Tek treba da zacrveni - intervju sa Lejlom Kašić

Lejla

Završen je još jedan, 63. po redu, beogradski sajam knjiga. Sajam uvek predstavlja priliku da se  upoznamo sa svim autorima koje volimo, ali i da otkrijemo neke nove koje ćemo tek zavoleti. U moru korica, stranica, romana, stihova, reči i rečenica, odabrala sam da prezentujem baš Lejline. Zato ćemo danas pričati o Lejli Kašić. 

Lejla Kašić je mlada pesnikinja iz Podgorice, koja je pre svega nekoliko nedelja izdala svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „Moja crvena“. Rođena je 15. aprila 1996. godine u Prijepolju. Završila je Gimnaziju „Slobodan Škerović“ i nakon toga se upisala na Filološki fakultet u Nikšiću, na Odsek za srpski jezik i južnoslovensku književnost.  Imala je priliku da jedan semestar provede usavršavajući se na Karl-Frances Univerzitetu u Gracu, na Odseku za slavističke studije.

Zašto baš pisanje i zašto baš poezija?

-Još u osnovnoj školi uz nekoliko pohvala od Kaće Pejović, nastavnice maternjeg jezika, za moje pismene radove, dobila sam krila, volju i želju za pisanjem. Na početku sam intenzivno pisala prozne tekstove, ali kasnije, tokom odrastanja, shvatila sam da poeziju pišem kada mi je izraz kroz pisanu reč preko potreban da bih pomogla sebi, a prozu kada ima više primesa fikcije. Kao neko ko voli lepotu života u svim svojim oblicima i neko ko je zaljubljen u iskrenost, odlučila sam da poezija bude moj način komuniciranja sa svetom i sa samom sobom, jer u poeziji, prosto – nema laži.

Da li postoji nešto što želiš da menjaš u svom načinu pisanja, i da li imaš neku viziju o pravcu u kom želiš da ide tvoj spisateljski rad? 

-Trudim se da uvek budem samokritična na zdrav način. Kada nešto ne valja, onda ne valja i to ne plasiram u javnost. Volela bih da počnem da pišem društveno angažovanu poeziju, ali čim je još uvek ne pišem znači da još uvek nije vreme za nju. Nemam neke vizije i planove za budućnost, jer moja poezija nastaje potpuno spontano. Ali jedno znam, ne želim da ikad prestanem da pišem, jer kada ne pišem, osećam se loše, osećam kako mi je telo zagađeno, a um pomračen.

Jedna od stvari koje mi se kod tvojih pesama najviše sviđaju jeste što su spoj tradicionalnog i modernog, moralnog i nemoralnog, racia i čiste emocije. Vidi se da su pisane pod naletom jakih osećanja, ali bistre glave i s uključenim mozgom. Nekako mi se čini da se u ovom modernom dobu dešava da svi žurimo i sve mora biti jako brzo i  izuzetno stimulirajuće, pa tako i umetnost, a kod čitanja tvojih pesama mi se dešava baš to - stimuliše, stimuliše i stimuliše, i onda nas samo u jednom momentu  "zakočiš"  sa nekim kompleksnim izrazima ili arhaizmom gde moramo da stanemo i razmislimo 2 put vrlo dobro šta smo pročitali. 

-Baš si lepo to primetila i objasnila, hvala! Moja već pomenuta nastavnica maternjeg, jedan moj sastav je prokomentarisala rečima:,, Lejla, sviđa mi se što uzimaš neustaljena poređenja. I uvek to radi, biće zanimljivije i tebi da pišeš i drugima da čitaju.'' I posle toliko godina, to mi je uvek na umu, pa se više i ne trudim oko spajanja krajnosti, nekako mi sada prirodno dolazi. Volim da oneobičim pojave, da ih približim i opišem na što jednostavniji, a drugačiji način. Volim naš jezik, njegovo bogatstvo i velelepnost izraza i reči, zbog toga želim da to negujem u svojoj poeziji. Kada upotrebim neki arhaizam, samo osetim kako mi tekst postaje sočniji, mekši, dublji i dobije jednu tradicionalnu notu, iako opisujem modernije situacije. Nekako, danas i živimo na međi tradicije i savremenosti, morala i nemorala, racija i imaginacije i pitanju kako održati balans i kome dati prednost.

Uvek osećam jaku žensku energiju u tvojim pesmama. Da me neko pita šta sve žena danas hoće ili neće ili oseća ili trpi ili može ili ne može -  dala bih mu da pročita tvoje pesme. 

-Volim kada neko na taj način doživi moju ženu. Kao žena, umorna sam od očekivanja i stereotipa o ženama koje da bi, u muškom svetu, bile priznate kao žene treba da budu nežne, krotke, poslušne. Zato stvaram ženu koja nije ništa od navedenog, ili jeste, ali samo ako ona to želi. Stvaram ženu koja može da voli, ljubi, želi, zabroravi, prezre kao muškarac i da ne bude osuđena zbog toga. Pomalo jesam ta žena, a pomalo želim da budem ona.

Da li misliš da umetnost nastaje isključivo iz negativnih emocija, bilo da se radi o teškoj patnji ili o sitnoj sujeti, nezadovoljstvu, negodovanju? 

-Kada bih mogla da biram trenutak u kom inspiracija dolazi, zasigurno bi to bili neki poetični, stereotipni trenuci na obalama, u sutonima, ili dok ućebana pijem svoj čaj. Ali proces pisanja ne izgleda tako. Inspiracija je kao žena iz mojih pesama, dođe i ode kada joj se prohte. Tako da često počnem da osluškujem reči koje se rađaju u mojoj glavi, kao reakcija na razne impulse iz svakodnevice, a onda te reči sačuvam, i tek posle nekog vremena prerastu u pesmu. I zbog toga ne mogu reći da je za pisanje potrebno da budem ili tužna ili srećna. Potrebnije je da budno živim, istinski voleći život, da uživam u pompi emocija... Na taj način skupljam iskustvo, zahvaljujući kom ću kasnije prosuti sebe po papiru.

Kako je biti mladi umetnik, koji se još uvek razvija, u jednoj zemlji bivše Jugoslavije? Da li je stvarno toliko loše kao što nam pričaju da jeste?

-Ne doživljavam sebe kao ko zna kakvu umetnicu, bar ne još uvek, ali kao neko ko voli umetnost, imam obavezu da kažem da ne, nije toliko loše. Bila sam deo organizacije brojnih pesničkih/književnih večeri u mom gradu, i nikada nije manjkalo niti publike, niti umetnika, niti medijske pažnje. Evo i sada, kada sam objavila knjigu, Kulturno - informativni centar ,,Budo Tomović'' je, samo što je knjiga izašla iz štampe, zakazao promociju, svakodnevno dobijam poruke podrške što od poznatih, što od nepoznatih ljudi koji me čitaju na društvenim mrežama. Put afirmacije jeste dug, a koliko je lak odnosno težak, zavisi iskuljučivo od toga koliko mi sami verujemo da zaslužujemo i da možemo. Ja verujem. I nije mi teško.

„Moja crvena“ može biti svašta -  crvena mašna, crvena jabuka, crvena haljina, crvena krv. Šta god čitalac želi i zamisli. Ali ona će uvek ostati moja, a kada pročitaš to moja, uvek pomisliš na Lejlu, jer šta god da zamisliš da epitet „crvena“ opisuje, to je nešto Lejlino. 

Knjigu „Moja crvena“ mogli ste da kupite na ovogodišnjem sajmu knjiga. Ukoliko to niste učinili, za sada je možete poručiti od Lejle lično (lejlaa.kasic13@gmail.com)  i ona će Vam je poslati poštom, dok ne sazna da li će knjiga biti u prodaji u Srbiji i gde.

Intervju uradila Dunja Grubor.

05. Nov 2018.
Milana Veljko
Poslednji tekstovi