Pola veka od romana „Sto godina samoće“

Na 62. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga i ove godine su se održali raznorazni edukativni i informativni propratni programi, kako na samom Sajmu, tako i u gradu Beogradu. Jedan od programa, koji se dotakao hispanskog sveta i književnosti, bilo je i predavanje o romanu Sto godina samoće, Gabrijela Garsije Markesa. Predavanje se održalo u petak, 27. oktobra, u sali „Ivo Andrić“. U razgovoru su učestvovali profesor doktor Dalibor Soldatić, Bojana Kovačević Petrović, hispanistkinja i prevoditeljka, Silvija Monros Stojaković, takođe hispanistkinja i prevoditeljka, i moderator, Milomir Gavrilović.

Uvodnu reč imao je profesor doktor Dalibor Soldatić, koji je izneo podatke o književnosti tog perioda u Hispanskoj Americi, kao i o zanimljivostima koje sam roman sa sobom nosi.

Nakon osamnaest meseci provedenih zatvoren u svoja četiri zida, sa nedovoljno hartije i dovoljno cigareta, uz nepresušnu ispiraciju, Gabrijel Garsija Markes napisao je jedno od najvećih dela hispanoameričke i svetske književnosti. Smatra se remek delom i retkim primerom u književnosti, gde jedan pisac uz pomoć svog dela uspešno menja dotadašnje književne tokove. U to vreme, hispanoamerički roman sazreva i dostiže svoju kulminaciju baš ovim romanom. Smatra se da ovo delo spada pod magični realizam, međutim Garsija Markes to ne priznaje – on smatra da tu nema magije, da je to stvarnost Latinske Amerike. U pitanju je sasvim drugačiji odnos prema stvarnosti, uz pomoć unošenja mitova i legendi.

Potom, hispanistkinja Bojana Kovačević Petrović je iznela neke zanimljivosti, kako o piscu, tako i o samom periodu kada je Garsija Markes pisao svoje remek delo, za čije vreme mu je žena bila najveća podrška. Par puta se našao na ivici egzistencije, međutim uvek se prisećao i oslanjao i na svoju inspiraciju – sećanje na detinjstvo, odrastanje na selu uz babu i dedu, žuto cveće i rečnik koji mu je deda poklonio kada je bio mali. Postoji takođe priča da je on, još kada je bio vrlo mlad, imao ideju o ovom romanu. Kada je delo bilo gotovo, prvi deo dela je, nakon odbijanja izdavačke kuće u Madridu, poslat u Buenos Ajres. Drugi deo dela Garsija Markes je poslao tek nakon što su njegova žena i on sakupili novac za slanje. Izdavačka kuća je prepoznala potencijal i umetničku vrednost romana i objavila ga 1967. godine. Nakon objavljivanja, u prve tri nedelje je prodato 8,000 primeraka, a smatra se da je do danas prodato više od 30,000,000 primeraka knjige.

Na samom kraju, prevoditeljka Silvija Monros Stojaković je na pitanje Šta znači prevoditi dela Garsije Markesa? odgovorila – Ništa slađe!. Napomenula je i da je Garsija Markes 1982. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost i da je on, zajedno sa svojim savremenicima (Vargas Ljosa, Fuentes, Kortasar i drugi), svojim delima uspeo da ujedini špansko govorno područje.

Sto godina samoće se sastoji od dvadeset poglavlja bez naslova, kroz koja je ispričana istorija sela Makondo i familije Buendija. Događaji se stalno ponavljaju, meša se i stapa fantastika i realnost, a pisac se poigrava sa čitaocima uz pomoć iznenadnih i naglašenih promena emocija. Kako je ovo ne samo Mingl preporuka odlične knjige, već i preporuka Sajma knjiga, obavezno dodaj ovaj roman koji traje na svoju listu knjiga za čitanje, ukoliko ga nisi pročitao/la; a ukoliko jesi, verujem da ti On i dalje stoji na listi. 

Autorka: Milana Veljko

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

30. Oct 2017.
Uredništvo
Poslednji tekstovi