Religijsko utemeljenje Božića

Ako znamo da je Božić, pored Uskrsa, najveći hrišćanski praznik, zvučaće čudno kad kažemo da prvi hrišćani uopšte nisu slavili Božić, i to iz jednostavnog razloga – nisu ni znali kada se Isus Hristos tačno rodio. I mada bi se prema jevanđeljima moglo zaključiti da Isus nije rođen u zimskim mesecima, desilo se da praznik rođenja Božijeg Sina bude obeležavan upravo u vreme najvećih hladnoća.

Kao poseban praznik, Božić je počeo da se slavi u Rimu, i to tek 336. godine, dakle puna tri veka nakon nastanka Hristove vere. Najverovatnije je kao dan Isusovog rođenja odabran 25. decembar zato što su stanovnici Rima tog datuma proslavljali Sol Invictus, rođenje boga Sunca (u bukvalnom prevodu: Nepobedivo Sunce), pa je onda u novim uslovima trebalo paganske običaje na što jednostavniji način presvući u hrišćansko ruho: datum ostaje isti, čak je i svrha praznovanja slična (rođenje Sunca – rođenje Hrista), samo je religija nova. Takođe se predistorija savremenih božićnih svečanosti može prepoznati u rimskim zimskim svetkovinama Saturnalijama, obeležavanim tokom druge polovine decembra, kada bi bili prekidani svim poslovi (čak su i robovi imali pravo praznovanja) da bi se gostilo, uživalo, pevalo, ali i darivalo malim poklonima.

Ne samo Rimljani, nego i brojni drugi narodi tog doba imali su sopstvene praznike kojima su proslavljali rođenje Sunca, a pošto je to podrazumevalo dane kada se, nakon zimskog solsticija, obdanica iznova produžava, otuda je u svim kulturama taj praznik obeležavan ili krajem decembra ili početkom januara.

Stari Skandinavci su, na primer, praznovali Jule paleći cepanice u čast Toru, bogu grmljavine, pa se i danas u Skandinaviji Božić naziva Jul, a ta se reč (Yule) zadržala i u Engleskoj kao sinonim za Božić.

Stari Sloveni obeležavali su povratak Sunca na sličan način, paleći granu hrasta (najčešće cera), i taj su praznik nazivali Koleda. Dugo nakon primanja hrišćanstva i prihvatanja Božića kao centralnog zimskog praznika koledarski običaji su opstajali, tako da i danas u nekim krajevima maskirani mladići idu od kuće do kuće, pozdravljaju domaćina pesmom i zdravicom tražeći zauzvrat namirnice, a ako primete da neće biti nagrađeni, ne ustručavaju se da pomoću svojih maski zaplaše domaćina i ukućane, naročito decu.

Primećujemo da su se paganski praznici koji su bili preteča hrišćanskog Božića slavili nekoliko dana, čak i nekoliko nedelja, što se može objasniti činjenicom da su u pitanju zimski meseci kada se napolju nije ni moglo raditi, pa je to valjalo iskoristiti na drugi način, a najbolje je bilo ispuniti te zimske dane proslavama i veseljima. I nakon primanja hrišćanstva, novi praznici su se u zimskim mesecima nanizali jedan za drugim: Sveti Nikola, Badnji dan, Božić, Nova godina, Bogojavljenje, pri čemu je Božić centralni praznik, mada se to u poslednjim decenijama pomalo izmenilo isticanjem Nove godine kao planetarnog fenomena.

Iako se Badnji dan i Božić najčešće posmatraju kao jedan praznik, pri čemu Božić opet zauzima bitnije mesto, sigurno je Badnji dan za same vernike, porodicu i ukućane radosniji i važniji, a posebno je Badnje veče momenat koji se s nestrpljenjem iščekuje.

I sa etnološko-etimološke strane Badnji dan je zanimljiviji, jer svaki obred i običaj koji se u tim časovima primenjuje ima svoju jasnu funkciju i objašnjenje u dalekoj prošlosti.

Sama reč badnjak izvedena je od glagola bdeti, jer se te večeri uoči Božića nije spavalo, nego se u prostoriji osvetljenoj svećama voštanicama bdelo dok se iščekuje dan Hristovog rođenja. Posmatrana na indoevropskom jezičkom planu, ova stara reč označava  temelj, dubine, što takođe nije bez razloga, jer rođenje samo po sebi (svejedno da li rođenje Sunca ili rođenje Hrista) predstavlja temelj i početak, a sâm praznik novog početka (svejedno da li se nazivao Saturnalije, June, Koleda, Božić) uvek je i u svim sredinama bio s najdubljim poštovanjem obeležavan.

I kult badnjaka vuče poreklo iz prethrišćanskih vremena, jer se za Badnji dan seče i pred kuću donosi grana hrasta, koji je bio sveto drvo starih Slovena, a povezano sa vrhovnim slovenskim bogom Perunom. Badnjak je na neki način bio smatran i posebnim božanstvom, pa su se ukućani prema njemu odnosili ne kao prema običnom drvetu nego kao prema ličnosti, upućivali su mu pozdrave i prinosili žrtve u vidu žita, vina i meda. Neki istraživači su u paljenju badnjaka prepoznali zimsku smrt i uskrsnuće duha rastinja, kome se na taj način upućivane molitve da obezbedi sunčevu životvornu snagu u predstojećoj godini.

Sve i da u početku nisu imali hrišćanski karakter, mnogi običaji su se usaglasili i izjednačili sa biblijskim motivima, pa se posipanje žitom povezuje sa žitom što je Bogorodica bacala stoci koja se zatekla u štali kad se Isus rodio, da stoka ne bi grizla slamu u kojoj je novorođenče ležalo, dok se u sećanje na slamu koja je Božijem Sinu poslužila kao prva kolevka ustalio običaj unošenja slame u kuću za Božić. Tri mudraca koja su donela darove malom Isusu nesumnjivo su još jedan od razloga današnjeg običaja božićnog darivanja, dok orasi u slami u uglovima kuće simbolišu vlast Božju na sve četiri strane sveta. Najzad, i paljenje badnjaka poistovećuje se sa vatrom koju su vitlejemski pastiri zapalili u hladnoj pećini ili štali gde se Isus rodio. Međutim, ako znamo da je kod Slovena paljenje badnjaka moglo značiti i uskrsnuće, onda se ovaj božićni običaj lako povezuje sa Uskrsom i vaskrsenjem Božjeg Sina koje tek predstoji, pri čemu bi badnjak mogao biti čak i simbol krsta na kome je Isus razapet.

Svoje posebno značenje ima i svaki detalj sa večernje trpeze uoči Božića, pa tako pogača simboliše reči Hristove „Ja sam hleb živi“, vino je krv Isusova, riba je bila simbol prvih hrišćana, so predstavlja božansku silu, a med je sladost večnog života pod okriljem Boga. Najzad, i sveće kojima se dom te večeri osvetljava predstavljaju svetlost Božju.

I božićna pečenica, koja je svakako najvažniji (mnogima i najukusniji) deo božićnog ručka, takođe je ostatak starog kulta prinošenja žrtve za rađanje boga, odnosno za početak novog leta.

Na kraju dodajmo da Božić ima i svoju mračnu stranu – bar je takva ako je gledamo iz hrišćanskog ugla, što opet nesumnjivo govori o paganskom nasleđu. Naime, u nekim sačuvanim koledarskim pesmama srećemo mitske likove Starog Badnjaka i njegovog sina Mladog Božića kako za Badnje veče vode borbu iz koje kao pobednik izlazi Mladi Božić, što se i označava upravo paljenjem badnjaka. Stari Badnjak personifikuje haos i poslednji dan stare godine, što sada odlazi u vatru, dok Mladi Božić predstavlja ponovno uspostavljanje kosmičkog reda u novoj godini. Borba između oca i sina za prevlast poznata je i u drugim mitologijama, poput indijske i grčke, a uglavnom se vezuje za prapočetak, kada je nova i mlada svetlost trijumfovala nad starim i mračnim silama.

Prema takvom shvatanju, Badnji dan i Božić nisu više jedna celina, nego dve zavađene suprotnosti koje ishod svoje borbe rešavaju upravo na Badnje veče, pa se sutradan Božić u punom sjaju pojavljuje kao pobednik. Ovo nesumnjivo podseća na poslednji dan stare i prvi dan nove godine, odnosno na suprotnost između 31. decembra i 1. januara, što nije slučajno ako znamo da se Nova godina i danas u crkvenim krugovima često naziva – Mali Božić!

Autor: Dušan Milijić

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta

04. Jan 2017.
Uredništvo
Poslednji tekstovi