"The best part of being a girl is now i don’t have to pretend to be a boy"
Možda ti je poznato da je januar 2017. u redakcijij Nacionalne geografije posvećen nečemu što nam je poznato pod imenom ,,Gender Revolution’’, što predstavlja post-seksualni revolucionarni pokret koji potražuje dekonstrukciju tradicionalnog razumevanja u vezi sa ljudskim otelotvorenjem, muško-ženskim dimorfizmom i polom/rodom.
U svrhu gore navedenog, na poslednjoj naslovnici Nacionalne geografije osvanula je slika devetogodišnje devojčice Averi Džekson (Avery Jackson) iz Kanzas Sitia (Kansas City) koja je između ostalog, prva transrodna osoba koja se pojavila na naslovnici ovog časopisa.
Sam projekat pokrenuo je mnoge burne reakcije i komentare koji su naravno imali konačan povod za kulminaciju nakon što se ovaj broj časopisa pojavio.
"National Geographic is trying to brainwash young people into thinking this kind of degeneracy is normal. #GenderRevolution" - ovo je samo jedan od tvitova koje smo zatekli, kao eksplicitni znak neslaganja sa ovim projektom.
Nakon mnogobrojnih reakcija na raznim društvenim mrežama i u javnosti uopšte, špekulacijama o tome šta se uopšte krije iza ovog poteza i koje su glavne namere i poruka koju Nacionalna geografija "ovim" želi da pokaže, ovaj časopis se i sam oglasio pokušavši da objasni da je ono što su oni želeli da postignu ovim daleko od bilo kakve teorije zavere već da se iznese jedan opštevladajući problem, širom sveta i pokuša da se ukaže na posledice i načine na koje isti utiče na živote mnogih mladih ljudi, što je ujedno i odgovor na pitanje odkud baš devetogodišnja devojčica na naslovnici.
Dakle, Nacionalna geografija svojim projektom nije iznedrila novi društveni problem već istakla jedan već postojeći, veoma veliki a često zanemarivan od strane društva.
Znaš i sam/a da društvo koristi razne etikete kako bi označio tebe ili bilo kog drugog pripadnika društva. Jedna od neizbežnih etiketa, kojoj u tom trenutku ne možeš da se suprotstaviš niti da je razumeš jeste etiketa koju dobiješ na samom rođenju. Prvo što će roditelji pitati jeste: ,,Je l’ dečak ili devojčica?’’ – a onda će se čuti veseli glasić koji potvrđuje jedno ili drugo.
Učeni smo tako da nas reči muško/žensko definišu i da ne postoji ništa između. Tome nas je bar učila biologija ali priča o hromozomima je tek početak objašnjenja kompleksnosti ljudske egzistencije.
Naš dnevni listi, „Politika“, se takođe osvrnuo na ovu temu pišući pod naslovom ,,Nema više muško i žensko’’ što takođe govori u prilog rigidnosti shvatanja pri pravljenju ove razlike.
Činjenica da su neke zemlje poput SAD-a tolerantnije i svesnije ovog "problema" ljudi sa ovih prostora smatraju kao neku vrstu pretnje i opasnosti te je stoga fokus Politikinog ostvrtanja na Gender Revolution vrsta upozorenja i samosvešćivanja da ovaj "trend" koji je okarakterisan kao abnormalan, kad tad stiže i kod nas.
Brojna negodovanja i hejterski stavovi počevši od homoseksualnosti pa sada i o transrodnim osobama zapavo proizilaze iz opšteg neznanja o istim. Uzdati se bez nekog posebnog rasuđivanja u ono što nas društvo uči je i više nego problematično jer ne zaboravi, i dalje postoje ljudi na određenim društvenim lestivicama koji filtriraju znanje o svetu oko nas u sopstvenu korist ili jednostavno jer – eto.
Koncept roda (gender) jeste zapravo kulturno/društveno konstruisana kategorija, dok pol (sex) treba posmatrati kao neku vrstu biološke predispozicije što bi mnogi teoretičari zapravo opovrgli trvdeći da ne postoji razlika, ne postoji striktno jedna stvar koja će razdvojiti pol i rod.
Mislim da na Gender Revolution zaista nema potrebe gledati kao na ugrožavanje tradicionalnih vrednosti jer niko nikog ne prisliljava ni na šta već kao na neku vrstu osvešćivanja i traženja svog zasluženog mesta sa jednakim pravima na ovom svetu. Transrodne osobe su ljudi isto koliko i mi, sa istim potrebama i emocijama koje su željni da dele sa ljudima oko njih. Njihova jedina "mana" zapravo je i uzrok njihovog najvećeg nezadovoljstva, zamislite kako je to, osećati se zaroboljenim u svom, a opet tuđem telu?
Razbijanje tabua i prihvatanje drugačijih pogleda, novih pogleda na svet ne znači nužno loše. Osvrni se oko sebe i pogledaj dokle smo dogurali, šta se sve izdešavalo i promenilo samo u poslednjih deset godina?
Zašto je onda toliko strašno "biti isti, biti poseban, biti samo svoj"?
Postoji mnogo distopijskih predispozicija kojih bi trebalo da se plašimo ali ovo definitivno nije jedna od njih.
Mingl zanima, kakav je tvoj stav povodom ove teme?
Deo informacija preuzet je sa sledećih sajtova:
Autorka: Jana Staniševski
Fotografija preuzeta sa sajta National Geographic.