Emotivni sklad koji podseća na domaće kiflice

Koliko često razmišljaš na temu mentalnog zdravlja? Da li bi voleo/la da stekneš veštine kako bi bolje vodio/la računa o svom mentalnom zdravlju? Intervju koji se nalazi pred tobom nastao je kao rezultat saradnje između incijatora projekta ,,Svi smo isto različiti" i portala za Mlade Mingl. Kako smatramo da su teme socijalnih odnosa, mentalnog zdravlja, emocionalne inteligencije i samoosnaživanja veoma važne, cilj ovog intervjua je da te bolje upoznamo sa projektom, ali i da ti prenesemo mišljenje i savete stručnjaka, ukoliko, između ostalog, nisi u mogućnosti da budeš deo aktivnosti. 

Na pitanja u intervjuu odgovarali su Marija Đorđević i Dejan Janićijević, glavni odgovorni za ovaj sjajan projekat!

1. Za početak, recite nam nešto više o sebi. Kako ste došli na ideju da sprovedete ovakav projekat?

Marija i Dejan: U modernom, informativnom društvu, gde se govori o toliko raznovrsnih tema, nijedna ideja zapravo nije ingeniozna, već se uvek bazira na određenim inspiracijama. Danas, ideja nije nešto novo, već je uočavanje, prepoznavanje i osvrtanje na nešto što nam je uglavnom visilo ispred nosa, a mi ga samo primetimo i istaknemo, uz dodavanje ličnog pečata, ličnih emocija. Te emocije su zapravo unikatne i onda cela stvar miriše na novo i ljudi upravo to primete i osete. Uzmite primer Domaćih kiflica ili Ferdinand knedli. Tako je i naša ideja, nastala uz pomoć znanja stečenog na studijama psihologije, gde smo dobili osnovu u znanju i načinu razmišljanja. Zatim se to začinilo volonterskim radom na nekoliko projekata u okviru kojih smo radili sa adolescentima, mlađim učenicima i decom sa potrebama za dodatnom podrškom. Na kraju, trešnjica na šlagu, uvek je jedan specifičan trenutak. Naš krucijalni trenutak, bio je onaj u kom smo videli Fejsbuk objavu za Superste Centrifuga program. To je bila inicijalna kapisla, tu se pokrenula lavina misli. Tada, sve je išlo nekako glatko, jer smo baš osetili naboj pozitivnih emocija, vezan za svoju ideju. Seli smo, napravili okvire, utvrdili temu, razradili priču, aplicirali i tako postali jedan od deset pobednika konkursa Centrifuga za 2018. godinu u okviru programa Superste, čiji su organizatori Erste banka i Trag fondacija. Jedan naš prijatelj rekao je :Strava! Kako ste to sve tako lako uradili. Došli ste na ideju, aplicirali i pobedili. Da, zaista deluje lako, jer se ideja u koju verujete, nosi sa lakoćom. Naravno, sad ide onaj kliše deo, koji je ipak vrlo tačan…Iza svega uvek stoji vrlo naporan rad. Umni, pa i fizički u našem slučaju

2. Šta vas je motivisalo da tema projekta bude baš ova?

Iako smo odrasli, još uvek može da nam se desi da se nađemo u situaciji u okviru u koje se zapitamo ko smo mi, gde smo, šta i kako radimo, da li sve znamo, šta treba da znamo, itd. U prethodnom radu sa adolescentima, gde smo se bavili temom mentalnog zdravlja, uvideli smo da se oni svakodnevno nalaze u ovoj situaciji. U ovom specifičnom razvojnom periodu, oni formiraju svoj identitet, sa kojim je u neraskidivoj vezi, njihova konekcija sa roditeljima i verovatno još važnije, sa svojim vršnjacima. I tu dolazimo do naleta pitanja. Ko sam ja? Šta znam i šta sve treba da znam? Da li drugi osećaju i misle isto što i ja? Šta je prijateljstvo? Šta smem da podelim na društvenim mrežama? Zašto je Marko u mentalnoj instituciji? Kažu da je lud...Šta znači ludilo? Da li sam loš ako me nasmeju loše stvari? Ljudi kažu da su depresivni... Kako se oseća neko ko je u depresiji? Zašto Milica izgleda drugačije od nas? Je l’ smem da se družim sa njom? Zašto me roditelji ne shvataju? Šta ukoliko se ne osećam dobro u svojoj kući? Zašto se razlikujem od drugih? Da li se uopšte razlikujem? Ili smo svi isto različiti...? Ovakva i slična pitanja postavljali su adolescenti sa kojima smo radili. To nas je podsetilo na period u kom smo i mi nosili ovaj teret. Vrlo je važno napomenuti i to da su adolescenti zapravo vrlo snažni i da mogu doći do svih odgovora. Samo im je potrebno blago usmeravanje, mala pomoć, neki vodič. Sve skupa, dalo nam je motivaciju da upravo mi oformimo tim volontera i da svi zajedno odemo kod adolescenata i jednostavno, pričamo sa njima. O porodici, vršnjacima, komunikaciji, emocijama, mentalnom zdravlju i mentalnim poremećajima, o ciljevima, motivaciji, donošenju odluka.

3. Koji su, po vašem mišljenju, glavni izazovi adolescenata današnjice i problemi u vezi sa njihovim mentalnim zdravljem?

Za adolescente svakog doba, pa tako i ovog našeg modernog, važilo je to da oni traže svoj identitet, preferencije, ljubavi, hobije, zanimanja. Oni su u potrazi, oni isprobavaju i tu naravno, nekada uspevaju, a nekada pokleknu. Njihova leđa natovarena su promenama, domaćim zadacima, neuspešnim komunikacijama, porodicom, prijateljima, ljubavima. E sada, u čemu je stvar – radi pravilnog razvijanja pojma sebe i mišljenja o sebi, potrebno je imati stabilnu bazu u svojim odnosima (počev od porodice i prijatelja), komunikaciji, razumevanju sopstvenih emocija, razumevanju svojih ciljeva i toga koje odluke su nas dovele do ovoga gde smo sada. Svi ovi faktori i njihove kombinacije stvaraju i održavaju mentalno zdravlje osobe i njenu stabilnost. Ono što je za današnje adolescente specifično, u odnosu na sve adolescente godinama i decenijama unazad, jeste to da nečije ponašanje i ličnost najčešće tumače postovima na društvenim mrežama, smajlijima u porukama, pratiocima...Da se razumemo, to rade i odrasli današnjice, ali adolescenti na takav način uče o svetu oko sebe. Dakle, uče. Prva iskustva su im online izazovi. Naviknutost na sistem ocenjivanja kroz lajkove, preglede, komentare… postaje jedini način da osoba dobije potvrdu u društvu. Koliko god se trudili, nikada nećemo proniknuti u to šta se zapravo dešava sa druge strane ekrana i da li osoba sa kojom se dopisujemo zaista plače od smeha. Jasno je da je svima i uvek bilo važno da imaju svoju potvrdu u zajednici, bez obzira na koji način to izražavali. Međutim, kroz online sistem, te potvrde su lažne, iskrivljene i daju mladim ljudima sve sem samouverenosti i samopouzdanja, koji su ključni na putu razumevanja sebe i sveta oko sebe. U ovome vidimo najveći izazov za mlade današnjice. Samopouzdanje i pojam sopstvenog identiteta su svakako poljuljani u adolescentskom periodu usled niza promena, a prikazivanje sebe i ocenjivanje od strane drugih u online svetu to dodatno narušava i otežava dolazak do stvarnog uvida u sopstvene kvalitete.

4. Kako problemi mogu da se reše ili bar prevaziđu, iz prakse?

Opet, rešenje nam je i ovde ispred nosa. Ključ svega je adekvatan razgovor. Sa roditeljima, drugarima vršnjacima, nastavnicima, školskim psihologom, ličnim psihologom. Uvid u realnost date situacije. Možda razgovor zvuči kao jednostavno, primitivno sredstvo koje ljudi ionako koriste; ali, šta mi mislimo? Mislimo i uvideli smo da je razgovor najjače oružije u ovoj borbi u kojoj mlade učimo da se nose sa svojim životima na najbolji mogući način i iskoriste svoje potencijale. Razgovor kao oružije i sredstvo za šta? Odgovor je - za preventivu. To je glavni cilj ove naše priče. Da preveniramo da se mladima dešavaju ozbiljniji problemi u budućnosti i da ih osnažujemo kako bi imali svoj život u svojim rukama ukoliko im se ipak dese. U današnjem online svetu, mi smo sa adolescentima razgovarali uživo; tumačili smo zašto reagujemo drugačije na identične situacije i tražili prava imena za svoje emocije; učili smo kako i kroz jednostavne igrice, poput razmrsivanja zamršenog konopca, prolazimo kroz proces donošenja niza odluka; videli kako dolazi do diskomunikacije i šta su toksični prijatelji i partneri. To smo radili rukama, osmesima, rečima. Razgovarali smo, pitali i najvažnije – slušali.

5. Kako roditelje dodatno edukovati o osetljivosti ove teme?

Roditelji adolescenata se nalaze u veoma teškom položaju, to niko ne spori. Međutim, nije retkost da oni nesvesno čine niz grešaka u borbi za ponovno pridobijanje svoje dece. Roditeljima se može pomoći osvešćivanjem i podsećanjem na adolescentske probleme i osećanja. Oni često misle da se tačno sećaju kako im je bilo u tom periodu, međutim, mi svoja sećanja uklapamo u sadašnje stavove i osećanja, a toga nismo svesni. Stoga, roditelji misle: I ja sam prolazio/la kroz taj period, pa me niko nije ništa pitao i slično. To ne znači da je to dobro i da njima nije bila potrebna podrška u tom periodu, koju možda nisu dobili i vrlo je moguće da to prenose na svoju decu. Ne treba zaobići to da se roditelji isto tako plaše. Odjednom im kroz kuću prolaze neki odrasliji mladić ili devojka koji/koja im je do pre neki mesec sedela u krilu. Neznajući kada se tačno ta nit komunikacije prekinula, u želji da uteše sebe, kao i svoju decu, roditelji su skloni da govore proći će / nije to ništa / znaš kako je meni bilo/ ima problema većih od tvog/ nemoj plakati/…(niz nastavite sami). Ovim oni misle da pomažu, a tinejdžeri se ljute, jer neko sasvim konkretno i direktno omalovažava njihov problem, koji zaista postoji i koji neko nesvesno pobija. Stoga, savet za roditelje je da daju svom detetu podršku u pravom smislu - Njihov problem jeste problem i nemaju većeg od tog; Neće proći samo od sebe i ne treba da prođe samo od sebe, jer je period odrastanja upravo period učenja i sazrevanja i ako bilo šta bude zataškano, u budućnosti će se javiti u gorem obliku; neka plače i neka govori. To je način i to je ventil. Mnogi adolescenti su tokom učešća u našem projektu priznali da nemaju slobodu da se obrate svojim važnim odraslima (roditeljima, mentorima, nastavnicima). Dakle, neka odrasli razmisle o tome da li nesvesno ili svesno postavljaju neke neostvarive standarde i da li se ponekad oni plaše promena više nego njihova deca. Na kraju, neka i roditelji govore na sav glas. Tako ćemo se svi čuti, te ćemo imati uvid u svoje stavove i mišljenja, uvid u to koliko smo svi isto različiti, pa ćemo se lakše i bolje razumeti.

6. Šta je neophodno promeniti u formalnom sistemu obrazovanja, šta je ono što nedostaje našim institucijama?

Hm, ovo pitanje ima više od dve oštrice. Premda kao psiholozi obrazovanja tačno znamo kakve metode držanja časova i pripremanja materijala za rad dovode do idealne kombinacije za učenje bilo kog gradiva, isto tako znamo koliko je velika opterećenost administrativnim poslovima nastavnika i stručnih saradnika u školama, a mala motivisanost za rad sa decom konkretno. Nedostatak našeg formalnog sistema obrazovanja jeste taj što su nastavnici obučeni za svoj predmet, nauku i domen, a ne nužno da budu pedagozi, što je, složićete se, veoma važno ukoliko se vaš rad sastoji od svakodnevnog kontakta sa decom. Ovde se možemo ponovo vratiti na Domaće kiflice ili Ferdinand knedle – hajde da nešto klasično začinimo nečim novijim i mirišljavijim. Hajde da damo puls realnog života tim školskim časovima i obavezama. Mi smo sa svojim projektom i idejama otišli u formalni sistem i formalno okruženje, a neformalno podučavali i zajedno dolazili do saznanja. Pre će se razumeti i zapamtiti neki fenomen ukoliko sednemo svi u krug i tumačimo to u, recimo, filmskoj sceni ili na osnovu osećanja u datoj situaciji; ukoliko smo svi ravnopravni u tome i priznajemo svoje slabosti i razmišljanja, nego ukoliko samo jedan čovek (nastavnik) jedini priča, zna sve odgovore, ne priznaje alternativna mišljenja i time sputava razmišljanje uopšte. To je okvir i nepostojanje prilike za rast ličnosti, društva i zajednice.

7. Šta je to što biste poručili adolecentima koji nisu u prilici da budu deo ovog projekta? Na koji način oni mogu zatražiti pomoć odnosno konstruktivne savete i od koga?

Smisao našeg postojanja jeste u tome da osnažimo adolescente da slobodno izraze svoje stavove, emocije, razmišljanja i pitanja, jer verujemo da se svašta događa u njihovim glavama i da to samo treba poslušati i posložiti, radi budućeg blagostanja. Zato ćemo im uvek poručivati da govore, da pitaju i traže – psihologa, savetovališta, prijatelje…radi razgovora, informisanja, oslobađanja. Čemu to? Kada se informišemo i kada zajedno dolazimo do saznanja o mogućnostima i fenomenima, procenat verovatnoće da nećemo biti stigmatizovani i da nećemo druge stigmatizovati – raste. Šta je stigma uopšte? To je izolacija drugog, neodobravanje drugog usled njegovog ožiljka, invaliditeta, opredeljenja, pola, obrazovanja, mentalne bolesti, različitog stava i mišljenja i mnogo čega drugog. Kako ovde razgovor i informacija stupaju na snagu? Tako što na taj način imamo priliku da svi zajedno shvatimo kako je do nečega došlo; koji su sve faktori i kombinacija faktora učestvovali da bi neka pojava nastala; da li je osoba sama kriva za to i kako najčešće nije. Tako učimo kako se stvari dešavaju i kako mogu svakom da se dese. Time se stigmatizacija i njena moć razrušavaju, što dovodi do toga da tinejdžeri žive kvalitetniji život i da oni koji se na bilo koji način muče, imaju jednu muku manje. Dakle, tinejdžeri, nudite i tražite razgovore! Usput, svratite na našu Fejsbuk i Instagram stranicu i pogledajte kako smo uticali na vaše vršnjake, pogledajte kakve smo sadržaje preporučivali i čitajte naše tekstove. Možda neka rečenica bude baš ona koja će vas motivisati da opstanete u jednoj stari, a odvojite se od neke druge. Uvek nam možete pisati bez bojazni da će vaš identitet biti na bilo koji način zloupotrebljen. Pored toga što smo psiholozi, mi smo nedavni tinejdžeri, ljudi koji su se spoticali i izvlačili, učili, smejali i grlili, plakali i opstajali, isto kao i vi. I još uvek sve to radimo. Sigurni smo da ćemo moći dobro da vas saslušamo i posavetujemo!

 

Fotografija je preuzeta odavde.

25. Jun 2019.
Uredništvo
Poslednji tekstovi