Zašto su interesantne japanska istorija i tradicija

Japanska istorija se deli na sedam osnovnih perioda - senši, genši, kodaj, čusej, kinsej, kindaj i gendaj - zapravo na: praistorijski, protoistorijski, stari, srednjovekovni, rani moderni, moderni i savremeni period. Lično ne mogu da se odlučim za omiljeni, jer mi je tradicija Japana možda čak i jedna od najzanimljivijih i lepših istorija nekog naroda. Tako da ću se u ovom tekstu fokusirati na nekoliko perioda i naravno interesantnijih činjenica o Japanu.

Tokom ledenog doba Japan je bio spojen sa kopnom Azije, omogućavajući lakšu migraciju i selidbu japanskog stanovništva na japanski arhipelag iz prostora današnje Kine i Koreje. Kada se ledeno doba završilo i kada je počelo globalno otopljavanje došlo je do nastanka jomonske kulture. Obeležava je prelaz iz mezolitičkog u neolitički način života i prva industrija keramike u svetu. Smatra se da je jomonska populacija preteča proto-japanske i Ainu populacije. Ova populacija je prva naselila današnja japanska ostrva. Oni govore Ainu jezikom, a reč „ainu” na njihovom jeziku znači „čovek”. Tačan broj Ainu ljudi nije utvrđen danas. Većina njihovog naroda ili krije svoje poreklo ili ne znaju da su deo Ainu populacije, najčešće zbog toga što su njihovi preci hteli da ih zaštite od rasizma.

Tradicionalna Ainu kultura se znatno razlikuje od savremene japanske kulture. Za bojenje kože su koristili čađ, a odeću su pravili od kore bresta - dugih rukava, obmotane oko struka, a donji veš je bio napravljen od japanskih tkanina. I muškarci i žene su nosili minđuše napravljene od vinove loze. Njihovu tradicionalnu kuhinju je činilo pretežno meso, od medveda do ribe, kao i proso, bilje i povrće. Za razliku od današnjih Japanaca, Ainu narod nikada nije jeo sirovu ribu ili meso, uvek su ga kuvali ili pekli. Tokom obeda muškarci su koristili štapiće, a žene drvene kašike. Danas u Japanu postoje samo nekoliko restorana Ainu kuhinje, u Tokiju ili na Hokaidu.

Šintoizam, što znači „put bogova” iliti „božiji put”, je japanska autohtona (urođena) religija. Ova religija sadrži animizam (isto kao kod Ainu naroda), politeizam i šamanizam. Božanstva (kamiji) šintoizma su duhovi prirodnih sila. Iz verovanja u prabožanstva sestre i brata, Izanami i Izanagi, nastala su ostala božanstva. Verovali su da su ti bogovi stvorili Zemlju mešanjem okeana nebeskim kopljem od dragulja i japanskih ostrva, na kojima je vladao unuk boginje Sunca Amaterasu. Veruje se takođe i da svaka planina u Japanu ima svog boga. Najpoznatija planina je Fudži, sveta planina ovog naroda čija je boginja Sengen-Sama. Jedan od najpoznatijih šintoističkih hramova se nalazi na planini Fudži. Japanski hodočasnici se u zoru penju na planinu da gledaju izlazak Sunca kao vrhovno božanstvo.

Pored brojnih religijskih festivala ispred hramova, a u Japanu ih ima mnogo, jedan od najinteresantnijih i poznatijih je festival hanami (gledanje cveta). Ovaj festival zvuči i izgleda magično, a datira još od epohe Heian, kada je tadašnji car smestio svoje goste u hlad pod trešnjin cvet. Japanskom narodu ovaj cvet predstavlja simbol čistote, morala i sreće. U japanskoj kulturi se pojam trešnjinog cveta i samuraja simbolično povezuje vrlo često. Veruju u to da ovaj cvet predstavlja prolaznost, melanholiju i graciozno umiranje na samom vrhuncu snage, baš kao i samuraji. Jedan od kodeksa samurajskog života je to da se umire u najjačem i najlepšem momentu života, a ne u propadanju i bolestima koje starost nosi. Samim tim, latice trešnjinog cveta postaju simbol samurajskog ideala.

Posle čitanja ovog teksta toplo i graciozno vam preporučujem knjigu, kao i film, „Memoari jedne gejše”. Ako ste ipak strateški tip ili ljubitelj filozofije nećete pogrešiti ako u šake uzmete knjigu Mijamoto Musašija „Knjiga pet prstenova”.

„Možda jedan celi život nije dovoljan da se nađe idealan trešnjin cvet”, japanska je izreka.

Autorka: Teodora Janković

Autor fotografije: Mariamichelle

11. Apr 2017.
Uredništvo
Poslednji tekstovi