo dalje. Rešio sam da odem u onu koja je dalja. Trebalo je da kupim jedan Manastirski ili Lazarov hleb, jedan beli hleb i novine. Međutim, u korpu sam stavio i Manastirski i Lazarov i običan hleb i novine. Kad sam došao na kasu, ispostavilo se da nemam dovoljno novca za sve ovo. Prodavačica mi je kazala da moram da se odlučim šta ću da vratim i vratio sam novine i dva hleba.

Onda sam se uspaničio da neću stići na trening i trčao sam celim putem do kuće. Bio sam nervozan i zbog toga što nisam kupio sve što sam želeo. Roditeljima sam rekao: Niste mi dali precizne instrukcije. Odgovorili su mi da ne treba da se nerviram i da smo svi nešto naučili iz te situacije koja se dogodila.

Bilo mi je teško da se smirim i zbog toga što nisam kupio Politiku, jer sam planirao da pre odlaska na trening rešavam ukrštene reči. Želeo sam da se vratim u prodavnicu da bih sve ove radnje ponovio, odnosno, da bih ispravio grešku, jer mi je to uvek važno – da sve ponovim, ali bez greške. Kad sam bio mali, u ovakvim sutuacijama sam uvek govorio da treba da vratimo dan ispočetka.

Posle ovog događaja, kad god treba da idem u kupovinu, ja saslušam roditelje šta sve treba da kupim, a onda sebi zapišem precizno: gde treba da idem, šta treba da kupim i koliko to košta. Ako mi njihove instrukcije nisu jasne, onda ih pitam da ih razjasnimo pre nego što krenem.

Nakon što smo sve rešili, otišao sam na trening i trebalo je da radim neke vežbe, međutim, nisam tačno razumeo koje. Treneru sam rekao da mi da precizne instrukcije. Odgovorio mi je da sam napredovao u komunikaciji, da ne treba da se vraćam korak unazad i da pratim šta drugi rade, pa onda da ponovim. Međutim, meni mnogo znači kad mi ljudi tačno objasne i pokažu šta treba da uradim.

Više puta mi se dešavalo da nisam tačno razumeo šta se od mene očekuje, zato što se ljudi nisu precizno izražavali. Jednom su me roditelji vodili kod neurologa i doktorka mi je kazala da hodam na prstima. Ja sam mislio da treba da hodam na prstima od ruku i nisam znao kako to da izvedem. Tek kad su mi objasnili da treba da hodam na nožnim prstima, uspeo sam to da uradim. Možda je njima bila jasna ta instrukcija koju su mi dali, ali meni nije.

Mama me je jednom prilikom zamolila da odnesem u poštu i pošaljem neka dokumenta. Imao sam malu tremu, jer je to trebalo prvi put sam da uradim. Mama mi je kazala da ne treba da brinem i da će mi zapisati na papir sve što mi je potrebno. I stvarno mi je dala papir na koji je zapisala podatke o pošiljaocu, primaocu, da se pošiljka šalje brzom poštom, kada treba da stigne na adresu. Dala mi je i novac. Otišao sam u poštu, a radnica me je pitala ko plaća poštarinu. Pogledao sam u papir koji mi je mama spremila – tamo nije bilo takve informacije. Malo sam se uznemirio i morao sam da zovem roditelje da proverim sa njima. Na kraju sam zadatak uspešno završio, a mama mi je objasnila da je mislila da ću ja razumeti da treba da platim poštarinu zato što mi je dala novac. Međutim, moram još jednom da ponovim – potrebne su mi precizne instrukcije i ljudi uvek tačno treba da mi kažu sve što mi je potrebno.

Ovakvih primera je bilo mnogo i tokom mog školovanja, a ovde ću opisati jedan. Još u osnovnoj školi radili smo kontrolni iz geografije. Mama je pre toga razgovarala sa nastavnicom o tome kako da mi prilagodi izradu kontrolnog zadatka. Međutim, nastavnica je insistirala da radim isti kontrolni kao i druga deca da bi videla kako ću se snaći i koliko sam napredovao zato što sam bio aktivan na časovima i činilo joj se da ću biti uspešan. Ali, kad sam počeo da radim zadatak, nisam razumeo pitanja i bilo mi je teško da ih rešim. Rekao sam nastavnici da mi je ovo teško, a ona je odgovorila da ne treba da brinem i da slobodno napišem pitanja na koja znam odgovore. Uzeo sam papir i napravio spisak pitanja na koja sam umeo da odgovorim. Tek su mi posle objasnili da je nastavnica očekivala da napišem i odgovore na pitanja, ali ona nije tako i kazala.

Iako bi se drugi možda snašli u ovakvim situacijama i drugačije postupili, meni je to teško. Ja radim tačno ono što mi se kaže i do ovakvih nesporazuma dolazi zato što drugi ljudi ne vide da stvari, koje su njima očigledne, meni treba naglasiti. Ništa se ne podrazumeva. Često se kaže da ljudi sa autizmom imaju problem u komunikaciji. Kad to čujem, pomislim – umem da čitam, pišem, govorim, razgovaram – zašto je onda komunikacija problem? Mislim da sam ovim tekstom objasnio deo teškoća u komunikaciji kod osoba sa autizmom.

Tekst je preuzet sa bloga Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva OVDE.

Autor: Stefan Lazarević

12. Apr 2019.
Uredništvo
Poslednji tekstovi