Riđokose - od izuzetka do šablona

Riđokose

Riđokose su lukave, lažljive, zle, podmukle… Ne mogu da zamisle ljubav bez prevare. Obično su veoma lepo građene i po celom telu imaju divnu ružičastu kožu. Kažu da se đavoli i šumski duhovi žene samo riđokosama. Gde je laž, tamo je i strah i malodušnost. Dovoljno je da riđokosi dobro podvikneš („Ja ću te”) pa da se presamiti i hoće da se cmače. Ne zaboravi da su Nana i Mesalina bile riđe.

Anton Pavlovič Čehov, Uputstvo kandidatima za ženidbu

Pošavši od toga da riđokosa Nana iz istoimenog romana Emila Zole i riđokosa Mesalina, supruga rimskog imperatora Klaudija, zaista jesu oličenje razvrata, Čehov je izveo zaključak da su riđokose žene generalno zlobne i bludne, maltene posednute đavolom, a sigurno je pisac na umu imao – mada ih nije spomenuo – još nekoliko žena iz istorije i mitologije koje su i bile riđokose i ostale upamćene kao razvratnice: tu se, pre svih, misli na Adamovu prvu ženu Lilit i na egipatsku kraljicu Kleopatru, a baš u Čehovljevo i Zolino vreme slikar Gustav Klimt prikazuje Atenu Paladu takođe kao riđokosu, što ne može biti slučajno.

Nije li, međutim, čak i veliki ruski picac Čehov podlegao jednoj predrasudi zato što nije uočio (ili svesno nije hteo da uoči) kako u datim slučajevima nije riđa kosa razlog zlobe, nego je zloba razlog (naknadnog dodavanja) riđe kose? Naime, od svih nabrojanih istorijskih i fiktivnih ličnosti, jedino bi se Mesalinina riđa kosa mogla prihvatiti kao autentična, na osnovu nekih sačuvanih portreta, dok se Kleopatrina boja kose može samo nagađati (jer portreti na novčićima, naravno, nisu u boji), a da ne govorimo što Lilit, Atena Palada i Nana uopšte ne pripadaju istorijskom, nego fiktivnom svetu, gde definitivno pripada i boja, tačnije izbor boje njihove kose.

Zbog svega toga, logičnije bi bilo zaključiti da se riđa kosa namerno dodaje kao fizička karakteristika onim (uglavnom ženskim) osobama koje treba što slikovitije prikazati kao zlobne i razvratne, nego što bi dotična boja kose bila preduslov za rđav karakter (da ne idemo dublje u etimologiju, ali makar na vizuelnom i zvučnom planu lako možemo povezati prideve rđav i riđ). Dakle, već je sama riđa kosa bila simbol nečega neprihvatljivog, osuđujućeg, donekle i đavoljeg, pa je otuda Zola odlučio da svojoj junakinji podari baš ovu boju kose, otuda je takva i kosa Atene Palade prema Klimtovom viđenju, otuda i Čehovljeva predrasuda, koja nije tako naivna ako se pretpostavi da će dotičan odlomak pročitati i oni kojima je delo u celini namenjeno, dakle: kandidati za ženidbu.

Ipak, predrasude koje su o riđokosim ženama vladale pri kraju XIX stoleća sigurno nisu imale tako nesagledive posledice kao srednjovekovna shvatanja o riđoj boji kose. U epohi kad je bio dovoljan jedan detalj koji nije u skladu sa opšteprihvaćenim shvatanjima pa da čovek bude poslat pravo na lomaču, riđa kosa bila je maltene krunski „dokaz“ ako bi neka žena bila osuđena da je veštica, jer je preko boje kose „argumentovan“ pakt ili čak krvno srodstvo optužene žene sa samim đavolom.

Nema sumnje da je crkva za širenje mržnje prema riđokosim ženama iskoristila i „činjenicu“ da je Adamova prva žena Lilit imala dotičnu boju kose, ali opet je mnogo verovatnije da je riđa boja docnije dodata, tek nakon što je Lilit u svesti ljudi postala simbol svakog mogućeg zla.

Zanimljivo je da Lilit vuče poreklo još iz drevne sumersko-vavilonske mitologije, ali je legenda o njoj naišla na plodno tlo upravo u srednjem veku, kada je opisana kao sukuba (prema latinskom glagolu succubare, koji znači ležati ispod), odnosno kao demon koji uzima obličje žene i zavodi muškarce tokom sna, isisava im svu energiju i dovodi do krajnje iscrpljenosti, pa i smrti. S tim u vezi je i karakterističan podatak da se od XVI veka na ulazna vrata javnih kuća kao obeležje stavljaju skulpture sukube.

Ideja da bi Lilit mogla biti prva Adamova žena izvlači se iz jedne rečenice sa samog početka Svetog pisma, iz prvog poglavlja Prve knjige Mojsijeve: „I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga; muško i žensko stvori ih“ – a pošto se tek u narednom poglavlju govori o stvaranju Eve iz Adamovog rebra, ostaje dosta prostora za nagađanje ko je bila ta žena koja je stvorena u istom trenutku i na isti način kao muškarac, a koja se docnije nigde ne pominje.

Naknadna mašta uobličila je priču o ženi koja je napustila Rajski vrt zato što nije htela da se potčini muškarcu, pa je nakon toga Bog stvorio Evu, koja je već samim svojim nastankom bila zavisna u odnosu na Adama. Na taj način, Lilit postaje prva prava buntovnica, prva žena koja se pobunila protiv patrijarhalnog poretka, pa je i razumljivo što se takvo narušavanje strogo propisanih porodičnih pravila tumačilo kao običan blud, naročito u jednoj epohi kakav je bio srednji vek.

Nije, međutim, Lilit jedina biblijska ličnost koja je zbog svog neprihvatljivog ponašanja morala fizički biti okarakterisana kao riđokosa – ova je „kazna“ snašla i jednog muškarca, ni manje ni više nego Judu Iskariotskog, izdajicu koji je Rimljanima prodao Isusa Hrista za trideset srebrnjaka. Da bi se razlikovao od ostalih apostola, Juda je na srednjovekovnim slikama uglavnom prikazivan kao riđobrad i riđokos, pa se vremenom za crvenu boju odomaćio naziv – „Judina boja“, čime se još efektnije „dokazivala“ krivica riđokosih žena optuženih za veštičarenje.

Kad se ima u vidu i srednjovekovno zaziranje od crvene boje kao simbola požude, što se tada takođe izjednačavalo sa nečistim, đavoljim poslovima, onda ne čudi da je upravo ova boja iskorišćavana kao najjači „dokaz“ da se u telu jedne riđokose skriva veštica koja bi svojom strašću mogla i najčednijeg muškarca, pa čak i monaha, dovesti do iscrpljenja.

Ni ovim, ipak, nije adekvatno objašnjeno zbog čega je baš riđa boja kose odabrana za neizostavnu karakteristiku razvratnih, zlobnih, ali i nepokornih žena, te zbog čega su za tom bojom posezali najpre inkvizitori, a docnije i umetnici ako bi kroz jedan upečatljiv detalj hteli da publici predoče razvratnu prirodu žene.

Možda će najbolji odgovor na ovo pitanje dati statistika, jer ako se smatra da oko 2% svetske populacije čine ljudi sa (prirodnom) riđom bojom kose, jasno je o kakvoj je manjini reč – a zna se kako su nekada prolazili oni koji se fizički ili duhovno nisu uklapali u okolinu i njena stroga merila, najčešće propisana od strane države ili crkve. Lakše je bilo – treba reći bez eufemizma – spaliti na lomači jednu riđokosu među hiljadama crnokosih i plavokosih devojaka nego prokužiti ove druge, kojih je bilo na svakom koraku i koje je, jednostavno, bilo nemoguće do kraja istrebiti, a posebno bi apsurdno bilo proglasiti, na primer, crnu boju kose đavoljom bojom, jer tada bi se „lov na veštice“ protegao u nedogled.

Ipak, novo je vreme donelo i nov način tumačenja istorijskih i mitoloških likova koji su stolećima bili prikazivani isključivo u negativnom svetlu, pa se samim tim promenio i odnos prema riđoj boji kose, koja se više ne uzima bezrezervno kao simbol negativnog karaktera, nego i kao simbol pobune, neprilagođenosti, različitosti, tako da se Lilit danas slobodno može smatrati prvom feministkinjom, koja je svojevoljno, smelo i hrabro napustila zajednicu u kojoj je dominirao muškarac.

Najbolji dokaz da se slika o riđokosama promenila jeste čuvena devojčica Pipi Duga Čarapa, koja jeste nestašna i prilično kontroverzna, može se reći i divlja – naravno, ako se gleda iz ugla strogog morala i opšteprihvaćenog vaspitanja – ali se ne može reći da je razvratnica ili zlobnica kao prethodno navedene riđokose. Ipak, švedska književnica Astrid Lindgren sigurno nije slučajno podarila svojoj junakinji pletenice riđe boje, a pošto je knjiga o neukrotivoj devojčici objavljena 1945, sigurno je i tadašnja publika bila pomalo šokirana što se u literaturi za decu ističe u prvi plan devetogodišnja buntovnica sposobna da živi bez svih onih pravila koja postavlja svet odraslih.

Konačno, iz decenije u deceniju riđa boja kose postajala je sve popularnija, možda baš zahvaljujući riđokosim ženama iz književnosti, slikarstva i filma, pa ne samo što više nije zazorno imati riđu boju kose, nego često i one kojima riđa nije prirodna boja kose – farbaju kosu baš u ovu boju. Svakako je do promene opšteg stava o riđokosama došlo i zbog prodora feminizma – ako se pođe od toga da je riđa boja kose nekada bila simbol ne samo seksualnog čina, nego i neskrivene požude.

I pošto više nije nikakvo čudo videti riđokosu ženu, može se reći da je riđa boja kose dobar primer nečega što je nekada bilo smatrano izuzetkom i donekle hendikepom a danas je postalo modni detalj koji se – iako ima za cilj da bude simbol neprilagođenosti većinskim shvatanjima – ipak pretvara u šablon i postaje uniformisanost, umesto da bude originalnost.

Jedna je bila riđokosa Lilit, jedna je bila riđokosa Mesalina, jedna je bila riđokosa Nana, ali kad su vremenom žene sa riđom bojom kose postale toliko brojne, veliko je pitanje kako bi danas trebalo da izgledaju neke nove buntovnice i rušiteljke nametnutih pravila – sigurno ne kao riđokose, jer tako ne bi bile nikakav izuzetak niti bi o njima bilo ko imao negativno mišljenje, pa verovatno ni Čehov.

 Autor: Dušan Milijić

Tekst je inspirisan člankom: Pravda za riđokose: demonizacija riđe kose kroz istoriju

Fotografija je preuzeta odavde.

05. Jan 2019.
Milana Veljko
Poslednji tekstovi