Dragi svi,
Pišem vam ovo, ne u želji da dobijem nekakvu podršku, već u želji da čujem i vaše mišljenje i vaš glas. Ovo se definitivno tiče svih nas i u interesu svakoga jeste da odbrani svoje ideje, zalaganja i želje.
Ako se ne branimo, već samo sedimo i čekamo, šta time dobijamo?
Kako i veliki Momo Kapor kaže: „Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neprestanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš?..“
Dakle, kao što sam već napomenula, sami krojimo svoju sudbinu i svoju budućnost. Mladi smo, sa zvezdicama u očima i nadama srcu, gledamo samo u onom pravcu u kom nas vuče želja. Kažu, ne treba da čekamo da nam padne nešto sa neba. Za svoju ideju i viziju života treba se potruditi, pomučiti, mnogo puta izgubiti, a onda konačno i dobiti tu bitku. Definitivno, ne treba čekati. Ali, odakle početi?
Naravno, svima nam je jasno da odmah na početku ne možemo da pucnemo prstima i da, nekim magičnim okolnostima, radimo baš odmah ono što želimo, ono što sanjamo i da uz to, budemo i plaćeni za svoj rad. Da bi do toga došli, moramo da krenemo od malih koraka.
Za mnoge od nas, mali koraci jesu upravo oni kada se odlučimo da volontiramo. Ali, šta je zapravo to volontiranje?
Prema Službenom Glasniku Republike Srbije (br. 36/2010), volontiranje jeste organizovano dobrovoljno pružanje usluge ili obavljanje aktivnosti od opšteg interesa, za opšte dobro ili za dobro drugog lica, bez isplate novčane naknade ili potraživanja druge imovinske koristi, osim ako ovim zakonom nije drukčije određeno.
Već znam da većina na ovo prevrne očima i dobaci jedan od mnogih zajedljivih komentara.
„Ma šta će ti to bre?!?“
„Gubiš svoje dragoceno vreme!!!“
„Bolje da radiš negde, da te plaćaju za to, a ne ovako da te iskorišćavaju!“
I već mi se od svih tih istih komentara, „sugestija“, „mislim najbolje za tebe“ „saveta“, poprilično zavrti u glavi.
Kažu da najbolje što možemo učiniti za čitav svet jeste da iz sebe izvučemo maksimum. Na ovaj, onaj ili neki drugi, pak tebi svojstven način. Taj maksimum smo dužni da pokažemo svetu i da taj maksimum bude društveno-koristan. Jer, zašto svoj potencijal da krijemo i ne koristimo? „Od Boga je dar biti drugačiji, biti svoj i poseban..“
Kada se odlučiš da volontiraš, mnogo stvari se promene. Promeni se tvoj način razmišljanja. Svako volontiranje, svaka nova šansa, svako novo iskustvo je i više nego dragoceno. To shvatiš tek kada prođe taj period volontiranja i kada ti volontiranje donese i neke pozitivne stvari.
Da li su te pozitivne stvari u vidu nekog novog prijateljstva, poznanstva ili pak poslovne ponude… da, pozitivne stvari u vidu poslovne ponude. Ovim ne kažem da iza svakog volontiranja stoji i zagarantovan posao, no nikada se ne zna koga novog u poslovnom svetu možeš da upoznaš. Pitaj ljude iz svoje okoline koji volontiraju šta je to iskustvo značilo za njih. Mnogi su svoje prvo zaposlenje dobili tako što su prvo volontirali.
Sve ovo te vodi ka nekom novom svetu. Ka nekim novim mogućnostima. Ka tebi, u nekom novom svetlu i razmišljanju. To je period i kada dosta sazriš. Kada shvatiš da nije tvoje jedino ono što je zapravo ispravno. Kada uvažavaš i poštuješ tuđa mišljenja i ideje. Kada te neke i inspirišu i zapravo izrode tvoje. Tu krećeš da gradiš svoje „malo carstvo“.
I, veruj mi, ono neće ostati „malo“, jer ga gradi jedan veliki čovek.
Taj čovek si TI.
Autorka: Milana Veljko