Koji su to ciljevi strave i užasa? Možda da svojom specifičnom naracijom, sporom i sablasnom atmosferom, uvede publiku u neki drugačiji svet, gde ne vladaju poznata pravila i gde je čovek kao biće ugrožen.
Trag možemo pronaći u značenju reči horror, što bi na latinskom značilo – drhtati, nakostrešiti se.
Priroda kao čovekova najveća nepoznanica i inspiracija najbolja je tema za ovaj žanr. Tako su nekada, kada je u književnosti ovaj žanr bio najpopularniji, velikani kao što su Edgar Alan Po, Bram Stoker, Hauard Lavkraft, Vilijam Hodžson, Aldžernon Blekvud snagu svoje strave tražili prvenstveno u (ne)razumevanju prirode, a na tragu toga večnosti i smrti.
Kada bismo pitali Hauarda Lavkrafta, on bi rekao da je najbolja horor priča (dominantni oblik horora) delo Aldžernona Blekvuda nazvana „Vrbe“. Mesto na kojem se dešava ova strašna priča je nama poprilično blisko, i njen tok viđamo svakodnevno, diveći se snazi reke. U pitanju je snažni i nepredvidivi Dunav.
Ova priča strah kod publike izaziva nepostojanjem bezbednosti i konstantnim menjanjem okruženja privremenih ostrva koja stvara pesak Dunava u mađarskim zabitima (verovatno oko blatnjavog i sivog jezera Balaton).
Blekvudov stil je britak i tačan. Kako priča odmiče, tako pisac kroz svoje junake traži izvore straha u nama. Strah polako ulazi pod kožu, traži svoje izvore i kada ih nađe, počinje da se širi.
Dva prijatelja su prirodnom nepogodom primorana da se privremeno nastane na privremenom ostrvu, na Dunavu koji polako narasta. Njihovi različiti karakteri, čuvaju pojedinačne strahove jedno od drugog, sve dok obim tih stravičnih nagađana postane prevelik za skromnu, ljudsku zapreminu tela. Iskušavajući jedan drugog, menjaju percepcije stvarajući različite varijante stvarnosti.
Pre i posle ove priče, priroda , ili još bolje je reći, čovekova potreba da premosti bezdan koji zjapi između života i smrti, njegova nemogućnost da to i učini, ostaje kao glavna tema kako ove priče, tako i horora ove epohe.
Horor u filmu
Prvi žanrovski filmovi bili su upravo horori.
„The devil’s castle“ snimljen je 1896. godine, i gledajući ga iz današnje epohe, može delovati naivno, ali kao i svakom pioniru žanra, treba mu prepisati hrabrost i ogromnu čast.
Ozbiljan horor film, koji se i danas smatra remek-delom, sa odličnom scenografijom, svetlom, statičnim radom kamere uz dobar plot twist nemačko je ostvarenje iz 1920. godine (srećom sada obnovljeno i digitalizovano, svima dostupno na You tube-u) „The Cabinet of Dr. Caligari“.
Hitovi osamdesetih
Nove tehnologije, pogotovo u vidu specijalnih efekata ali i boljih kostima, radu na dramaturgiji, zvuku, slici i radu kamere, doprinele su stvaranju bolje atmosfere.
Zašto je baš ova decenija bila toliko plodonosna? Verovatno zbog tumaranja klinaca, velikom gejmerskom doprinosu, te i buđenju mašte, razvitku društvenih igara i dobre muzike. Takođe, osamdesete su bile i prva decenija u kojoj je pop kultura preuzela primat.
Ako uzimamo i aktuelnu političku situaciju kao relevantnu, u svetu su se tada događale zanimljive stvari, a veliki magnati filma, koji su posmatrali sedmi umetnost kao jedan propagadni medij uspevali su da svoje ideje transponuju na veliko platno.
Velike i revolucionarne ideje iz ’60ih i ‘70ih godina stišale su se skoro sasvim i u Americi Ronalda Regana, bivšeg holivudskog glumca, a tada predsednika najmoćnije države, baš kada je nezaposlenost bila ogromna, a hladnoratovska ideja fino podgrejavana, glorifikacija konzumerizma od strane vladajućih struktura dostiže svoj vrhunac. I dok pažnju ‘kradu’ ‘blok basteri’ kulturna atmosfera pogoduje stvaranju paralelnih subkultura.
Tako se cela politička atmosfera, svesno ili nesvesno, seli u umetnost, recimo muziku. Rezultat ovog uticaja je nesumnjivo razvoj disko muzike, disko klubova, narkomanije, ali i pojava različitih vrsta rok muzike (na primer gotik…) naročito pojava punk- muzike i pokreta, kao i nezaobilazno pitanje MTV-a i videa i vizuelnog uopšte kao vodiča za pripadnike ma koje od ovih struja. )
Ovaj trend nije zaobišao ni horror.
Nove tehnologije, specijalni efekti, kostimi, naprosto odišu jednom specifičnošću , te nije čudo što se toliko teorija filma bavi upravo ‘estetikom osamdesetih’
Amerika je takođe počela da postaje dominantna, tako je i filmska ali i sva kreativna industrija počela da jača. Sva mašta, zarobljena godinama u nekim kreativnim umovima, počela je da buja i stvara nove univerzume.
Gospodin Stiven King, koji je igrom slučaja poslužio kao potka Holivudu kada su u pitanju kreativna rešenja i same teme horora, tih godina nije bio jedini izvor straha.
King je neverovatno plodonosan autor, koji baštini dubinu i širinu ljudske sentimentalnosti, te je tako napisao i dela kao što je „The green mile“ i „The Shawshank redemtion“, koja na istančan i iskren način istražuju ljudsko kajanje i pojavu zla u svetu.
Za dobro poznavanje horor tematike, klasik i prethodnica svega je naravno kapitalno Kingovo delo „It“, na kojima su generacije odrastale, plašeći se klovnova. Ova priča, bazično i nije horor, već se na filozofsko-psihološki način bavi nastankom i pojavom straha.
Pored Kinga bilo je i tu i još mnogo filmova koji su stajali dugo na tadašnjem box office-u.
Tu je bilo nezanemarljivih ostvarenja, kao na primer „The Excorcist“ ; „The Omen“ čija je tematika, istraživanje onostranog, pojava đavola i kovanje raznih paranormalnih zavera.
U isto ovo vreme, stvara i veliki reditelj i muzičar Džon Karpenter. Stvorio je klasike „Halloween“, ali i možda najbolji horor osamdesetih „The thing“, koji se bavi ugroženošću homo sapiensa. Naime, na južnom polu se pojavljuje vrsta (u vidu slatkog haskija) koja može da preuzme svaki oblik života, pritom čovek ne može biti svestan da je postao ono što nije.
Ovakva tema, spona je između staromodnog i modernog shvatanja horora, a pogotovo načina pričanja priče (storytelling). Plakat ovog filma je, čini se, najviše zastupljen u omažima osamdesetim, često imamo priliku da ga vidimo u dečjim sobama u modernim ostvarenjima Holivuda.
Savremenost
Kada bismo pitali pionire žanra, oni bi okarakterisali mnogo veći broj filmova kao instument koji izaziva stravu. Tako su za hororljubce „Odiseja u svemiru“ ; „True detective“ takođe uzdanice užasa.
Ova serija (True detective) je postala ulaznica u ovaj svet mnogim milenijalsima, te je tako i pokrenula sjajno izdavaštvo u vidu edicije Poetika strave. Iako je, mora se reći, i dotad postojao bogat izbor u knjižarama, uglavnom u vidu pulp izdanja, sumnjivog kvaliteta izrade i nedoličnih prevoda.
Veze između žanrova su itekako bliske, tako je još jedan horor autor Frenk Herbert, inspirisao najveći neostareni projekat Holivuda, nezamislivu Dinu (zenemarujući Linčov pokušaj). Alehandro Hodorovski, potrošio je mnoštvo svojih kreativnih ćelija stvarajući ovo veliko, po njegovoj zamisli osmočasovno bioskopsko iskustvo, u kojem je trebalo da se nađu i Salvador Dali, Orson Vels, muziku je trebalo da izrađuje Pink Floyd. Nažalost, Holivud je smatrao da je ovaj projekat neisplativ i stopirao ga je.
Ali, rezultat ovog celokupnog rada je strip, koji predstavlja svojevrsnu knjigu snimanja ovog filma. Taj strip je ostavio velike tragove u svetu fantastike, inspirisavši velike franšize kao što je „Star Wars“ ; „Alien“... Naravno, ne treba uzimati svu zaslugu za ovaj žanr, koji je imao svoje stvaraoce. (recimo u vidu velikog uma Isaka Asimova)
Kada pogledamo današnje tržište, ono je dosta siromašno i koristi narative već uspelih ostvarenja. Ali, uvek se nađe neki hrabar pokušaj skretanja sa ovog puta.
Pionir ovakvog pogleda je „The Cabin in the Woods“ iz 2012. godine. Nažalost, budući stvaraoci nisu našli pogodno tle za ovakve ideje, iako je prostora za „pošumljavanje“ bilo na pretek. Inspiracija je nalažena u paganskim bogovima, u kombinaciji sa modernim porivima ljudske vrste.
U rudimentarnom smislu ima dobrih horora, kao što je „Mother!“ (koji se bavi ljudskom prirodom i umetničkim karakterom) ili recimo Fon Trirov „Antichrist“. Upečatljiva Trirovska jeza prepliće se sa fantastičnom pričom o ljudskom sukobljavanju sa gubitkom i borbi sa patnjom. Charlotte Gainsbourg, usled prevelike žalosti, spaja se sa prirodom, dok njen muž Williem Dafou psiholog, pokušava da je umiri i izleči je prevelike patnje. Ona svoj mir nalazi u starijim božanstvima, polako kažnjavajući i ubijajući svog muža. Tako Trir, na jedan perfidan način pokazuje da je bog bliži ženi, ili da je možda bog žena.
Takođe, što se originalnosti priča tiče, jedno ostvarenje je skrenulo pažnju, uspevajući da se probije i na boxoffice-u, ali i kod eminentnih filmskih kritičara.
Kadkad se dogodi ovakav incident, jer je publika postala razmažena, tražeči samo puku zabavu, na uštrb prave umetnosti.
Dosad neviđeni, inovativan i čini se pogodan za razne političke metafore i aluzije, film „A quiet place“ osvojio je srca filmadžija širom planete.
Priča je specifična i originalna. Svetom haraju slepa čudovišta koja reaguju samo na zvuk, a koja se naravno hrane ljudima, otkrivajući njihovo prisustvo pomoću svog čula sluha.
Život u potpunoj tišini možda „zvuči“ romantično, ali nikako nije tako... Zamislite samo pokušaj porođaja u ovakvim okolnostima... Ideja deluje old school, ali čini se da dramaturgija, tačnije hronologija građenja priče i ono što se smatra vrednim itekako promenilo, te tako pored jedne sjajne ideje, dobili smo mlak utisak, prosečno ostvarenje, suviše otvorenog kraja, pritom ne intimizirajući se dovoljno sa likovima iz priče.
Možda zaista u ovom intimiziranju i leži polako propadanje ovog žanra, možda je nekada ljudima više stalo do smrti, a tako i do doživljaja života, dok su danas ovakve teme isuviše mračne i jednostavno ne prodaju se dovoljno i ne uklapaju se u tržišne vrednosti zapada.
Više nam se isplati da gledamo bajan instagram, fotografije sa letovanja i hrane, zadovoljavajući svoje osnovne nagone, na uštrb one prave, sveznajuće, gladne ljudske radoznalosti za onostranim svetom. Sigurno postoji nešto iza, a i ako ne postoji, trebalo bi se nekako nositi sa tim.
Autor: Bogdan Panajotovski
Fotografija je preuzeta odavde.