Jedina revolucija koja bi trebalo da se dogodi

Stevan Tatalović (1987), pesnik iz Beograda, dobitnik je ovogodišnje Brankove nagrade  koju dodeljuje Društvo književnika Vojvodine. Zbirka-prvenac „Ustupanje mesta“ u izdanju Trećeg Trga i Čigoja štampe pesnikov je obračun sa realijama poznokapitalističkog društva. Tatalović, inače saradnik na Fakultetu za bezbednost i istraživač u oblasti migracija, prikazuje sliku svakodnevice u kojoj pritisak nasilja i klasnih razlika tera one manje povlašćene da napuste svoje zemlje porekla i potraže sreću u obećanoj Evropi.


Čemu ili kome se ustupa mesto ovom zbirkom?

Ustupio sam mesto poeziji jer sam uspeo da se otvorim i da pišem. Pošto sam završio rukopis, ustupio sam mesto sebi kao pesniku-autoru kako bih govorio o temama o kojima pišem. Na kraju, ustupio sam mesto čitaocima, publici, kritici i knjigu dao na čitanje.

„Ustupanje mesta“ je moj pokušaj da pokažem drugačiji pogled na svet prema mestu na kom se nalazimo, ali i pokušaj da načnem temu ranjivosti i ravnopravnosti. Pošto je jedna od prvih asocijacija na sintagmu to, da se mesto ustupa ranjivijima, želeo sam da pokažem da nije nužno tako, jer smo svi u nekoj meri ranjivi. Ustupanje mesta može da znači novu perspektivu, gde promena donosi novi optimizam –  ako ustupite nekome mesto, promeniće se i vaša životna perspektiva.

U pojedinim delovima zbirke poigravate se kompjuterskim jezikom (fusnote poput „veliki brojevi“ i „izračunati ponovo“), koji nije svojstven poeziji, ali kod Vas zvuči podjednako poetski.
Poezija je mnogo sličnija kodiranju za računarom nego skribomaniji. Kada neki programer unosi kod, on pokušava da oblikuje proizvod koji je vidljiv u prepoznatljivoj formi.  Tako je i sa poezijom: koristio sam stihove koji šalju poruke – ponekad kroz fusnote – gde se ponavljanjem postiže efekat otežanog čitanja, ali i skreće pažnja na određene delove teksta. Zbirka je puna intertekstualnosti, ponavljanja i bag-upadica koje onemogućavaju čitanje. „Veliki brojevi“ i „izračunati ponovo“ su poruke koje čujemo iz mašina koje su danas deo naše svakodnevice.

Kažete „Beograd devedesetih nema veze sa mnom“, kao i „Beograd posle revolucije nema veze sa mnom“.
Dobar je Beograd. Raskopan. Razrovan. Poluporušen. Sa osam hiljada taksista. Zastarelom infrastrukturom. Privatizovan. Prodat. Beograđani se vuku tim iskopanim ulicama i ne razmišljaju mnogo. Šetaju od radnje do radnje u potrazi za popustima i akcijama. Pesme o Beogradu nisu o gradu, nego o meni i ljudima u njemu. Zbirka sadrži putopisne delove, pa je bilo potrebno da se vratim kući.

Pojedine pesme naslovljene su po evropskim prestonicama (Atina, Berlin, Stokholm, Lisabon, Varšava), a u zbirci pojam ‘Evropa’ pišete malim slovom. Zašto?
Evropa malim slovom je evropa Evropske unije, evropa Brisela i drugih birokratskih cenatara. Ali nisam mogao da pišem poeziju o Evropskoj uniji – to je nedopustivo! Zbog toga sam se sa tom takvom Evropskom unijom, obračunao kao sa evropom, malim slovom. Evropski kapitoli su istraženi. Pisao sam o njima iz druge perspektive: kada ne vidite grad, a boravite u njemu. Pisao sam o aerodromima, hotelima, konferencijskim salama,  naseljima van centra grada gde neki ljudi spavaju u malim sobama zajedno sa osobama iz iste zemlje porekla. Oni ne žive u tim gradovima, nego spavaju i rade. Onda krajem meseca šalju platu u iste te zemlje porekla rodbini i prijateljima. Sa njima se čuju preko skajpa, fejsbuka ili neke druge platforme uz svako odsustvo emocija.

Koliko u društvu u kojem živite osećate pritisak kulta jugoslovenske prošlosti?
Ne pritiska Jugoslavija – pritiska jugonostalgija nekih slavnih ili manje slavnih predaka koji pokušavaju na taj način da još uvek sebe drže kredibilnim, a ne razumeju da se okolnosti menjaju. Kao narod, danas smo posvuda, ali gde god da smo, nismo dobro. Živimo redukovane živote i ne deluje da će se išta posebno promeniti. Ne znam da li je ovo antiutopija u odnosu na ranije. Jugoslavija, barem što se tiče književnosti, živi. Problem je što se ne živi kao u Jugoslaviji. 

Vaše pesme su angažovane, utoliko što se bave pitanjem društvenog bunta.
U jednom od stihova postavljam to pitanje: „Možda, ako se bunim, mogu da postojim“. Ni ja kao pesnik, ni junak zbirke kao lirski subjekat nemaju odgovor na to pitanje. Pobuna nije fundamentalna, ali je prisutna. Ona je više način komunikacije. Čak i odsustvo pobune je u redu. Nema je, ali ne znači da je nestala. Kartezijanski argument u ovom slučaju oslabljen je tim „možda“, možda je snažnije od pobune jer to je trenutak koji je važan u preispitivanju pobune. Reakcije ne treba da uslede iz apsolutističkog uverenja. Cogito ergo sum pobune ne važi ni kod pobunjenog čoveka, ni njemu to nije najjasnije. Otud možda. Možda, ako se bunim... Otud i pobuna, koja je bila moja tema. Nekom drugom to može biti ljubav. Ili smrt. Ili nešto drugo iz svakodnevice što ta osoba smatra značajnom za sebe.

Pokušao sam da se izrazim kroz kontraste, jer društvo koje danas živimo je zasnovano na njima. Dok sam radio na rukopisu čitao sam „Pobunjenog čoveka“, koji mašta svoju egzistenciju kroz trenutak u kome ostaje sam, ali onda se iz nostalgije žudi za prisustvom drugog. Ipak, ovo nije Kami, ovo je Agambenov Homo sacer-a, stigmatizovani i ekskomunicirani pojedinac koga svako može da ubije bez da za to odgovara. Zbog toga obračun sa administracijom. To je momenat kada Kamijev pobunjeni čovek ulazi u Kafkin proces iz kog traži izlaz. To je i neki moj lirski subjekt koji ustupa mesto drugima u potrazi za boljim životom.

Junak Vaše zbirke pesama bori se sa ambivalencijom između činjenja i nečinjenja – on je „post-politički disident“, koji kaže: „Razbudiću se kad mi jave da je revolucija počela“. Kakva revolucija je danas potrebna?

Junak ove zbirke pesama je neko ko bi se pobunio, ali više voli da spava popodne.  Voleo bi da se nešto promeni, ali bez  njegovog učešća. On ima posao, ali nije ga tražio i ne zna zašto svaki dan odlazi na svoje radno mesto.

Nema velikih priča, to je gotovo sa šezdeset i osmom. Ne živimo svet velikih ideja da bismo morali da imamo revoluciju. Svi protesti koje pamtim bili su protiv nečeg pogrešnog. Jedini protest koji mogu sada da zamislim jeste protest protiv administacije i birokraizacije. To je jedina revolucija koja bi trebalo da se dogodi.

Razgovarala: Jovana Georgievski

Intervju je prvobitno objavljen u šestom izdanju revije za umetnost i kulturni dijalog Provinca.

13. Nov 2017.
Jovana Georgievski
Poslednji tekstovi