Letonija: Dnevnik volonterke


Dan I

Za Stokholm letimo avionom iz Beograda. Sedim između dve devojke iz Srbije - jedna je moja drugarica iz škole, drugu sam upoznala na aerodromu. Zamolim stjuardesu da mi donese čašu vode, jer smo flašice morali da bacimo pred ukrcavanje i gutam lek protiv mučnine koji sam zaboravila da popijem. Nikad pre nisam letela avionom. Nervozna sam, ali poletanje faktički ni ne osetim i sve je ponovo dobro. Do Ventspilsa, gradića na jugozapadu Letonije u kojem se održava razmena, putovaćemo skoro 24 sata. Vrlo sam uzbuđena i jedva čekam da stignemo.

Dan II 

Stižemo u Ventspils rano ujutro, a na stanici nas čeka Igor, vođa tima koji je na razmenu doputovao iz Slovenije. Osim Slovenaca, tu su još timovi iz Mađarske, Jermenije, Letonije i mi. Igor je došao svojim kolima, pa svi stavljamo torbe u prtljažnik i krećemo ka kampu. Svuda je magla. Kad stignemo u kamp, nešto posle 7, videćemo ostale kako već odrađuju jutarnje vežbe koje imamo svakog dana. Smrzla sam se, a ulazim u sobu i otkrivam, da nema tople vode. Brzo zovemo recepciju i odlazimo da napravimo čaj i upoznamo ostale učesnike. 

Dan III

Nema mesa ni uz jedan obrok, ali mi ni ne nedostaje. Malo mi je neobično, to je sve. U kantini u venstpilskom kampu pripremaju nam vegetarijanska jela za ručak, a večeru pripremamo sami - svake večeri po jedna od zemalja kuva nacionalna vegetarijanska jela. Kako se u Srbiji jede mnogo mesa, mi smo spremali mimoza salatu, kačamak, prženo i krompire. Posle večere, organizujemo kvizove i igrice, razgovaramo o zemljama iz kojih smo došli. Saznala sam da su Letonci uglavnom flegmatični zbog nedostatka sunca, da izbegavaju da energiju troše na svađanje i da se neće brinuti osim ako je nešto veoma bitno. Sviđa mi se taj pristup - i razmišljam, kako je drugačiji od svega kod kuće. Mi vičemo, svađamo se, brzi smo glasni... Letonija je sinonim za "usporen" život, ali mi prija. Opuštam se i odmaram. 

Dan IV

Ponosna sam na sebe što uspevam da se nateram da ustanem za jutarnje zagrevanje svakog jutra, mada je danas bilo teže nego ostalih dana. Organizam neće, ali mozak hoće - nekako se nateram. Obučem dva para helanki jer je dosta hladno, skupim kosu otprilike u rep i pramenovi mi padaju sa strane ali me baš briga - i izlazim da trčim sa ostalima, a onda se okupljamo na podijumu amfiteatra na otvorenom, koji je u sklopu kampa i razgibavamo se. Jutros sam uspela da držim plank ceo jedan minut. Fantastičan je osećaj.

Dan V 

Ventspils je industrijski grad, koji ima nekoliko škola i univerzitet, ali kod mene pomalo proizvodi osećaj kao da u njemu žive duhovi. Čini se da ljudi s posla ili iz škole idu pravo kući, a posle šest-sedam popodne, kad mi završimo sa svojim radionicama i krenemo do prodavnice, takoreći nikog ne možemo da sretnemo na ulici. Danas odlučujemo da se odmah posle večere odvezemo Igorovim kolima do pristaništa i da tamo sačekamo zalazak sunca. Ispod, na klupi, srećemo celog jednog lokalnog stanovnika koji sedi sam i gleda u daljinu. Na vrhu su već trojica momaka sa flašama alkohola, koji deluju dobroćudno, a pridružuje nam se i fotograf, Poljak ili Čeh, kojeg gledamo kako snima zalazak sunca. Zalazak očekujemo u 21h 12 minuta i 49 sekundi (u aprilu). Odbrojavamo i gledamo sunce kako tone u more, dok potpuno ne nestane. Pale se gradska svetla. Kad siđemo sa vidikovca, dok je potpuno prazan. Šetamo praznim ulicama, sretnemo poneku mačku i ubrzo se odvozimo u kamp.


Dan VI 

Idemo na izlet u selo Jurkalne - blizu je Ventspilsa, ali svejedno imamo da se vozimo po asfaltiranim i šumskim putevima oko četrdeset minuta. Iz šume se izlazi pravo na plažu. Jutro je vedro, plaža je mirna, ali - kao i svakog dana do sad - toplotu sunca prebriše vetar i lako se smrzneš čim se zaustaviš u mestu, naročito na otvorenom mestu kao što je plaža. Zbog toga brzo počinjemo da vežbamo - trčimo, dobacujemo se, fotografišemo se. Produžavamo na ručak u lokalno domaćinstvo - kuća je u blizini šume, imaju jednog ogromnog ovčarskog psa koji mnogo voli da se mazi i posebnu kućicu u sklopu dvorišta, u kojoj je pekara. Od testa koje je domaćica već pripremila, svako oblikuje svoj hleb i ostavljamo ga da se peče, a mi odlazimo na ručak - krem čorba od povrća (za koju nisam sigurna šta je unutra ali mi veoma prija), torta od šargarepe, sirevi, neka vrsta pite sa bundevom, sirom i začinima koji su malčice neobičnog ukusa, ali može da prođe. U autobusu stavljam topli hleb, zapakovan u kesu, između majice i dukserice, na stomak i tako se vozimo kući. Domaćica je savetovala da ga ne pustimo da se brzo ohladi. Dremljiva sam i zadovoljna.

Dan VII 

Spakovala sam u torbu nekoliko tabli ruske čokolade "Medvedići u šumi", sa zeleno-zlatnim omotom, jednu "Aljonku" i malo konjaka. U prodavnici sam juče primetila i preparat, za koji piše da je na biljnoj bazi, a pomaže izbacivanju alkohola iz organizma - zove se Alchodrive. Možda ipak nije daleko od istine da ljudi ovde redovno piju. Sigurno imaju neke svoje razloge. U neku ruku se i radujem što idem kući - letonsko sunce je prijatno za kožu, ali je i nekako zubato. Naslanjam glavu na džemper koji sam zgužvala i podmetnula pod vrat. Kad avion poleti, ja to ni ne osetim. Strah je prevaziđen.



Autorka: Mirjana Bojadžić

03. Jun 2018.
Jovana Georgievski
Poslednji tekstovi