Moje iskustvo: Baletska škola

Bio je neki februar, 2016. godine kada sam se prvi put pojavila na pragu Baletske škole u Novom Sadu, potpuno zbunjena, nemajući predstavu o onome što me čeka. To su bile moje prve konsultacije. Došla sam sa tatom da vidim da li bih ja to želela da upišem, da li je u tim školama sve kao na filmu i ostale misteriozne stvari.

Ne sećam se tačnog toka misli koje su bile u mojoj glavi u tom trenutku, ali se jako dobro sećam kada sam rekla tati: Da, ja ovo želim!

Za mene, tada, je bilo prosto neverovatno to da se deca u školi izuvaju i hodaju bosa, u opremi, u trikoima, da imaju pauze koje traju po dva sata i da na njima spavaju, da se ne čuju zvona za kraj i početak časa (da zvona uopšte ne postoje), da odmori ne postoje...čuje se samo zvuk klavira i profesorice koje strogo razbrojavaju korake.

Možda ovo zvuči previše čudno, jer neko ko planira da upiše Baletsku školu uglavnom ima dodirnih tački sa klasičnim baletom i otprilike zna šta ga čeka ukoliko se opredeli za tu školu. Međutim, to nije slučaj sa decom koja žele da se upišu na odsek za narodnu igru. Mi narodnjaci smo se većinom bavili samo folklorom u životu i ničim drugim. Iz tih razloga bismo ceo april i maj, svake nedelje, dolazili u školu na pripreme za prijemni ispit koje su nam održavali profesori stručnih predmeta.

Prijemni ispit je prošao, nas osmoro se zvanično upisalo u prvi razred Srednje Baletske škole u Novom Sadu, na odsek za narodnu igru. I kao i obično, kako to biva sa narodnjacima, niko od nas nije bio iz Novog Sada. Mentalitet i profili ličnosti su bili (i sad su) potpuno različiti. Jedino što nam je bilo zajedničko jeste - ljubav prema igri i pesmi.

Sada, dve godine kasnije, ja živim sa tim ljudima. Viđam ih više od svoje porodice. Ponekad provodimo čak i 9 – 10 sati zajedno u školi. Svaki dan nam prolazi u igri i pesmi…I ne samo to, imamo i mnogo intimniji i prisniji odnos sa profesorima stručnih predmeta. To su profesori koji nam predaju: narodnu igru, tradicionalno pevanje, etnologiju, teoriju narodne igre itd.

Naravno, uvek postoji i ona ne tako lepa strana cele priče.

Ukoliko idete u Baletsku školu, zaboravite na sređenu, ispeglanu, isfeniranu i mirišljavu kosu, svaki dan ćete plivati u znoju. Zaboravite na nokte i na šminku. Jer, 90% vremena ćete provoditi u opremi i skoro svaki dan ćete dolaziti iz škole mrtvi umorni. Mada, šta je to naspram svega ovoga gore?

Kada bih mogla da vratim vreme i da ponovo biram put kojim ću krenuti, sve bih isto. Stekla sam toliko divna poznanstva, verovatno i prijatelje za ceo život. Prepoznala sam sebe, shvatila sam šta želim, u čemu se pronalazim i šta me ispunjava. Ne znam šta me sve čeka u životu i kakve ću prilike imati, ali mogu slobodno da kažem da je ovo jedan od lepših, ako ne i najlepši, period mog života. I preporučila bih apsolutno svima koji su nadareni za ples, da upišu Baletsku školu u Novom Sadu, neće se pokajati ukoliko to zaista vole.

Autorka: Sara Kajtes

26. Jun 2018.
Uredništvo
Poslednji tekstovi