Note mikrojezika

Pesnikinja Olena Plančak-Sakač (1961) dobitnica je druge nagrade na 18. Međunarodnom festivalu poezije održanom u Melniku (Bugarska). Nagradu je dobila za pesmu “Zidovi”, originalno napisanu na rusinskom, maternjem jeziku pesnikinje. Olena Plančak-Sakač aktivno se bavi radom na promociji i očuvanju rusinskog jezika: od 1988. uređuje rubriku za kulturu i obrazovanje časopisa “Ruske slovo”, a na rusinskom jeziku piše literarnu i pozorišnu kritiku, poeziju i prozu. Svoje radove do sada je objavljivala u „Ruskom slovu“, „Svetlosti“, „Literarnom slovu“, „Novoj misli“, „Dnevniku“, „Tragu“, „Studia Ruthenica“ i u slovenačkom e-časopisu „Provinca“. Prošle godine objavljena joj je knjiga  na rusinskom jeziku „Šitko“/„Sito“ ("Ruske slovo", Novi Sad). Živi u Novom Sadu.

Šta za Vas znači nagrada  na Međunarodnom festivalu poezije u Bugarskoj?
Ova međunarodna nagrada iz Bugarske me je iznenadila i vrlo obradovala. Prvi put sam poslala svoje pesme na jedan međunarodni festival poezije i nagrada je bila za mene veliko iznenađenje. Nagrada mi je  dala neku vrstu satisfakcije, potvrdu da je to što pišem ipak nešto vredi, da je prepoznato i izvan mog kruga dobrih prijatelja. Najviše sam se obradovala što će moje pesme sada živeti na još jednom jeziku, jer su tri od pet poslatih na konkurs prevedene na bugarski jezik. Poeziju sam pisala u svojoj mladosti, kao studentkinja književnosti. Međutim, vremenom sam odustala, jer toliko je mnogo dobrih pesnika, pa mi se činilo da to što ja pišem nije dovoljno dobro... Ipak, upoznajući neke pisce, kroz naša dopisivanja i druženja, počela sam ponovo da pišem pesme i osmelila sam se da ih pokažem prijateljima piscima, koji su me podržali i ohrabrili. To je bio moj novi početak u pisanju poezije. 

Zašto ste odabrali  da pišete na rusinskom?  Da li pišete na još nekim jezicima i kako se ti procesi razlikuju?
Zapravo, ja pišem dvojezično, na srpskom i rusinskom jeziku. Rusinski je moj maternji jezik, a srpski je jezik mog obrazovanja. U oba jezika sasvim se dobro osećam, i na oba jezika mogu da pišem. Nekada pesmu napišem prvo na srpskom, a nekada na rusinskom, a zatim je ponovo uobličim u onom drugom jeziku -  prepevam tj. To je vrlo zanimljiva avantura, avantura duha, kojom se pesma prilagođava ili transformiše u dva jezika... Rusinski jezik je istočnoslovenski, dok je srpski jezik južnoslovenski, ali i Rusini pišu ćirilicom koja je vrlo slična ukrajinskom ili ruskom jeziku, pa čak pomalo i bugarskom.

Šta za Vas predstavljaju knjige? 
Knjige su moja ljubav od detinjstva. Oduvek sam volela da čitam knjige. Imala sam kod kuće mnogo dečijih slikovnica, zatim ono Prosvetino izdanje od 100 dečijih knjiga… U biblioteku sam išla od malena i do danas mi je čitanje najveće zadovoljstvo. Knjige volim, one su moj hobi, moj poziv, jer sam završila studijsku grupu za Jugoslovenske književnosti i srpski jezik, i moja velika ljubav.

Kako su putovanja uticala na oblikovanje Vašeg pesničkog stila?
Putovanja mnogo znače, jer tada učite ubrzano... Ona vam šire vidike, čine vam zadovoljstvo, oplemenjuju vas, pa i inspirišu... Putovanja su jako važna zbog iskustva, da biste mogli da upoređujete, da se neposredno, iz blizine divite onome sto je ostalo iza velikih civilizacija... Ti tragovi, ti palimpsesti su piscu potrebni da uroni u dubinu, da se obogati doživljajem i da uspostavi kontakt, da pokuša da shvati smisao življenja, smisao stvaranja... Putovanja me gotovo uvek inspirišu da napišem ili pesmu ili putopis...

Šta Vas još inspiriše?
Pa, mogu da kažem da me inspiriše gotovo sve oko mene, od malih do velikih tema. Inspirišu me knjige, umetničke slike, muzika, filmovi, interesantni razgovori, putovanja; inspiriše me svakodnevni život, jer stvarati, pisati je jedan divan proces koji ispunjava, oplemenjuje, i koji vas troši, ali sve je zapravo u davanju... To je smisao življenja.



Razgovarala: Jovana Georgievski

 

ZIDOVI

U očima tuga, u rukama zavežljaj,
između juče i danas nada
ona umire čekajući...

Bezdomnost sadašnji trenutak,
sećanja iz navike
na daleko toplo sunce i zrele urme
život spržen u pustinjskim olujama...

Niču ograde, zidaju se 
čvrsti bedemi do neba
videće se kao kineski zid sa Meseca...

Iza zidova strogo kontrolisani vozovi
uzalud je sada Askin ples,
novi kauboji osvajaju svet...

Indijanci gube bitke,
brišu se tragovi
sele se narodi, nestaju države,
puno je Sredozemno more utopljenika...

Nema svetionika da obasja put,
utihle su molitve,
ušuškani u svoju svakodnevicu ne primećujemo
nestaje sloboda... Zidovi nadohvat ruku...

19. Aug 2017.
Jovana Georgievski
Poslednji tekstovi