„Mundo Libre“ – Roman o bogu komunizma

Može delovati čudno što roman o poslednjim danima Če Gevare počinje rečenicom: Vinuo sam se u nebo– s obzirom na ideologiju koju je čuveni Komandante zastupao, za koju se borio i čijim je pripadnicima još uvek nepresušna inspiracija.

Međutim, ako komunizam, ateizam, anarhizam, antiimperijalizam i svetska revolucija imaju svoje vrhovno božanstvo koje je nakon fizičke smrti tek počelo da živi – onda je to Če Gevara.

Argentinac špansko-irskog porekla, doktor Ernesto Gevara de la Serna, kubanski ministar i ambasador, nadnacionalni latinoamerički gerilac, najpoznatiji po svom gvatemalskom nadimku Če, sada je kao junak romana „Mundo Libre“ Marka Krstića ponovo došao među srpske čitaoce.

Nije nimalo lako pisati knjigu o istorijskoj ličnosti koja je toliko popularna premda se o njoj suštinski malo zna, a još je teže pisati o slobodi kad se taj pojam smatra istrošenom frazom i kad se često stavlja na poslednje mesto u hijerarhiji najosnovnijih čovekovih potreba.

Iako je u pitanju fikcija, često i s neskrivenim autorovim stavom prema Komandanteu i njegoj ideologiji, ipak iz romana Mundo Libre možemo saznati brojne zanimljive podatke iz Čeovog života, ali se možemo i podsetiti izvornih ideja slavnog gerilca, tim pre što je naknadna popularizacija učinila da, paradoksalno, Če Gevara postane ikona u potpuno drugačijem svetu i društvu od onoga za koje se borio i kakvo je želeo.

Sa druge strane, autor nije nametnuo ideju revolucije kao beskompromisnu, nego je kroz brojne dijaloge izneo i neizostavna kolebanja koja prate svaku borbu, tako da se čitalac podstiče na razmišljanje i svojevrsno preispitivanje između individualizma i kolektivizma, između brige za goli život i brige za opštu slobodu, između shvatanja da su gerila i idealizam uzaludni i shvatanja da samo jedna misao može pokrenuti masu na rušenje celog državnog sistema.

Sva ta preispitivanja sasvim su normalna pojava i nisu neobična čak ni u biografijama ličnosti kakav je bio Če Gevara, jer sastavni deo svake borbe jeste i to da se u jednom momentu mora izgubiti smisao te borbe.

Može se reći da Krstićev roman nije toliko namenjen Čeovim sledbenicima i ljubiteljima koliko je namenjen Čeovim ideološkim protivnicima, a naročito onima koji do sada nisu mogli razumeti kako se jedan čovek dobrovoljno odrekao najviših političkih funkcija da bi se borio za slobodu neke druge zemlje, pa i celog kontinenta.

Čitajući kako su velike sile pokazivale svoju moć redovno na onim teritorijama koje obiluju prirodnim resursima, kako se ekonomija jakih država zasnivala na destabilizaciji i demonizaciji malih država, kako se pod maskom demokratije širio hegemonizam i kako su pojedinci zarad političke podrške bili spremni da podrže inostranu vojsku dok bi svoje sunarodnike proglasili izdajnicima – čitajući sve to u romanu Mundo Libre, ne možemo a da se ne zapitamo da li su se prilike mnogo promenile od perioda kad je Če Gevara pod konspirativnim imenima ratovao od Kariba do Anda, te je stoga ova knjiga više nego aktuelna premda govori o događajima koji su se zbili pre više od pola veka.

A da bi se roman, uz izvesne korekcije imena ličnosti i država, mogao odnositi i na današnjicu, najbolje će posvedočiti jedan citat, tačnije izjava žene koja bi radi ličnog mira pristala na okupaciju i kolonijalizam, pa se stoga suprotstavlja ćerki koja je počela da simpatiše gerilsku borbu:

Ti si luda! Nećeš u mojoj kući tako da govoriš o predsedniku! On je patriota, radi najbolje što ume, ali ne može sve sam! A taj Če Gevara je izrod, bandit i kriminalac! Sve su ispričali o njemu! Znaš li koliko je para dobio od Rusa da dođe ovde? I ako su ga ubili, ako!

Znajući da se profil jedne istorijske ličnosti još bolje vidi ako se sagleda očima suprotstavljene strane, Krstić je veliku pažnju posvetio i Čeovim protivnicima, koji pri susretu sa smrtnim neprijateljem istovremeno doživljavaju i čuđenje i izvesnu katarzu, jer koliko god da nemaju razumevanja za Gevarin idealizam, toliko postaju razočarani u sebe što i sami nemaju takvu snagu i volju da pokrenu mase i da menjaju svet.

Ali, dok god postoji i samo jedna Hulija koja veruje da Čeova borba nije bila uzaludna i dok god postoji bar jedan Antonio koji će doživeti preokret nakon što upozna svog neprijatelja, dotle će ta borba imati vrednost i uvek može biti klica nekog novog pokreta.

Autor: Dušan Milijić

Preuzeto odavde.

03. Oct 2019.
Uredništvo
Poslednji tekstovi