Za svaku metropolu važi da ima mnoštvo priča iz prošlosti. One mogu da budu često nedorečene, bizarne, zastrašujuće ili poučne, ali ono što je sigurno – intrigantne su uvek. To, naravno, važi i za srpsku prestonicu.
Upravo takve priče ne samo da se vezuju za ulice Beograda, već u još većoj meri za – podzemlje.
Ono što mnogi ne znaju, jeste da većina mesta koja se u prestonici obilaze kao najlepša i najreprezantativnija su nekada davno bila groblja. Rimljani, koji su ovaj danas srpski grad zvali Singidunum (latinska varijanta od Sindidun, kako su ga zvali Skordisci, keltsko pleme naseljeno duž obale Dunava, daleko pre nego što je došlo do rimskih osvajanja Evrope) leže pod zemljom pod gotovo svakim korakom kojim zakoračite u centru grada. Sahranjivani su na Trgu Republike i okolini Skupštine (Palmotićeva, Majke Jevrosime, Bulevar kralja Aleksadra, kao i Simina ulica). Turska groblja su postojala gotovo uvek pored džamija, a najveće se nalazi na današnjem Studentskom trgu. Jermeni i Jevreji sahranjivani su u Narodnog fronta. Srbi su sahranjivani na Zelenom vencu, kao i na Tašmajdanu. Bizarno, zar ne? Upravo s Tašmajdana su prebačena tela mnogih uglednih Srba na Novo groblje u Ruzveltovoj.
To nije jedina misterija koja se vezuje za današnji, kako ga svi zovemo, Taš. Ispod Tašmajdana se nalazi najveća podzemna pećina, koju su Rimljani koristili kao kamenolom, što i objašnjava izvorni naziv ovog današnjeg parka (tur. taš - kamen, majdan – rudnik). Aleksandar Ler, nemački general koji je bombardovao Beograd 1941, koristio je ovu osam miliona godina staru pećinu kao rezervno komandno mesto. Dobar deo hodnika ove pećine nije istražen, a ono što jeste, pretpostavlja se da su izgradili Nemci za privremeno povlačenje tokom borbi za oslobođenje Beograda. Takođe, ispod tla Zvezdare nalaze se lagumi koji su korišćeni u vojne svrhe. Većinu veštački stvorenih pećina, tj. laguma su prokopavali Cincari.
Pored ove, tajna se i vezuje za spaljivanje moštiju Svetog Save, za koje su u školama uči da se odigralo na Vračaru, gde se danas nalazi Hram Svetog Save. Međutim, polemike su nastale zbog nejasno određene lokacije Vračara u šesnaestom veku. Neki dokazi govore da se ovaj događaj zbio na mestu gde se danas nalazi kafana „Poslednja šansa“. Tada se ovo mesto zvalo Čupina umka.
Na savskoj padini postoji nekoliko međusobno povezanih laguma, a podzemni prolazi ispod Prirodno – matematičkog fakulteta vode do obale Dunava. Tu, naravno, nije kraj priče; ispod Kalemegdana, Očne klinike (gde se čak nalazi i podzemno jezero), pa sve do Višnjičke banje postoji čitav splet podzemnih hodnika, a neki prolazi postoje i u blizini nekadašnje Bajlonijeve pivare.
Na Avali, gde se danas nalazi spomenik Neznanom junaku, postojalo je utvrđenje Žrnov, koje je imalo veliki značaj u vreme srpske despotovine. Iako ne podzemno u pravom smislu te reči (pogotovo jer se nalazilo na samom vrhu Avale), svakako je misteriozno, pogotovo ako se uzme u obzir da je kralj Aleksandar Karađorđević naredio rušenje ove srednjovekovne tvrđave, da bi se izgradio kompleks spomenika Neznanom junaku. Sam kralj je važio za vrlo sujevernu osobu, te i dalje ostaje otvoreno pitanje zbog čega je naredio miniranje baš ove tvrđave.
Ostala je misterija vezana za kuću u Dušanovoj 10, na Dorćolu. To je, navodno, najstarija izgrađena kuća u Beogradu, zidana tri godine i konačno završena 1727, a njen graditelj, Švajcarac Nikola Doksat de Morez je pogubljen zbog navodne veleizdaje. Dugo se nagađalo o tajni koju ova kuća za sebe vezuje, pa čak sve i do Drugog svetskog rata, kad je stanovništvo u čudu posmatralo Nemce koji su povremeno kopali u blizini ove kuće. Iako se dugo nagađalo da se radi o skrivenom blagu, koje su možda deportovali Nemci (ili ne; nikada nije i nikada i neće biti otkriveno) otkriven je podzemni put koji vodi u središte podzemlja. Kuća je dugo menjala namenu i najčešće je služila kao poslovni prostor, danas je ona manje – više jedna obična ruina bez neke posebne namene.
I na kraju, najviše se tajni vezuje za Kalemegdan. Bunar koji postoji na Kalemegdanu, pogrešno imenovan Rimski bunar (budući da su ga zidali Austrijanci od 1717. do 1731) ima zaseban put, dubok 51 metar. Postojale su mnoge priče da se u bunaru nalazi skriveno blago. Pored toga, nažalost, mnogo ljudi je svoje živote, svojom voljom ili protiv nje, izgubilo živote.
Nedaleko od bunara, turbulentne istorijske priče govori samim svojim imenom Nebojšina kula ili Kula Nebojša. Ime govori o nepostojanju straha onih koji su s te kule vodili bitke, a izgradili su je Mađari. Iako nije podzemni prolaz, katakomba ili pećina, kula je mračna zbog velikog broja pogubljenja koja su se odigrala. S te kule su mnogi hrišćanki pobunjenici „poslati“ pod zemlju, zbog svoje neposlušnosti prema Turcima, a najpoznatiji predstavnik je grčki revolucionar i pesnik Riga od Fere. Pored toga, ispod Kalemegdana, priča se, postoji mnoštvo što katakombi i grobnica, što čak i podzemnih voda.
Nažalost, posao arheloga je znatno otežan zbog zatrpanosti ovih zemljišta novoizgrađenim objektima. Tako je, ujedno, posao arheologa u Srbiji, i pored Vinče, beogradskog podzemlja, Viminacijuma i mnogih drugih nalazišta, nažalost - ipak (p)ostao neperspektivan.
Toliko je neispričanih priča iz prošlosti ostalo pod zemljom, a da li ćemo ih ikada moći saznati – veliko je pitanje.
Autorka: Tijana Papović
Fotografija je preuzeta odavde.