Problemi multitaskera

Zbrka u glavi proporcionalna je onoj na radnom stolu?
Ruke već mehanički posežu za tastaturom, no desna je uvek spremna da posegne i za telefonom, čim se on oglasi. Kada se setim da mi se kafa, koja je skuvana pre pola sata, već ohladila, levom rukom posežem za njom i pravim grimasu.

Kako se usuđuje da se ohladi? Zna li ona šta ja sve imam da uradim u narednih sat vremena? A zna li da ja nemam pauzu do 12, pa nemam kada da skuvam novu? I, iznervirano u narednih deset sekundi, samo prelazim na novu radnju; jer multitasking ne sme da trpi.

Često su se ljudi oduševljavali i i dalje se oduševljavaju time šta mogu sve da postignem, kako za jedan dan, tako i u toku jedne godine. I meni je to na početku bilo isto tako fascinantno, posmatrajući moje kolege i prijatelje, a bilo je samo pitanje vremena kada ću i ja krenuti da multitaskujem.

Glavni problem svakog multitaskera jeste preširok spektar interesovanja. Ako njega (multitaskera) ovo pitate, to apsolutno nije problem, jer – on sve stiže i sve može! Nije naivno preuzeti dobar deo posla na sebe. Koliko to zanimljivo i izazovno može da bude, isto tako u jednom momentu se sva ta želja pretvori u premorenost obavezama, što na kraju dovede do apsolutne demotivacije jednog multitaskera.

Sad bi jedan multitasker poput mene rekao – Čekaj, hej, nisam umoran, a kamoli demotivisan, samo još par sati odmora i sve završavam! ;Ali kako da znamo kada je dosta? Kada da napravimo pauzu, uzmemo dah vazduha i kažemo sebi – sve će biti okej, možeš ti to? Priznanje; jer, kako kažu – ko prizna, pola mu se prašta! Evo, ja ću prva – multitasker sam.

Iskrena da budem, ne vidim u tome ništa loše. Barem do momenta kada dođe do prezasićenja; tada, ne želim da radim ni m od multitaskinga. A zašto?

Multitasker nikada neće priznati svoju grešku osim u momentu prezasićenja; tada dolazi do jedne introspektive i potpuno drugačijeg pogleda na svet. Okej, šta sam zaboravila da uradim? Dobro, ovo sam mogla mnogo bolje da završim, ovako baš izgleda skrnavo i neozbiljno.

Uf, a što nisam više vremena posvetila tome? Kada ću da naučim bolje da se organizujem? Organizacija vremena, ideja i zadataka. Multitasker to radi konstantno. To je njegova svakodnevnica i bez toga ne bi mogao da funkcioniše.

No, jedan multitasker ponekad i popusti (najiskrenije ovo kažem), kada dođe do previše informacija i zadataka koje njegov mozak i njegovo telo više ne mogu da prihvate. Onda dolazi čuvena „samoosuda“ i on priznaje sebi da je „zeznuo“ više stvari odjednom. No, kad ne bi bilo kiše, ne bi bilo ni duge. Kao i svi ostali, i multitaskeri uče na svojim greškama.

Svesni su svojih mogućnosti, sposobnosti i veština i jednom kada „popuste“ i „odboluju svoj slom“, spremni su da nastave sa svim zaduženjima, kao da se ništa nije ni dogodilo. A zašto se to dešava? Kako se tako lako prelazi preko „neuspeha“?

Odgovor na pitanje je poprilično jednostavan – osećaj zadovoljstva i motivisanosti koji se javi kada legneš u krevet nakon uspešnog radnog dana je i više nego dragocen. Ne kažem da je to slučaj samo sa multitaskerima, ali to je baš ono što jednog multitaskera bodri i tera da sutra bude bolji.

A ti, ako jesi i ako nisi jedan od nas, znam da isto voliš taj osećaj pred spavanje! Ne kažem ovo u želji da te „uvlačem“ u multitasker ekipu, već svima treba ta pomoć ponekad, dobronamerni savet i ruka kako bismo sigurnije prešli svoje granice.

Zato, budi hrabar/a danas, uradi malo više nego juče i nastavi istim ritmom sutra.

P.S. Nismo ni mi multitaskeri toliko strašni, možda poželiš i da nam se pridružiš. 

Autorka: Milana Veljko

17. Jan 2018.
Uredništvo
Poslednji tekstovi