Kad je Valter služio đavola

Objavivši 1969. u „Reflektoru“ (dodatku lista Borba) članak pod nazivom „’Crni talas’ u domaćem filmu“, autor Vladimir Jovičić nije ni mogao naslutiti da je time kumovao jedinstvenom filmskom pravcu nastalom u jugoslovenskoj kinematografiji sredinom šezdesetih godina XX veka. Želeći da jednim, ne baš lepim terminom ukaže na filmska ostvarenja koja su oštro kritikovala zvaničnu vlast, Jovičić je, ustvari, doprineo da se dotični filmovi najpre grupišu u jedan poseban žanr, a zatim da se taj žanr proslavi baš pod tim nazivom.

Sve je zapravo počelo bez ikakvog manifesta ili programa, a bio je snimljen već dobar broj filmova „crnog talasa“ pre nego što je takav termin izmišljen i u javnosti promovisan, tako da nije lako ni odrediti koje bi se ostvarenje moglo označiti kao prvo u dotičnom žanru, no pošto im je zajedničko to što su se našli na crnoj listi režima i što su obrađivali tabuizirane teme (uglavnom preispitivanje revolucionarnih tekovina i težak život običnih ljudi u zemlji gde zvanično vlada blagostanje, a sve to uz naglašeni naturalizam), onda se „crnotalasnim“ već mogu smatrati Dvoje (1961) Aleksandra Petrovića i Čovek iz hrastove šume (1963) Miodraga Miće Popovića, kao i docniji filmovi Hajka (1977) i Na putu za Katangu (1987) Živojina Žike Pavlovića. Međutim, pošto su u jugoslovenskoj kinematografiji kao celini „crnovalni“ filmovi imali osetnu dominaciju u periodu 1965–1972, ograničićemo se na ostvarenja snimljena tih godina.

Mada su se mnogi reditelji ogledali u vodama „crnog talasa“, ipak se kao najznačajniji predstavnici izdvajaju Živojin Pavlović, Aleksandar Petrović i Dušan Makavejev, jer upravo su njihovi filmovi najviše doprineli oformljenju i afirmaciji „crnog vala“ kao posebnog žanra.

Živojin Pavlović je iz filma u film nadmašivao samoga sebe, svaki put dotakavši sve kontroverzniju temu: Neprijatelj (1965) o podvojenoj ličnosti u društvu koje je ionako dvolično; Povratak (1966) o korupciji i kriminalu u naizgled perfektnom sistemu; Buđenje pacova (1967) o tragikomičnom marginalcu koji se bukvalno kao pacov provlači kroz (mišje) rupe velegrada; Kad budem mrtav i beo (1968) o nesrećnoj sudbini Džimija Barke izazvanoj društvenim okolnostima; Zaseda (1969), koja je u pitanje dovela čak i temelje na kojima država počiva (čuvena rečenica: „I vi ste mi neka revolucija!“). Karakteristično za Pavlovićeve filmove koji su ovde spomenuti jeste i to što su svi snimljeni u crno-beloj tehnici, čime je još više istaknuta teskoba i beznađe malih ljudi, ali je naglašen i kontrast između stvarnosti i zvanične slike koju režim forsira.

Iako je već imao uspeha sa filmovima Dvoje, Dani i Tri, ipak je ime Aleksandra Petrovića postalo deo svetske kinematografije kada su Skupljači perja bacili na noge publiku Kanskog festivala 1967. godine. Reditelj je uspeo da od mikrokosmosa prigradskih Roma načini priču kosmopolitskih razmera; nije slučajno odabrao vojvođansku ravnicu za ambijent, jer je na tom podneblju bez problema mogao predstaviti haotičnu mešavinu raznoraznih jezika, nacija, običaja i kultura, a da opet u centru pažnje bude jedan lutajući i neprilagođeni narod (Đelem, đelem znači „išao sam, lutao sam“).

I za svoj naredni film, Biće skoro propast sveta (1968), Petrović je odabrao vojvođanske pejzaže, na momente idilične, ali mnogo češće depresivne, svakako u skladu sa tragičnom pričom koja se odigrava iza kulisa prividnog prosperiteta sela. Univerzalnost priče naglašena je u uvodnoj špici autorovom opaskom da je, stvarajući film, „mislio na roman Zli dusi“ Dostojevskog.

Može se reći da ruski klasici nikada nisu bili bliži srpskom filmu nego u epohi „crnog talasa“, jer je Pavlovićev Neprijatelj zapravo modernizacija Dvojnika Dostojevskog, dok se Aleksandar Petrović još jednom vratio ruskoj književnosti filmom Majstor i Margarita (1972) – snimljen u međunarodnoj italijansko-jugoslovenskoj koprodukciji, uz to prva kompletna ekranizacija kontroverznog i u Sovjetskom Savezu cenzurisanog romana Mihaila Bulgakova, i ovim je filmom jugoslovenska kinematografija dosegla jedan viši umetnički nivo, lišen svih barijera, granica i zabrana.

A koliko je „crni talas“ prožet iskonskom umetnošću, ne samo onom sedmom, dokaz je i to što su se u ovom periodu kao reditelji uspešno oprobali po jedan slikar i pesnik: Mića Popović režirao je filmove Čovek iz hrastove šume i Roj, dok je Miroslav Mika Antić bio autor filmova Sveti pesak i Doručak sa đavolom.

Filmovi „crnoga vala“ prožeti su i naukom, pogotovu onom tabuiziranom, pa se tako u filmu Dušana Makavejeva Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT (prva asocijacija je, naravno, crna mačka na goloj Evi Ras) kao profesionalni seksolog pojavljuje doktor Aleksandar Kostić (tada trn u oku komunističkom režimu), a još je više zabranjena nauka došla do izražaja u najpoznatijem ostvarenju istog reditelja, W. R. – Misterije organizma (prva asocijacija: glava Milene Dravić), gde se kroz dokumentarne snimke prikazuje kako su u Americi bile javno spaljivane knjige psihijatra Vilhelma Rajha, Frojdovog učenika. Poruka filma bila je jasna: bez obzira na ideologiju, svi moderni režimi u suštini su totalitarni i diktatorski – upravo zbog toga se ovaj film našao na sudskom procesu i dugo je bio zabranjen za prikazivanje u Jugoslaviji.

Sudskim zabranama bili su izloženi i filmovi Rani radovi (1968) Želimira Žilnika i Plastični Isus (1971) diplomca Lazara Stojanovića, dok je kontroverzni film Jovana Živanovića Mlad i zdrav kao ruža (1971) bio povučen iz distribucije bez ikakvog objašnjenja, što opet i nije čudno ako se zna da ovaj film otkriva, pa čak i tačno predviđa, sve bolju saradnju policije i kriminalaca sa beogradskog asfalta.

I na kraju, pogledajmo ko bi od naših glumaca mogao biti zaštitno lice „crnog talasa“. Naravno, svakome će najpre na pamet pasti Bekim Fehmiju kao Beli Bora, Eva Ras kao službenica PTT, Slobodan Cica Perović kao protagonista Buđenja pacova, Dragan Nikolić kao Džimi Barka, Milena Dravić u Misterijama organizma ili Tomislav Gotovac u Plastičnom Isusu, ali nije teško zapaziti da je najveći broj uloga u filmovima ovog žanra ostvario onaj isti glumac koji će docnije ostati upamćen kao partizanski komandir po kanjonima Neretve i Sutjeske, ali prvenstveno kao sarajevski ilegalac Valter.

Upravo tako: pre nego što će se proslaviti u filmovima „crvenog talasa“, Velimir Bata Živojinović ostvario je sjajne uloge u ostvarenjima „crnog talasa“, a bez sumnje su te uloge znatno kvalitetnije, tim pre što je Bata za njih često bio i nagrađivan. Posebno je vredna pažnje uloga Mirte u Skupljačima perja, ali su mu takođe značajne i uloge u filmovima Čovek iz hrastove šume, Tri, Neprijatelj, Povratak, Praznik, Uzrok smrti ne pominjati, Doručak sa đavolom, i Bog stvori kafansku pevačicu.

U filmu Biće skoro propast sveta Bata Živojinović igra mračnog „udbaša“ koji se čak prerušava u sveštenika ne bi li od zatvorenika saznao tajnu, dok u Majstoru i Margariti gledamo budućeg Valtera kao komičnog i simpatičnog đavoljeg slugu!

Ništa tu nije neobično, jer kao što je Bata Živojinović ostao prepoznatljivo lice domaćeg filma, tako su partizanski žanr i „crni talas“, premda potpuno suprotstavljeni jedan drugome, ipak ostali karakteristični i autentični pravci jugoslovenske kinematografije, pa je i očekivano da najpopularniji glumac bude onaj koji je uspešno isplivao iz oba burna talasa.

Autor teksta: Dušan Milijić

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

07. Aug 2017.
Uredništvo
Poslednji tekstovi