Najispravnija moguća generacija

Pojam smene generacija zastareva

Trenutno se odasvud apeluje na rad s omladinom. Niko ne zna kakav je to rad, niko nema blage veze ko čini omladinu i šta će s njom. Kako Vi vidite savremenu omladinu?

Predstava da omladina, kao naša sutrašnjica, na neki način najavljuje budućnost, pa će zato onaj ko se s njom sporazume imati od toga dobit, deluje utemeljeno na nekakvom nepromenjivom toku stvari. „Detence pomilujem često i reknem „zbogom“ u taj mah: Ja tebi dajem moje mesto, ti bićeš cvet, ja biću prah“. Ali u sadašnjoj istorijskoj etapi ova, reklo bi se, odvajkada prisutna istina podložna je nekim korekcijama.

Pod jedan, naša starosna grupa mladih je malobrojna: to su plodovi demografske rupe 90-ih koja je, sa svoje strane, nasledila prethodnu demografsku uvalu iz Drugog svetskog rata. Ako pogledamo našu demografsku piramidu, iznova i iznova vidimo ta udubljenja – to su nerođena deca umrlih. Ta rupa se pomalo ravna kako godine idu i ravnaće se i dalje, ako u našem daljem istorijskom razvoju ne dođe do neke katastrofe, ali ipak postoji. 

Pod dva, pojam smene generacija zastareva. Ima jedna Kiplingova pripovetka „Amandman malog Toda“ iz njegove zbirke pripovedaka o britanskoj Indiji. Pripoveda se o tome kako je mali dečak nabasao na sednicu zakonodavnog veća kojoj su prisustvovali britanski administratori, i tamo je preneo negodovanje svojih slugu Indijaca povodom predloženog zakona, po kome bi bilo potrebno da se ugovor o zakupu zemlje sklapa na svakih pet godina, a ne na svakih petnaest, kako je bilo ranije. Nezadovoljstvo se svodilo na to da za petnaest godina dečak odraste i postane muškarac, dobije sina, pa za još petnaest godina taj sin je već muškarac, a otac je već umro; zemlja prelazi u ruke narednog radnika. Kad bi se ti ugovori sklapali na svakih pet godina, bili bi to izlišni rashodi, zbrka i trošak za razne dažbine i takse.

U tradicionalnom društvu, gde je životni vek kratak, smena generacija se odvija veoma brzo – jednom u petnaest godina. Mi se trenutno orijentišemo na period od dvadeset pet godina, ali situacija se menja: životni vek se produžava. U skladu s tim, produžava se i razdoblje aktivnog života, kao i razdoblje detinjstva. Ne očekujem da ću za dvadeset godina ući u „treće doba“, niti da će se moja deca ostvariti kao očevi i majke. Najverovatnije ću još raditi, a moja deca će se možda dalje školovati, tražiti sebe, neće imati svoje porodice i decu, i dalje će sebe smatrati omladinom.

 

Smena generacija je prilično usporena, tako da, gledano s čisto praktične tačke gledišta, ako želite političku vlast i uticaj, pozabavite se 40-godišnjacima. Ima ih mnogo, oni su mnogobrojna generacija, deca „sovjetskih bejbi bumera“, odavno su na društvenoj pozornici i još tridesetak godina će biti društveno, ekonomski i politički aktivni. S te tačke gledišta omladinu možemo nakratko ostaviti na miru.

I pored toga, dok još ne postignemo biološku besmrtnost, što nam je nedavno obećao Aleksej Kudrin u dogledno vreme za jedno 10-12 godina (doduše, ne u Rusiji),  smena generacija se ipak vrši. U vezi s tim za mene je važno istražiti generacijske vrednosti, porodične odnose, stilove roditeljstva, rodni ugovor i njegove izmene.

Pod pojmom „omladine“, „dece i roditelja“ svako podrazumeva nešto svoje. Treba imati u vidu da generaciju milenijalaca čine oni koji su ušli u fazu rane društvene zrelosti na međi milenijuma. To jest čine je rođeni krajem 70-ih – početkom 80-ih. Sadašnji 20-godišnjaci su tzv. centenijalci, generacija Z. Ove dve generacije se razlikuju među sobom. Korisno je imati u vidu da čovek od 45 godina može vrlo lako imati dete od 20 godina, jer je to društvena norma. Zato kad kažemo „roditelji“ ne bi trebalo da zamišljamo nekakve sede mudrace, trebalo bi da zamišljamo mlade u rasponu od 40 do 55 godina.

Trenutno su na našoj društvenoj pozornici aktivna tri demografska sloja. Ljudi 60+, rođeni 50-ih, zauzimaju najviši sprat upravljačke piramide. Imamo njihovu decu, generaciju 40+, rođene 70-ih. I imamo novu generaciju koja i čini omladinu – rođeni 90-ih i kasnije.

S tačke gledišta demografske statistike, naš demografski pad se završava sredinom dvehiljaditih. Od 2004. do 2014. zabeležen je visok natalitet. To su dve cigle u osnovi naše demografske piramide: oni koji trenutno imaju od 0 do 5 godina i oni koji imaju od 5 do 10. Kad oni uđu u fazu društvene aktivnosti, nastupiće interesantan trenutak. Sad se pozabavite 40-godišnjacima ako želite da se pripremite za političku budućnost, a za deset godina očekujte nove 20-godišnjake, biće ih mnogo.

Ako želite vlast, budite organizovani

Pošto sam politikolog, demografija i generacijske vrednosti me zanimaju tačno onoliko koliko se odražavaju na političke procese i političko ponašanje. Kada govorimo o političkim procesima i njihovim učesnicima, puka brojka malo šta znači. Ona jeste važna, jer su u pitanju birači, ali s tačke gledišta uticaja na političke procese nije važan broj po čoveku, već organizovanost strukture. To je opšti zakon i ne poznaje izuzetke.

Ono što je neorganizovano u političkom prostranstvu nema subjektivnost, a ono što je organizovano ima. Vlast uvek pripada organizovanoj manjini, ali umesto da kukate na gvozdeni zakon oligarhije (kako se to naučno zove), organizujte se, pa će vlast pripasti i vama. Vlast nije igla u plastu sena, može se pronaći u svim društvenim odnosima: u porodici, u ekonomskoj razmeni, u proizvodnji, u umetnosti. Ako želite vlast, budite organizovani. 

Omladine trenutno ima malo, ali s obzirom na to da naša civilizacija u celini ceni mladost i da smatra da je budućnost, sa svim onim što ona nosi, dobra stvar, učešće mladih u bilo kom procesu podiže njegovu vrednost. Ako su uz vas samo penzioneri, smatra se da vas je pregazilo vreme.

U stvari, ako uspete da privučete glasove i energiju penzionera, oni će vam dugo služiti kao političko gorivo za vaše potrebe i ciljeve. S omladinom je kao u šahu: kad na pravo polje postavite pravu figuru, tad vrednost vašeg poteza odmah raste desetostruko. 

Gde je konflikt generacija?

Televizija uz dozu panike shvata da je izgubila mlađu publiku, koja je otišla u nekontrolisane društvene mreže. Pritom znatan broj mladih se potpuno odriče društvenih mreža i aktivnog prisustva na internetu. Gde su i ko su oni?

Što se tiče panike, i te kako ste u pravu. Ona zahvata administrativni aparat, možda još ne u punoj meri. Kad neko od njih kaže da smo „izgubili omladinu“, da omladina niti gleda televizor, niti poštuje vlasti, niti izlazi na izbore, niti želi nešto drugo da radi; tu je omladina samo pseudonim sutrašnjice. U stvari, oni gore nemaju problema s omladinom, već s potonjom generacijom, sa svojom sopstvenom decom. Oni ih iz navike zovu omladinom, a to odavno više nije omladina. To su ljudi u fazi pune društvene zrelosti, lišeni pristupa polugama donošenja odluka i političkog predstavništva.

Trenutno sva istraživanja međugeneracijskih i porodičnih odnosa nam pokazuju interesantnu stvar. Naviknuti smo da smatramo konflikt generacija kao nešto što je dato prirodom: deca se uvek bune protiv očeva, tako funkcioniše život. Ne primamo k znanju do kog stepena su konkretni društveno-istorijski uslovi sposobni da taj konflikt izglade ili zaoštre.

Sada ćemo govoriti o veoma velikim zajednicama, unutar kojih će biti mnogo izuzetaka, zato ne pokušavajte da projektujete ova zapažanja na svoje porodice. U najširem smislu imamo sledeće stanje: ljudi rođeni 50-ih su veoma svojevrsno obavljali svoje supružničke i roditeljske funkcije. Ta generacija ima svoje posebne karakteristike: najvišu stopu razvoda i abortusa, model potonjih odnosa roditelja i dece, specifično polno ponašanje tokom 70-ih i 80-ih. Nećemo sada zalaziti u razloge, nećemo nikoga kriviti niti pravdati, prosto ćemo zabeležiti ovu sociološku činjenicu.

Ta generacija je imala 40 godina u trenutku raspada Sovjetskog Saveza. Jedan njen deo je doživeo taj događaj kao najveću političku katastrofu, a drugi pak deo kao otvoren prozor mogućnosti, to sad nije važno.

Važno je to da su etika i estetika, politika i ekonomija 90-ih umnogome postali odraz predstava o životu upravo te generacije. Kad se kaže da smo izgradili kapitalizam prema knjizi „Neznajko na Mesecu“ i prema karikaturama iz „Krokodila“, koje su predstavljale kapitalističko društvo, a odnose Crkve i države prema naopačke prevrnutim ateističkim brošurama i Jemeljanu Jaroslavskom, treba imati u vidu da su oni koji su sve to gradili imali sovjetsko vaspitanje.

 

Generacija rođenih 50-ih je vrhunac sovjetskog vaspitanja, oni su prošli čitav kurs ideološke indoktrinacije: od vrtića do visoke škole. Rat je zauvek izbrisao sećanje na prethodnu Rusiju prosto istrebivši svakog ko bi se mogao sećati bilo čega, pa je posleratna generacija postala produkt sovjetske vlasti.

 

Njihovi odnosi sa sopstvenom decom, da budemo precizni, znaju da budu zamršeni. Upravo se u njihovom slučaju konflikt generacija ispoljava maksimalno oštro. Žene i u manjoj meri muškarci preko 40 godina su osnovna klijentela psihologa i psihoterapeuta, a od njih zahtevaju da im isprave traume iz detinjstva.

Obično se smatra da su 40-godišnjaci i 50-godišnjaci uvređeni zbog odsustva društvenog i karijernog lifta: deca generala su porasla do generalskog zvanja, a rotacija nije izvršena. Nije samo u tome stvar. Veoma često je konflikt uslovljen time što su deca predstavnika te generacije odrasla u rasturenim porodicama s veoma specifičnim odnosima oca i majke. To su deca žena iz sovjetskog vremena s njihovim naročitim shvatanjem svoje uloge, svojih obaveza, svojih prava prema deci i prema sadašnjim i bivšim muževima.

Deca 50-ih već imaju svoju decu. A eto, među „decom“ i „unucima“ nema konflikta generacija, pri čemu se takva tendencija beleži ne samo kod nas. Izglađivanje konflikta generacija centenijalaca i njihovih roditelja je svuda primetno. To je svakako izolovan slučaj s tačke gledišta antropologije.

Ono što više od svega privlači pažnju istraživača jeste to da deca i roditelji govore jedni o drugima s poštovanjem i nežnopću, što i deluje kao najnormalnija stvar na svetu – ko još ne voli svoju decu, a obično i roditelje. Ali sredinom dvehiljaditih slika je bila drugačija. 

Sećam se kako sam čitala na LJ (LiveJournal – najpopularniji ruski blogerski sajt prim. prev.) zatvorene ženske teme i u meni se javio jeziv osećaj da ja jedina među svojim vršnjakinjama, a imala sam trideset godina u tom trenutku, razgovaram sa svojim roditeljima uopšte. Ljudi su imali jezive konflikte s roditeljima: ili uopšte nisu komunicirali ili su mrzeli jedni druge, čak su se i razgovori preko telefona završavali histerijom, suzama i bacanjem slušalice. Meni lično je to bilo grozno.

Tipično.

A u sledećem demografskom koraku to više nije tipično. Većina generacijskih istraživanja nosi marketinški karakter: jasno je da firme žele da saznaju kome i kako da prodaju robu i usluge. Pa ipak, mi politikolozi možemo iz njih izvući mnogo toga interesantnog. U istraživanju koje je sprovela Zberbanka postoji jedan interesantan momenat: jedna od malobrojnih zamerki koju deca imaju na roditelje je to što oni ne daju uputstva za život.

 

Jesu li i sami imali previše uputstava?

Možda su i sami imali mnogo uputstava, možda osećaju da se vreme menja isuviše brzo. Sa svoje strane, roditelji govore: „Ja ne znam kako, možda oni bolje znaju od mene.“ Obično se istraživanja o digitalnoj pismenosti i bitisanju na internetu bave činjenicom da prvi put u ljudskoj istoriji naredna generacija zna više nego prethodna. Učenje ide obrnutim redom i to je, blago rečeno, jak udarac za mozak, zato što je sva naša kultura zasnovana na činjenici da pređašnja generacija prenosi svoja iskustva sledećoj. 

Ovakav prenos iskustava karakteističan je pre svega za agrarno društvo, gde praktično nema inovacija, a iskustvo je važnije od umetnosti. Nakon što su jedan za drugim krenuli talasi industrijskih revolucija, dok su do tog vremena velika geografska otkrića već proširila ljudske vidike, dolazilo je do situacije da se naredna generacija bolje orijentiše u promenjenim uslovima od prethodne. 

Ali obično za to vreme dok bi se uslovi života menjali, nove generacije bi došle na red da odrastu i da postanu roditelji. Prvi put je zabeležena takva pojava u ovako kratkom vremenskom intervalu, što je veoma interesantan, nov i po mnogo čemu jedinstven fenomen.

Neurotičnu težnju da se detetu čim pre napuni glava znanjima i veštinama, kako bismo ga pripremili za život, zamenjuje osećaj da se ništa ne sme instalirati u njega, zato što ne znamo kako će se svet sutra okrenuti.

Ideja da do 21. godine naučiš sve što treba da znaš, a nadalje koristiš ta znanja kao pogon za rad, već izgleda utopijski. 

S jedne strane, vreme ide brzo, a pak s druge nema mesta žurbi: svima je jasno da ćeš neprestano učiti, ili ćeš podizati kvalifikacije ili ćeš ovladati novom specijalnošću. Baš zato se stvara želja da se ne protraće godine zajedničkog života s detetom na to da se ono nakljuka zlata vrednim znanjima, kao kad se kljuka gusan radi guščje paštete, i da se pritom kvare odnosi, već je bolje pružiti mu zalihu ljubavi, osećaja sopstvene vrednosti i prihvaćenosti, koja će ostati s njim.

Ne kažem sada da je to racionalna ili dobitna strategija: oni koji imaju najbolje obrazovanje iz mladosti i dalje su u prednosti, ne zato što su saznali za Periodni sistem Mendeljejeva, već zato što je kod njih u glavi formirano više veza između neurona prilikom spoznaje Periodnog sistema Mendeljejeva, i zato je njihov mozak bolje prilagođen za dalje učenje. 

Sada govorim samo o tome da se kod ljudi stvara nekakav osećaj da su ipak odnosi i ljubav najvažniji. Tako ja pružam svom detetu sigurnost, prihvaćenost, a iza toga stoji osećaj da dresiranje, kakvo su primenjivali roditelji prethodne generacije, više ne izgleda tako važno.

Kada ljudi na vlasti govore o raspuštenoj omladini, oni ne misle na omladinu. Oni su raspustili svoju decu. Ta formulacija važi za znatan broj ljudi tog uzrasta, ali hvala Bogu, ne za sve, jer ljudska priroda uzima danak.

 

Ko čini raspuštenu decu?

Oni kojih je porodila generacija 50-ih.

Ako govorimo o protestima omladine, onda to nisu protesti 20-godišnjaka protiv svojih roditelja. Generacija 20-godišnjaka i njihovih roditelja se ujedinjuje oko zajedničkih vrednosti, od kojih je najvažnija pravda. Njihov protest se različito ispoljava, u zavisnosti od uzrasta.

40-godišnjaci i stariji su privrženiji protestima zakonitim putem, što je dobro i efikasno. Ti ljudi se prijavljuju za posmatrače, obraćaju se sudovima, pišu tužbe, vešto okreću jedan resor protiv drugog da bi dobili ono što žele, organizuju strukture koje štite prava zatvorenika, žena, dece, obolelih ili bilo čija druga. Uspešni su u tim aktivnostima. Protest „unuka“ u većoj meri nosi haotičan karakter usled njihovog uzrasta.

Uprkos onome što se rado vezuje za ruski narod, nivo tolerancije na nasilje je kod nas nizak, ubrajajući i državno nasilje. Kod nas neko možda zna da kaže: „E da je vama Staljin...“, ali čim počnu stvarne manifestacije državnog nasilja, malo kome se to svidi. Tačnije, oni koji su protiv se daleko bolje organizuju i artikulišu od onih kojima je svejedno.

Aseksualnost je novi trend, a stopa nasilja se smanjuje

Počeli ste da govorite o moralu i vrednostima omladine. Dolazimo do protivrečne slike: s jedne strane, mladi snimaju brutalne klipove i kače ih na Jutjub, a s druge se pojavljuje mnogo vesti gde je neki školarac spasao nekog.

Često se citira natpis unutar jedne od egipatskih piramida kako današnja omladina neće da radi, ne poštuje bogove, starije, želi samo da se zabavlja itd. Bojazan povodom slabih moralnih nazora omladine i razvrata, velikog u poređenju s onim od ranije, je isto jedan od tradicionalnih društvenih mehanizama prenosa iskustava. Zanimljivo je da je u sadašnjem istorijskom trenutku ta tvrdnja najdalje od istine.

Svi podaci kojima raspolažemo, kako iz Amerike tako i iz Rusije, govore o tome da se sve više odlaže navlačenje omladine na one radnje koje su se nekad smatrale nezaobilaznim delom odrastanja.

Ljudi sve kasnije probaju alkohol, sve kasnije počinju da puše ili nikako ni ne počinju, sve kasnije počinju polni život. Generacija Z je uopšte daleko manje zainteresovana za seksualnu tematiku nego ijedna druga pre nje. Aseksualnost je novi trend i tek će se razvijati.  

Sva istraživanja svedoče o tome da je sadašnja omladina najispravnija moguća generacija.

Za razliku od autora natpisa iz Egipta, nas zapljuskuje poplava informacija. Život dece i tinejdžera je oduvek bio surov, ali su se takvi obredi ticali samo onih koji su u njima neposredno učestvovali.

Kroz odrastanje ljudi su zaboravljali na to, pojam nasilja je gubio svoje obrise, tolerancija na nasilje je bila daleko veća. Smatralo se da svi dečaci vole tuču, da je to normalno i ispravno. Da li sada neko tako smatra? Ne. Da li iz toga sledi da se dečaci više nikad neće tući? Ne, ne sledi, ali se sam odnos promenio, što utiče na ponašanje.

Prisustvujemo jako sporom odumiranju inicijacijskih obreda, koji su predviđali da se u uzrastu polnog sazrevanja sva mladež odreda izlaže nečemu što neće svi preživeti. Neko otpadne, a onaj ko preživi, obeležen ožiljcima iz borbe, ulazi u sastav plemena i smatra se punopravnim lovcem, hraniocem porodice, stiče pravo na seks, imovinu i autonomiju. Ti obredi su veoma duboko ukorenjeni u našu svest, oni čine radnju znatnog broja čudesnih bajki i većine umetničkih dela o odrastanju.

Sada da bi postao muškarac više ne moraš da ubiješ sebi ravnog čoveka. Postepeno iščezavaju i situacije kad moraš podneti to da budeš prebijen ili da prebiješ nekog. Nećemo sad govoriti kakve će biti posledice i čime će ti obredi biti zamenjeni, samo ćemo zabeležiti tu činjenicu.

Tolerancija na nasilje je kod nas sve manja, zato i činjenice na koje ranije niko nije obraćao pažnju postaju predmet rasprava i negodovanja, a uz to se zahvaljujući tehnici sve beleži i objavljuje.

Stvara se utisak da je svet monstruozno surov – devojčice istukle drugu devojčicu i okačile snimak na internet. Navedite mi razred u kojem devojčice ili dečaci nisu tukli drugu devojčicu ili dečaka! Samo što ranije niko nije imao telefone s kamerom.

Još uvek nismo svesni razmera smanjivanja nasilja, mi ga samo primećujemo. Uopšteno, globalno opadanje stope kriminala je jedna od zagonetki nad kojom lupaju glavu predstavnici svih društvenih nauka u isti mah.

Zašto su ljudi prestali da čine zločine? Postoje prilično egzotični pokušaji objašnjavanja ovog fenomena poput popravljanja kvaliteta benzina i smanjenja količine olova u izduvnim gasovima. Kao što je poznato, olovo podiže nivo agresije.

Po američkoj verziji, generacija zločinaca prosto nije ni rođena, zato što je pre trideset godina kontracepcija postala dostupna ugroženim slojevima stanovništva.

Statistika se nije popravila samo u dve kategorije zločina: sajber kriminal i, iz nekog razloga, krađe mobilnih telefona. Broj slučajeva uličnog huliganstva je jako smanjen, a jedan od navođenih razloga za to su igrice na kompjuteru.

Uopšteno, igrice na kompjuteru će nas sve spasti: em nova radna mesta, em simulakrumi rata za mlade. Kako će ljudska zajednica bez rata, kad je to bila osnovna preokupacija elite svake prethodne ljudske generacije, način rešavanja političkih konflikata, način ekonomskog napretka? Čime će se baviti politička vrhuška ako prestanu ratovi?

Istraživanja pokazuju da se omladina sve više interesuje za hranu. Jeste li obratili pažnju koliko dečaka i devojčica se uče kuvanju?

Ako je ranije „ići ćeš u kuvare“ bilo strašno prokletstvo, sada je obrnuto.

To je divno, kreativno i veoma traženo zanimanje, gde nas još neko vreme neće zameniti roboti. Sada, pri izboru zanimanja, potrebno je sebi postaviti pitanje: „Može li to da uradi robot?“ Ako može, nemojte se time baviti.

Zanimanje glavnog kuvara je u stvari jedno od najplaćenijih!

A to su i nove zvezde. Više niko ne želi da gleda drogirane rokere. Svi žele da gledaju Džejmija Olivera, koji tamo nešto kuva u društvu svojih petoro dece.

 

Odsustvo motivacije biće društvena prednost

Pritom se često govori o tome kako savremena omladina ima prilično nizak stepen motivacije. I sama osećam da ne mogu da kažem svojoj deci: „Uči i biće ti dobro, inače ćeš završiti kao đubretar“. Shvatam da ima ljudi čak i bez srednje škole koji su se izuzetno dobro snašli i lepo žive.

Odsustvo motivacije može biti izuzetna i nikad aktuelnija osobina generacije kojoj predstoji život u postindustrijskoj ekonomiji.

Zamislite da je automatizacija proizvodnje omogućila iznenadno pojeftinjenje svega oko čega su se ubijale prethodne generacije: nameštaja, bele tehnike, automobila, odeće, drugih materijalnih stvari; da zaista nakon vlasničke ekonomije nastupi upotrebna ekonomija; da nas naši potomci gledaju s blagim prezirom, zato što smo težili da prisvojimo deliće svojine i što smo ih vukli sa sobom.

Možda će im ujutru dronovi po narudžbini dostavljati kapsule s odećom, a uveče će ih uzimati. Neće imati svojinu, živeće kao podstanari. Objektivno će biti siromašniji od nas, ali će njihov kvalitet života biti na višem nivou.

To zvuči kao paradoks sve dok ne probamo da se osvrnemo na neki pređašnji istorijski period i da uzmemo radi poređenja razmere potrošnje i kvalitet života tadašnje elite.

Aristokratija je imala krune od brilijanata i dvorce koje mi nemamo, ali zato nisu imali mogućnost da popravljaju zube, umirali su rano od strašnih bolesti, deca su im skapavala kao muve, fizički su nenormalno patili, živeli neudobno u hladnim prostorijama pod promajom, nisu imali kanalizaciju niti vodovod, bilo im je teško da se okupaju – sve u svemu, da si bio ne znam ni ja kakav car, grof ili nadvojvoda, s naše tačke gledišta je tvoj kvalitet života i komfora bio čudovišno nizak.

Ako se taj proces nastavi, ako da onakve rezultate kakve sada opisuju futurolozi ekonomije, onda će odsustvo motivacije za trku za novcem, u cilju da se novac zgrabi i time obezbedi sebi lep život, biti veoma dobra stvar.

Odsustvo takve motivacije biće društvena prednost, zato što će čoveku biti potrebna motivacija druge vrste: motivacija za samoostvarivanje, za ispoljavanje onog jedinstvenog u sebi, onog što ne može zameniti robot.

Rad u našem današnjem shvatanju postaće nepotreban, zato što će se od tvog rada samo pogoršati ekološka situacija, a tvoja umetnost će pak stvoriti višak vrednosti, od čega zavisi dalji napredak čovečanstva.

Da se izrazim malo prostije, odsustvo motivacije je izuzetno vredna osobina za ljude kojima predstoji život u društvu, gde je njihov posao nepotreban. Da se ne bi osećali odbačeno od zajednice i beskorisnim, oni moraju imati drugačiju psihologiju, drugačiji mentalni sklop. Cilj njihovih napora ne sme biti skupljanje poenčića i stvarčica. Oni moraju mirno primati ostvariva postignuća, dužnosti, nagrade, novac; takoreći, statusne simbole.

Vidimo kako čovečanstvo malo po malo ide prema tome. Uvek treba gledati zemlje Prvog sveta i njihovu avangardu, zato što one zadaju norme koje će zatim biti opšteprihvaćene. Tamo vidimo pedeset Cukerbergovih sivih dukseva, skandinavizaciju ponašanja elita, skromnost u javnosti i smrt demonstrativnog konzumerizma, koji je svojevremeno donela sa sobom buržoazija kada je postala vladajuća klasa.

 

Po zanimanju dobar čovek

Nastaje problem novog doba: kako i čime zabaviti ljude čiji je posao nepotreban. Deluje da će život bez rada, sa zagarantovanim dohotkom od države, biti divan san, ali u stvari se čovek od toga razboljeva i umire. Istraživanja pokazuju da kod ljudi koji izgube posao proces samodestrukcije počinje daleko ranije nego što se javlja materijalna potreba.

Čovek mora biti uključen u zajednicu, potrebno mu je priznanje, potrebno mu je da se oseća važno i korisno, da radi nešto od vrednosti, potreban mu je smisao. Kad bi mu neko dao novac i rekao: „A sad idi i nemoj ništa da radiš“, on bi počeo da boluje, vene i da uništava sebe.

Čuveni ekonomista Robert Skidelski, bivši član britanskog parlamenta, rekao je da je jedan od zadataka nove epohe da svi nauče da žive onako kako je živela nekad samo aristokratija, a da pritom ne polude. Deluje da to nije nikakav problem, ali je to u stvari jako veliki problem.

Rešavaće ga generacija koja je, hvala Bogu, ravnodušna na drangulije i bahaćenje, koja će najzad skinuti taj jaram sa svoje duše, koja već sada govori da je porodica najvažnija vrednost, da je zasnivanje porodice veće postignuće od uspeha u karijeri, da su odnosi najvažniji; koja ceni komunikativne veštine.

To je potpuno ispravno, zato što famozna efikasnost odlikuje robota, a za čoveka ona postaje sve manje potrebna.

Sećate se onog sovjetskog izraza: „Ne postoji dobar čovek po zanimanju“? Sada dolazimo do društva gde drugog zanimanja ni nema: postoji samo zanimanje dobrog čoveka, a sva ostala mogu biti automatizovana.

Od čoveka se traži komunikacija s drugim ljudima, uspostavljanje i održavanje odnosa, organizacija ljudi. U prvi plan izbijaju osobine menadžera, ali ne u smislu da se iscedi maksimum iz radnika, već da se doprinese zajedničkom radu, na radost i zadovoljstvo onih koji su uključeni u rad.

To postaje izuzetno važno i u tom smislu nova generacija izgleda veoma perspektivno. Ko god je uopšte razgovarao s 20-godišnjacima, taj je oduševljen njima, mogu to da potvrdim kao profesor.

 

Vrednost porodice će samo rasti

Brišu se granice između „muškog“ radnog i „ženskog“ kućnog prostora. Porast vrednosti porodice i porodičnih vrednosti je doveo do toga da žene ne žele da ostavljaju svoju decu, ali isto tako ne bi da ostave ni posao. Velika dilema „porodica ili posao“ ostala je iza nas u 20. veku: to je problem industrijske ekonomije, kad ti je posao ili da sediš u kancelariji ili da stojiš u fabrici. Sve više ljudi radi od kuće i odlazi na sastanke čisto malo da prošeta obuću.

Vrednost porodice će samo rasti, zato što sve više ljudi živi kod kuće. Rad na daljinu i razvoj servisa dostave nas vraćaju kućama. U 20. veku čovek, da kažeš, nije ni bio kod kuće: ujutru ode u fabriku, dođe uveče, za godišnji ode u sanatorijum, pošalje decu na tri meseca u pionirski kamp i ni u snu nije bilo mogućnosti videti ko živi kod njega u stanu. S jedne strane je to jačalo porodične odnose, a s druge ih je razaralo, kako za koga.

Sada ljudi žive kod kuće i stavljaju odnose s ukućanima u prvi plan, što nekako podseća na tradicionalno društvo: koliba i preslica, samo što umesto preslice imamo kompjuter. A kad se budu pojavile vertikalne farme i kad budu hranile naše gradove, naselja će dobijati sve veću autonomiju.

Videćemo još i kakvu umetničku naseobinu ili staroveračka sela, koja ni u čemu ne oskudevaju: dobijaju struju iz solarnog panela na krovu, a vodu crpe iz izrađene bušotine.

Drže vertikalne farme na kojima uzgajaju hranu za sebe, doleće im dron i donosi sve šta im je potrebno, a da i ne govorimo da sve to mogu da odštampaju na 3D štampaču, koji im je odmah tu. Život u gradovima će se i te kako promeniti.

Nemate li pritom osećaj da su redovi za ajfone i nekakve specijalne patike dokaz povećane potrebe za potvrdom svog društvenog statusa?

To je pustolovina, jedan doživljaj. Ranije se čovek klonio fizičkog rada, zato što je to bilo prokletstvo i usud nižih od sebe. Što se više penješ po društvenoj lestvici, to manje radiš i jedeš više masne hrane. Bilo je veoma lako odvojiti bogataša od siromaha: bogataš je imao duge nokte, bele ruke i posebnu odeću, koja je pokazivala da za njega nije rad, a u skroz tradicionalnim društvima orijentalnog tipa imao je i veliki stomak (mogao je sebi da priušti mnogo masnog mesa!).

Sada se sve preokrenulo: siromah je debeo, a bogataš je mršav. Trčimo i skačemo s namerom, bavimo se fizičkim radom i dižemo težine da bismo bili zdravi. Baš kao što i stajanje u redu, prokletstvo svih Sovjeta, nešto što im je vadilo džigericu, činilo ih agresivnim i u svakom pogledu im razaralo živote, sada postaje vrhunska zabava. Pazite, mi svi stojimo zajedno, za nas je to avantura, ljudi specijalno kupuju karte da bi se uključili u pustolovinu.

Nekoliko puta sam čula od ljudi koji organizuju te pustolovine da se kod omladine razvija zavisnost kao od droge.

Bez obzira na onlajn svet, bez obzira na moje čuvene kompjuterske igrice, ljudska priroda se nije promenila: čovek je zoon politikon, potrebna mu je interakcija sa svojom vrstom. Interakcija u onlajn svetu nije ništa gora od interakcije u oflajn svetu, ali čovek želi da ostvaruje kontakte i u stvarnosti. Pustolovine ne daju toliko adrenalin, koliko pružaju osećaj timskog rada.

U stvari, upravo je to razlog zašto se ljudi bave humanitarnim radom, političkim aktivizmom; zašto se učlanjuju u neprofitne organizacije. Mnogi misle da ljudi tamo odlaze da bi se žrtvovali, što je veoma opasna zabluda. Onima koji gaje takve iluzije o humanitarnom radu će se u profesiji dešavati loše stvari.

Potrebno je shvatiti da ljudi tamo odlaze radi oksitocina, hormona sreće koji se luči pri uspešnoj zajedničkoj delatnosti. Onaj ko je osetio sladak ukus uspeha u interakciji s drugima će se još vraćati po njega.

Sve u svemu, trebalo bi da škola pokaže taj eksperiment. „Nisam znao, saznao sam i uspeo“. Kad bi neko posedovao dovoljno talenta za pedagogiju da sprovede takav eksperiment pred učenicima, deca bi obožavala školu. Veliko je zadovoljstvo raditi ono što ti dobro ide.

Prinudno eksponiranje kao sredstvo pritiska

Dobili smo potpuno idealnu sliku savremene omladine. Kakvi su njihovi problemi, tamne strane?

Ljudi koji zlonamerno gledaju na tekuće sociokulturne procese nazivaju kulturu u povoju kulturom slabosti, kao suprotnost kulturi snage, koja je bila pre nje.

Šta možemo loše reći o kulturi slabosti? Ona pravi od žrtve fetiš i samim tim podstiče ljude da se proglašavaju žrtvama kako bi dobili privilegije. Smanjujući stopu nasilja, naročito fizičkog, ona fabrikuje nove oblike nasilja, među kojima bih prvo izdvojijla prinudno eksponiranje.

U društvu o kome govorimo postoji termin „auting“. Postoji kaming aut, kada ti pričaš o sebi, a postoji i auting, kada ja kažem da si ti takav i takav. To je sredstvo pritiska novog doba. Što je paradoksalno, ispostavlja se da se u novom društvu, kao i u tradicionalnom društvu, sve gradi na reputaciji. Svačiji život nam je pred očima, sve je otvoreno, zapisano i može biti objavljeno, podaci nisu postupni samo državama i korporacijama, već i običnim ljudima.

Zna se sve o tebi još od trenutka kad je mama ušla u grupu mamâ i rekla: „Nešto nas danas muči pampers“.

Da, baš tako, i tvoja fotografija s pampersom i bez njega neće nikad nestati s globalne mreže i pratiće te čitavog života. Prema tome, reputacija je sve, a slom reputacije zatvara svaku društveno-profesionalnu perspektivu. Ne možete reći: „Neka bude, ja sam đubre i nedolično se ponašam, ali sam zato profesionalac“.

Nikome ne treba tvoj profesionalizam. Ti prodaješ nekakav proizvod čiji je centralni element tvoja ličnost. Ako tvoja ličnost izaziva odvratnost i gađenje, onda ne možeš reći: „Da, udario sam ženu po zadnjici, ali sam dobar glumac“. Nije bitno kakav si glumac, ljudi dolaze da te gledaju na filmu i moraju da imaju dobar odnos prema tebi. Ako oni imaju loš odnos prema tebi, neće ići na film gde ti glumiš, ima mnogo drugih filmova gde glume dobri ljudi.

Pomalo viktorijanski odnos.

Već smo pominjali specifičan odnos mlade generacije prema seksualnoj sferi. Moramo priznati da smo krenuli punom parom u kulturu koja prema seksualnosti ima sumnjičav odnos, ako ne i negativan.

Bilo bi za sve nas bolje kad bi norme zadavala stara dobra razvratna Evropa, ali njih u savremenom svetu zadaje Amerika, a Amerika je puritanska zemlja. Amerikanci su bukvalno nekoliko decenija, od kraja 60-ih, prolazili kroz stanje kada se seks smatrao nečim dobrim, a ne lošim, i očigledno im se nije svidelo.

Sada vidimo kako se američko društvo na svoje veliko zadovoljstvo vraća paradigmi gde seks predstavlja nešto loše. Dok su bili puritanci, govorili su da je to grešno, a sada govore da je to opasno. Seksualno opštenje postaje opasno s raznih aspekata: pod jedan, nikad ne možeš biti siguran da tvoje ponašanje neće biti prepoznato kao nasilje, a pod dva, otvaraš se drugome, a da ne znaš kako će on postupiti. Toga je bilo uvek, ali sada rizici nadjačavaju prednosti.

Uz dostupna tehnološka sredstva, narednim generacijama će ideja povezivanja s drugim čovekom radi doživljavanja orgazma delovati grozno. Naravno, kod njih će se ceniti odnosi, ali će se seks manje ceniti. Tako da, kako stoje stvari, nevinost i uzdržanost biće nam sve u životu.

Biće manje agresivni, ali uporniji u pozivanju na svoja prava

Moguće je da će prema našim pojmovima nova generacija biti plašljivija. Svaka naredna generacija će sve teže ići protiv društva. Ljudi imaju potrebu da se žrtvuju, ali kad se na tvojim društvenim odnosima gradi toliko toga, a nivo komfora je tako velik, ta potreba će se ređe realizovati.

Ako gledamo s političke tačke gledišta, odsustvo jasno izražene motivacije da se ostvare pobede i dostignuća, kao i društveni konformizam, mogu ih učiniti pasivnijim građanima. Ali s druge strane, ideja o maksimalnoj vrednosti samoizražavanja i samorealizacije, a ne gomilanja materijalnog, radiće protiv tendencije koju sam opisala: još je lakše napraviti konformistu od čoveka koji je spao samo na materijalni stimulans. Čovek koji shvata da neće biti uspešan u društvu ako ne razvija svoju ličnost, i koji svoju ličnost ceni više od svega, biće manje agresivan, ali će pažljivije motriti na svoje granice i upornije će se pozivati na svoja prava.

Sada internetom cirkuliše tekst o devojci s detetom, koju su smestili u bolnicu, kako je ona tamo povela borbu za svoja prava, zato što joj se nije dopalo ophođenje prema njoj.

Deca rođena 90-ih postala su roditelji i za njih ponižavajući i agresivan odnos nije normalan. Najvažnije je da se norma menja.

Bilo šta može ući u normu: žrtvovanje prvenca, ritualno ubistvo, sveta prostitucija, genocid. Čovek je toliko plastično biće da se zavisno od uslova i društvenih uputstava može ponašati kao anđeo, a može i kao krajnje đubre (i to jedan isti čovek). U psihološkim eksperimentima poput Stenfordskog, kad se ljudi oblače u zatvorenike i čuvare, oni počinju da rade neviđene stvari. Kada treba dati elektrošok onome koga ne vidiš ljudi doguraju i do smrtonosnog napona, ili bar tako misle.

Obično se ti rezultati interpretiraju tako da je svaki čovek u duši krvožedna životinja. Ni nalik. U stvari nam ti eksperimenti govore da je čovek beskrajno adaptibilan, da on poštuje pravila. Takva je naša psihička norma: kakva su pravila, takvi smo i mi, zato je izuzetno važna promena pravila, promena pojma o tome šta je prihvatljivo. Ako vidimo smanjivanje tolerancije na nasilje u svim vidovima, ne možemo, a da se ne obradujemo opštem trendu.

Glavni princip roditeljstva je kao i u medicini – ne naškodi

Koliko godina imaju Vaša deca? Da li biste podelili s nama koju životnu mudrost po pitanju interakcije u porodici?

Moja deca imaju 9, 5 i po i 2 godine i 3 meseca. Još sam u jednoj idiličnoj etapi kad se od mene ne traži naročit roditeljski podvig za održavanje odnosa. U tom smislu je dobro imati mnogo dece, zato što, kako bi to sjajno formulisao moj muž, sve srećne porodice liče na farmu ili mali rasadnik.

Čim imate više od dvoje dece, tu skoro da nema privatnog života, to je jedno preduzeće. Višak ruku umnogom olakšava život, odnosi se izgrađuju na osnovu nužde na prilično zdrav način: vas je mnogo, ja sam sama, imamo nešto da uradimo, to svi shvataju i svi se uklapaju.

Pritom što to s logističke strane komplikuje život, s moralne ga olakšava. Mislim da možda ljudi koji se zatvore nasamo sa svojim jedincem, koji razmišljaju o njegovom razvoju, komunikaciji s njim, o slobodi njegove ličnosti, vode u nekoj meri teži i napetiji život.

Koje najvažnije veštine i kompetencije biste ostavili deci? Aleksandar Arhangelski je govorio da ono najvažnije čemu on želi da nauči studente jeste umeće delovanja na razne načine i traženje izlaza u novim situacijama. Ne možemo im pružiti sveobuhvatna znanja, zato što će se ona izmeniti, ali ih zato možemo naučiti da se adaptiraju na promene.

Kao neko ko je odrastao u porodici pedagoga mogu reći sledeće: pedagozi ni sami mnogo ne veruju u vaspitanje, a i te kako veruju u nasleđivanje. Lepa je to stvar vaspitanje, ali dete će kad poraste biti nalik na svoje roditelje. Prosto živimo svi zajedno i pošto su moja deca ujedno i muževljeva, u principu ne smatram da su ona nešto gluplja od mene. Oni sami će razviti svoje veštine. 

Nimalo ne verujem u ideju konkurencije između ljudi: ljudi su različiti i imaju različite želje, zato ako oni konkurišu za jedan predmet, najverovatnije jednome od njih taj predmet nije potreban, samo što još nije to dokučio. Ima jedna Hofmanova novela, zove se „Izbor neveste“. Imala nevesta tri prosca, pa sva trojica htela da se ožene njom. Zatim je došla vila i predložila svakome da ispuni njegovu želju. 

Čitalac se zapita: kako to, svi žele nevestu?! Na kraju jedan dobija nevestu, drugi novčanik u kom nikad ne zafali novca, a treći knjigu koja se po želji pretvara u bilo koju drugu. Jedan je voleo devojku, drugom je bio potreban novac, a treći je želeo beskrajnu biblioteku, a pritom su sva trojica bili konkurencija oko jedne te iste neveste. Mislim da je ta lažna nevesta zapravo vodilja ideje lažne konkurencije.

Ne verujem da se dečica mogu tako izdresirati da jedni drugima budu konkurencija. Praksa pokazuje da glavne prepreke na putu ka životnom uspehu i sreći nisu nedostatak veština i znanja, nečega što se može steći, već vlastite psihološke deprivacije. Smetaju nam anksioznost, strahovi, opsesivno-kompulsivni poremećaj, sklonost k anoreksiji i tome slično. Ako nema ničeg takvog, ako čovek psihološki bude dovoljno zdrav i stabilan, postići će sve što želi.

Čini mi se da sam za decu uradila sve što je najvažnije: rodila sam ih najboljem mogućem ocu, odgajam ih u stabilnoj porodici gde ih niko ne dira, a ako neko sa strane pokuša da ih dirne, neću odobriti takvo ponašanje. Takoreći, to je sve. Princip „ne naškodi“ je elementaran, kako u medicini tako i u roditeljstvu.

Lako je naškoditi; čovečanstvo je nakupilo dosta iskustva u takvim stvarima, a prilično teško je izvesti dete iz odrastanja neokrznutim, usput mu ne zabadajući prste u osetljiva mesta. Radije bih pripazila na to. Što kažu, kako god da se ophodite prema njima, vaša deca će naći na šta da se požale terapeutu. Prihvatam tu činjenicu, nek se žale terapeutu. Oni čija je mama bila kod kuće će se žaliti kako je mama sve vreme prisutna i kako ih kinji. Oni čija je mama bila na poslu žaliće se kako im je nedostajala i falila...

Ponekad se bojiš da ne smeš ni da podvikneš deci da ne bi odlazila kod psihoterapeuta za 15 godina. 

Aristotel je govorio – čuvajte suze svoje dece da bi mogli da ih proliju na vašem grobu. Ne terajte ih da plaču dok ste živi, nek plaču kad umrete.

Mi koji pripadamo ovoj civilizaciji ne bismo želeli da i tad nešto posebno plaču: umrećemo, pa ćemo umreti, nije to ništa strašno, a oni nek dalje žive srećni. 

 

 

Razgovarala Ana Danilova (decembar 2017). Sa ruskog preveo Marko Jevtić