Imam kratak fitilj

Drugi za mene kažu da imam kratak fitilj. To u stvari znači da se brzo i lako iznerviram. Znam da ima puno ljudi koji isto tako reaguju. Primećujem da je drugim ljudima neobično kada burno reagujem, ali najviše zbog toga što im nisu jasni razlozi zbog čega sam se uznemirio. Takođe, problem predstavlja i to što moje reakcije dugo traju i što su prilično burne, pa drugi često ne umeju da se snađu. Zato je dobro što pišem ovaj tekst i voleo bih kada bi on pomogao da me bolje razumeju.

Jedna od stvari koja me mnogo uznemirava je kada nekome pošaljem poruku i predložim da se sretnemo ili samo želim da malo četujemo. Neko mi uopšte ne odgovori, ili mi kaže da ne može i to me uvek mnogo povredi. Onda stalno mislim na to, svima pričam šta se dogodilo, i umesto da me ljutnja polako prolazi, ja budem sve nervozniji, ljući. Tako se dešava da i po nekoliko dana budem uznemiren zbog ovakvih situacija, a drugima je teško da razumeju da vičem zbog nečega što se dogodilo pre nedelju dana. Naročito mi teško pada da, kada kontaktiram nekog druga ili drugaricu, oni mi obećaju da ćemo se sresti ili pričati nekog određenog dana, a onda se to ipak ne desi. Moji roditelji me teše i kažu da je možda toj osobi nešto iskrslo, ili je jednostavno zaboravila, ali ima osoba sa kojima se ovakva situacija ponovila više puta. Pitam se zašto me ti ljudi lažu i zašto mi otvoreno ne kažu da neće i ne mogu sa mnom da se viđaju, odnosno, zašto misle da ću zaboraviti na njihovo obećanje.  

Drugi razlog zbog koga se uvek mnogo uznemirim je kada neko viče na mene. Nekada ne razumem zašto su vikali, a nekada se samo uvredim zbog toga. Moje reakcije su onda prilično burne i vidim da se ljudi začude kad tako reagujem i pitaju me zbog čega se tako ponašam.

Jedna takva situacija je bila u četvrtoj godini srednje škole. Naime, trebalo je da radimo kontrolni iz preduzetništva. Želeo sam pre časa da razgovaram sa jednom drugaricom, međutim ona mi se obratila povišenim tonom: Ne mogu, moram da učim. Ja sam ovo doživeo kao napad, pa sam se uvredio zbog toga. Još neke drugarice su mi se obratile povišenim tonom sa Ćuti, a odgovorio sam Ćuti ti. Toliko sam se iznervirao da sam zvao roditelje da mi pomognu, a hteo sam sa istim ciljem da zovem i direktora i razrednu. Potom je ušla nastavnica, ali ja sam bio toliko nervozan da sam rekao da ne želim da radim zadatak. Nastavnica je kazala: Nemoj ništa da se sekiraš. Na kraju sam ipak uradio kontrolni i dobio dobru ocenu, ali sam po običaju bio uznemiren zbog čitave ove priče danima posle toga.

Ovakve situacije mi se dešavaju i na treninzima. Dok treniramo. ponekad razmišljam o nekim svojim interesovanjima, a moj trener mi često kaže Nemoj da razmišljaš o njima. Međutim, jednom nisam bio dovoljno pažljiv da slušam uputstva pa nisam mogao da uradim vežbe koje je profesor očekivao, a nisu mi se dopali ni komentari nekih drugarica o meni. Tražio sam uputstva od trenera, ali je on viknuo: Ako hoćeš da te stalno neko vodi za ruku, ništa nismo napredovali. Pošto ga cenim i poštujem, nisam hteo ništa da mu odgovorim, ali sam se uvredio zbog njegovog povišenog tona i hteo sam da napustim trening.

Takođe, kada roditelji ili sestra viknu na mene, ja se iznerviram i hoću da se ljudima žalim na njih. Oni mi često odgovore: Ne sme ništa da ti se kaže. Stalno se ljutiš. Tada imam običaj da lupam nogama o pod, da vičem i ja na njih, a ponekad se i rasplačem slušajući neku tužnu pesmu, da mi bude lakše. Postoji jedna poslovica Suze su ponekada lek za dušu. Pošto one nisu najbolje rešenje, probaću ove probleme da rešim na neki drugi način. 

Kad se ovakve stvari dogode, po ceo dan vraćam film u vezi sa tim događajem, samo o njemu pričam i teško mi je da se obuzdam. Nekada ne mogu ni da spavam. Zapravo, hteo bih da ljudima jasno stavim do znanja da ne viču na mene. Uvek kad se to dogodi, pokušavam da im vratim istom merom, pa onda nastane svađa. Kad sam mnogo ljut, ponekad ih i uvredim.

Iako volim da sviram, kad sam nervozan, lupam po dirkama na klavijaturi toliko jako, da se nekoliko puta dogodilo da su se dirke polomile. Tata me upozorava da to ne radim, već da sviram polako, nežno. Sada kada imam novu klavijaturu, pokušavam da malo nežnije sviram, pa se na kraju, uz muziku i opustim kada se iznerviram i bude mi lakše.

Kod kuće često razgovaramo o mojim reakcijama i o tome kako mogu da prevaziđem situacije koje me uznemiravaju. Svestan sam da bi trebalo manje burno da reagujem, ali kada se nešto ovako dogodi, jednostavno nisam u mogućnosti da se suzdržim. Sve mi to mnogo teško pada i ma koliko se trudio, brzo planem i teško mi je da se smirim. Voleo bih da naučim kako da reagujem na neki drugi način, ponekad radim vežbe disanja i nadam se da će mi one pomoći, a da će moje ponašanje u ovakvim situacijama biti manje upadljivo.   

Ovaj tekst je preuzet sa bloga Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva.

Autor: Stefan Lazarević

Možete pročitati i ostale Stefanove tekstove: Osobe sa autizmom u filmovima, Zašto su mi važna pravila, raspored i zašto su mi teške promene i Trebaju mi precizne instrukcije.

24. Apr 2019.
Uredništvo
Poslednji tekstovi