Klikabilni naslovi romana

Klikabilni naslovi postali su svakodnevica na društvenim mrežama, pa i pored organizovane borbe u koju se uključio Facebook, novinari uvek nađu načina da pompeznim naslovom privuku pažnju čitalaca, da nateraju korisnika da klikne na stranicu i otvori je, bez obzira na to što verovatno i sâm korisnik dobro zna da u tekstu neće otkriti ništa spektakularno ili da će, što se češće dešava, biti razočaran kad shvati da glavna informacija i nema veze sa upečatljivim naslovom (klikbejtom).

Međutim, ako se osvrnemo i na prostor izvan društvenih mreža, nije teško primetiti da su klikabilni naslovi odavno osvojili i svet umetnosti, pogotovu kinematografiju i književnost, jer najčešće naslov i bude to što privuče publiku da odgleda film ili pročita knjigu. To je razumljivo i opravdano kad naziv ima veze sa glavnom radnjom samog dela, ali u poslednje vreme tu i tamo pojavi se izdanje romana koje naslovom i dizajnom korica mnogo obećava, a kad uzmemo da čitamo, vrlo brzo shvatimo da smo prevareni i da verovatno roman nikada ne bismo pročitali kad bismo unapred znali tačan opis radnje. Ipak, nepravedno bi bilo reći da su sve takve knjige loše – ima i onih koje zaista vrede i iz kojih ćemo dosta toga korisnog naučiti, ali je pitanje da li bi imale i jednog čitaoca da naslov nije tako kontroverzan i primamljiv, ponekad i banalan, pa i blizak naslovima šund literature.

Karakteristično je da su klikbejti na koricama knjiga formirani na potpuno drugačiji način od naslovâ na društvenim mrežama, jer dok se novinari trude da pažnju privuku koristeći neodređene pojmove, najčešće zamenice („ova pevačica“, „taj glumac“, „šta se to desilo“ i slično), dotle su naslovi romana precizni, imena su jasno naznačena, ali to opet ne pruža tačnu informaciju čitaocima, nego takođe samo služi da privuče pažnju.

Najbolje je na primerima pokazati upotrebu klikbejta u savremenoj književnosti, pa ćemo za tu priliku izdvojiti nekoliko domaćih naslova beogradske izdavačke kuće „Laguna“. (Upozorenje: u daljem tekstu može se naići na otkrivanje zapleta ili čitave radnje pojedinih romana. Dakle: spojleri!)

Nije sve ni u naslovu, treba ponekad izabrati i pravi momenat, što je dobro uočio pisac Dejan Stojiljković kada je svoj roman-prvenac nazvao Konstantinovo raskršće. Bilo je to vreme kada se uveliko govorilo o predstojećem obeležavanju 1700 godina Milanskog edikta, što je nesumnjivo uticalo na to da publika, iz gomile novih izdanja, izdvoji baš ovu knjigu. Međutim, to uopšte nije roman o imperatoru Konstantinu Velikom, nego teorija zavere, sa primesama horora, smeštena u Niš pod nacističkom okupacijom. Čudno je što čak i na Vikipediji stoji da je ovo – „istorijski roman“! Ustvari, naslov je tačan, jer Niš jeste jedno raskršće gde se susreću kulture, civilizacije i sudbine različitih ljudi u ratnom vihoru, ali i pored toga, sigurno je za popularnost romana zaslužno ime cara Konstantina na koricama. Sasvim je sigurno da roman ne bi privukao pažnju kad bi se, na primer, zvao „Niško raskršće“! (Docnije je Stojiljković napisao i istorijski roman o Konstantinu Znamenje anđela, koji ipak nije doživeo veću popularnost.)

Sličan je trik sa naslovom upotrebio Branko Čanković kada je svoj roman nazvao Čuvari tajne Obrenovića: to jeste priča o ljudima koji su čuvali tajnu dinastije Obrenović, ali uopšte nije priča o Obrenovićima! Ustvari, ovo je priča o tragičnoj sudbini jedne porodice koja se u datom istorijskom trenutku našla na pogrešnoj strani, a pritom autor posebnu pažnju posvećuje streljanju komunističkih neprijatelja u Sloveniji 1945, što je dugo bila tabu-tema srpske istoriografije. U tom pogledu, roman je veoma dobar i zaslužuje pažnju čitalaca, ali je verovatno anonimnost autora unapred presudila da knjiga ostane u senci, uprkos kontroverznom naslovu.

Godine 2014. obeležena je stogodišnjica Sarajevskog atentata, pa se odjednom pojavio ogroman broj knjiga koje su na ovaj ili onaj način, iz ovog ili onog ugla, posle dugo ćutanja bacile svetlo na Principove vidovdanske pucnje. Bilo je tu i studija, i monografija, i brošura, ali i pripovedaka, drama, romana. Tada izlazi i roman Dževada Sabljakovića Kako ubiti gospodina Frojda, gde se mladobosanska ideologija sukobljava sa naukom i umetnošću carskog Beča. Bez obzira na to što je Sabljaković suprotstavio ideje i stavove koji inače nisu bili suprotstavljeni (u Bosni se nisu ni borili protiv Getea, Rilkea, Frojda ili Cvajga, nego protiv Habzburga i Benjamina Kalaja), ipak je naslov dovoljno provokativan da privuče čitaoca, a opet, ni sama radnja neće izneveriti, jer se Sabljaković malo poigrao, pa je Frojda doveo u Bosansku krajinu, da zaista bude na nišanu mladobosanaca!

Sarajevskog atentata dotakao se i Svetislav Basara, ali iako je roman naslovio kao Anđeo atentata, to je prvenstveno priča o srpskom mentalitetu, istorijskim zabludama, pravim i lažnim evropskim vrednostima, a mnogo manje o Gavrilu Principu i Mladoj Bosni. Ipak, i u ovom slučaju naslov igra veliku ulogu, a sem toga, neće nam biti žao ako utrošimo koji dan na još jednu tipičnu „basarijadu“.

A nekoliko godina unazad, Basara je pažnju privukao romanom Mein Kampf. Nije potrebno naglašavati koliko je ovakav naziv kontroverzan, ali treba reći da nema nikakve veze sa čuvenim manifestom, već je i to priča o srpskoj dnevnoj politici, tradicionalnim vrednostima i zabludama, paranoji i megalomaniji, što čitaoca neće ostaviti ravnodušnim, ali će ga ipak razočarati ako je očekivao Basarino tumačenje Hitlerove ideologije.

Čest je slučaj i da pisci stave radnju svojih romana u određeni istorijski kontekst, pa još u naslovu naglase istorijsku osnovu i podlogu cele priče, a kad uzmemo da čitamo, shvatimo da je stvarni događaj samo iskorišćen kao jedan (ponekad i nebitan) momenat u celoj priči. Tako je Vlada Arsić roman Brodolom zasnovao na katastrofi beogradskog rečnog broda, mada je u samoj priči bitnije preplitanje sudbina nekoliko likova, što je prouzrokovano ne toliko brodolomom koliko ideološkim podelama i sukobima. Donekle je slično postupio i Milan Vidojević naslovivši svoj roman kao Princ i fantom, gde je tragičnu sudbinu princa Đorđa Karađorđevića pokušao da ukalupi u gotski ambijent duševne bolnice. Ipak su nam i Arsić i Vidojević ukazali na neke bitne momente naše istorije koji su decenijama bili skrajnuti, a itekako bi mogli biti zanimljivi i istoričarima, i piscima, pa zašto ne i teoretičarima zavera.

Nedavno se pojavio i roman Slaviše Pavlovića Apisov apostol, gde je autor takođe u naslovu rekao istinu, ali na „klikabilan“ način: to je mnogo više priča o članu, „apostolu“ moderne Crne ruke, nego o samom Apisu, i mada je zaplet veoma zanimljiv i originalan, na momente čak toliko napet da je dostojan Agate Kristi ili Dena Brauna, jasno je da Apisovo ime u naslovu presudno utiče na interesovanje šire publike, koja je očigledno i dalje zainteresovana za teorije zavere i književno prekrajanje opšte poznatih istorijskih činjenica, pa je i sa te strane donekle razumljiv postupak klikbejta na koricama kome savremeni pisci pribegavaju radi popularnosti, često rizikujući da i kvalitetno štivo unapred obeleže kao petparačku literaturu.

Autor: Dušan Milijić

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

07. Aug 2017.
Uredništvo
Poslednji tekstovi