„Kutija ljubavi“ Helene Himel

Najzad jedan poetski šah-mat kakav nam je svima potreban!

Omađijani parfemima, sendvičima, kafom, cigaretama, šopingovanjem, jogom i ljubavnim romanima, navikli na svakidašnje uobičajenosti, odjednom naiđemo na reči koje su postale tako nesvakidašnje: „Hvala ti. Volim te.“

U Heleninim pričama osetićemo svu čar ljubavi satkane od nesputane slobode, ali ne od slobode koja znači nezavisnost i usamljenost, nego od slobode koja povezuje i spaja.

Ko je Helena Himel? Književnica ili junakinja poetske proze?

I jedno i drugo, ona je i autor i junak svojih priča, ne samo kad piše u svoje ime, nego i kad govori u ime svih onih nemoćnih bića koja se nazivaju ljudima i koja u sebi tako uporno skrivaju najdublje osećaje.

Ali, i svi mi pojednako junaci smo njenih priča, u svakoj ćemo pronaći makar delić sebe, pa ćemo se čuditi kako nismo imali hrabrosti da to isto sami kažemo mnogo ranije, ali ćemo istovremeno biti srećni što nas je baš Helena preduhitrila, a ne neko drugi.

I kad govori u ime svih, Helena to ne čini kao svi, jer svako bi rekao: „otvori četvore oči“, dok Helena mirno kaže: „Zatvori oči!“, znajući da se srcem mnogo bolje vidi. U Heleninim pričama, čuveni citat iz „Malog Princa“ nije obična fraza, on dobija jedan viši smisao i udahnjuje mu se novi život.

Svako bi da okrene novi list i odmah ga ispuni do poslednjeg reda, a Helena strpljivo okreće novu stranicu i – ostavlja je praznu, čime je ustvari rekla sve.

Tišina je njeno najopasnije oružje.

Nema kod Helene teoretisanja i filozofiranja o sreći, nego se daje konkretan recept za nju, baš onako kako se daje recept za svaki napitak od kojeg će nam biti bolje. Helenine priče nisu fantastične, ne dešavaju se na Mesecu niti u paralelnom univerzumu, nego onde gde je sasvim normalno sresti srodnu dušu, u prodavnici sportske opreme, u supermarketu, u jednoj beogradskoj ulici, pa i na društvenim mrežama.

Junaci Heleninih priča nisu natprirodni niti su izvan ovog sveta, naprotiv, oni su tako obični, ponekad i trapavi, što ih upravo i čini još zanimljivijim.

I kad je najteže, Helena nas teši da ni zvezdama nije ništa bolje nego nama: na nebu su skupa, a izgledaju tako usamljeno. Ipak, Helena nas neće odvesti do tih zvezda, nego će njih dovesti k nama, da bi svako, bez oklevanja, mogao reći: „Jednu zvezdu, molim“.

Zna da je u velikoj opasnosti, jer tako dobro razume svakoga, ali Helena i ne ume da bude drugačija!

I zato jeste drugačija.

Autor: Dušan Milijić

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

07. Aug 2017.
Uredništvo
Poslednji tekstovi