Da li je prsten počeo da se doživljava kao okov, a brak da se smatra nametnutom tradicionalnom konvencijom koju treba prevazići?
Brak kao institucija vodi poreklo čak iz praistorije i dugo se temeljio na lokalnim običajima, u zavisnosti od podneblja i sredine, da bi u XVI veku Rimokatolička crkva uvela pravilo prema kojem je brak važeći samo ukoliko je sklopljen u prisustvu sveštenog lica i zaveden u crkvene knjige. Pojam građanskog braka uvodi se nakon Francuske revolucije i opšte sekularizacije države i društva, pa iako i danas postoje izvesne razlike u poimanju braka od nacije do nacije, ipak se generalno može reći da brak predstavlja formalan odnos koji definiše pravila uzajamne privrženosti između muškarca i žene (s tim što su poslednjih decenija mnoge države odobrile i sklapanje istopolnih brakova). Moguće je da baš ta formalnost i definisanost stvara izvesnu odbojnost kod pripadnika novih generacija koji teže nekonvencionalnosti. U poslednje vreme nije tako retka pojava vanbračnih zajednica, koje očigledno nastaju iz shvatanja da je ljubav ipak važnija od bilo kakvih dokumenata i potpisâ.
Razloge i uzroke takvim pogledima na brak treba tražiti i u trendu koji se nameće zahvaljujući tehnologiji, društvenim mrežama i, kako se čini, holivudskom načinu života. Društvene mreže poput Facebook-a pružaju nam mogućnost da svoju ljubavnu vezu odredimo na više načina, ne samo kao „in a relationship“, „single“, „engaged“, „married“, „divorced“, nego i kao – „it’s complicated“ ili „in a open relationship“.
I trend vanbračne zajednice još se više proširio zahvaljujući masovnim medijima. Nije mali broj poznatih ljubavnih parova koji decenijama žive zajedno i čak imaju decu, a da se nikada nisu zvanično venčali. Na taj način, mnogi koji su protivnici braka dobijaju satisfakciju da su u pravu, čim razmišljaju na isti način kao slavne ličnosti.
Kao bitna prepreka za stupanje u brak ističu se dva dijametralna, a ipak tako slična razloga, jer oba se tiču karijere i finansijske strane. Ako se mladi nisu ostvarili na poslovnom planu, a pogotovu ako im finansijska situacija nije zadovoljavajuća, to je jedan razlog više da iz godine u godinu odlažu osnivanje porodice, jer unapred znaju da bi novac postao još veći problem nakon venčanja, a pogotovu nakon rođenja deteta. Sa druge strane, ako je mlada osoba stavila karijeru na prvo mesto i ako pritom smatra da bi brak značio zastoj u napredovanju na poslu – i to je još jedan razlog da se zasnivanje porodice odlaže. Najzad, i solidna finansijska situacija može doprineti odlaganju venčanja, jer u tom slučaju na prvom su mestu uživanje i zabava, što bi sigurno bilo svedeno na mnogo manju meru ako se uplovi u bračne vode.
I pored svih uticaja sa strane, ali i pored samostalnosti i želje za uspešnom karijerom, ipak su često nezrelost, nesigurnost i nespremnost za ozbiljan život presudan faktor iz kojeg je proisteklo shvatanje da je bolje ostati sâm kako nam se niko ne bi mešao u život niti nam kvario dosadašnje navike. Nije to samo strah od nagle promene, nego ima i sasvim opravdanog straha od neizvesnosti koju bi tako veliki korak doneo. Neće biti preterano ako se kaže da su se neke ranije generacije lakše opredeljivale za stupanje u brak jer su, sa jedne strane, finansijski bili sigurnije nego što je to danas, a sa druge strane, kolektivna svest sredine i društva tada je nesumnjivo bila na strani registrovanog braka.
Ali, da ostavimo po strani nove trendove, društvene mreže i pojedinačna shvatanja, pa da vidimo konkretno, šta kaže zvanična statistika kad su u pitanju brakovi u Srbiji.
Prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, 2015. godine u Srbiji je zaključeno ukupno 36 949 brakova, što je povećanje za 1,4 odsto u odnosu na 2014, ali je, sa druge strane, bilo više i razvoda: 9 381 naspram 7 614 u 2014. godini. Prosek godina starosti prilikom stupanja u brak za žene iznosi 30, a za muškarce 34 godine. Ove brojke možda i ne govore previše, ali ako ih uporedimo sa situacijom koja je vladala sredinom XX veka, vidimo da je 1950. u Srbiji bilo zaključeno 76 749 brakova. Ako dalje pratimo statistiku po godinama, primećujemo da je najviše brakova zaključeno 1972, i to čak 68 417, a nakon 1991, kada je zaključeno 45 145 brakova, taj broj opada iz godine u godinu. Razume se, takvoj situaciji ne doprinose samo nova shvatanja mladih generacija, nego i primetno opadanje nataliteta.
Takođe je veoma bitan podatak i to da se razvodom završi – svaki četvrti brak. U proseku, razvedeni brak traje 13,3 godine, dok je prosek starosti prilikom razvoda za žene 44 godine, a za muškarce 40 godina.
Nije isključeno da se mladi teško odlučuju na bračni život i zbog toga što imaju prilike da u svojoj najbližoj okolini vide kako se brakovi jedan za drugim raspadaju, pa po uzoru na narodno shvatanje „bolje sprečiti nego lečiti“ često prevlada mišljenje da ne treba ni ulaziti u neizvesnost.
Najzad, ako je krajnji cilj pojedinca srećan zajednički život u dvoje, čini se da jedan papir nije važan niti može bilo šta da promeni. I zaista, niko danas nema pravo da propisuje i ugovara brakove, niko nema pravo da pojedincu određuje starosnu granicu za osnivanje porodice, tako da svako može sâm odabrati kada će činiti krupne i presudne životne korake, da li će ih uopšte činiti i na koji način.
Autor: Dušan Milijić
Fotografija preuzeta odavde.