Kada bi pitao/la učenike četvrtog razreda srednje škole koliko njih planira da glasa na izborima, manje od polovine učenika bi podiglo ruke. Ukoliko bi se odlučio/la da kopaš dublje i potražiš odgovor na pitanje zašto, u oba slučaja, oni koji glasaju bi rekli da žele da iskoriste svoje građansko pravo, neko bi rekao da mu je zanimljivo da izađe i glasa po prvi put, dok bi oni koji ne žele da glasaju verovatno rekli da svojim glasom ne mogu ništa da promene. Koliko su mladi zapravo svesni svojih mogucnosti i upoznati sa celim biračkim procesom?
Kako se deli vlast?
Počnimo od predsedničkih izbora. Na predsedničkim izborima se, kako im samo ime kaže, bira predsednik države. Ukoliko predsednički kandidat na izborima osvoji više od 50% pobedio je u prvom krugu i služi mandat koji traje pet godina. Sa druge strane, ako niko ne osvoji više od 50% u prvom krugu ulazi se u drugi krug, gde je izbor sužen na dva kandidata sa najvecim brojem glasova. Glasovi iz prvog kruga se ne računaju, a predsednik postaje onaj sa većim brojem osvojenih glasova u drugom krugu.
Na parlamentarnim izborima bira se sastav parlamenta, odnosno Narodne skupštine, na mandat od četiri godine. Lista koja osvoji najviše mandata dobija priliku da formira Vladu koju čine svi ministri na čelu sa premijerom, odnosno predsednikom Vlade. Narodna skupština ima ulogu da kontroliše Vladu i može da joj izglasa nepoverenje, dok Vlada može da zahteva od predsednika države da raspusti skupštinu. Takođe, ova institucija je nosilac zakonodavne grane vlasti. Narodni poslanici su u stvari narodni predstavnici, što znači da Narodna skupština ima i predstavničku ulogu.
Izvršna vlast u Srbiji je dvoglava (bikefalna) i čine je predsednik republike i Vlada. U toj raspodeli snaga, predsednik države je slabija karika izvršne vlasti. Kada je Srbija u pitanju, snažniji je onaj koji je na čelu najjače vladajuće partije.
Treću granu vlasti u modernim državama čini nezavisna sudska vlast.
A šta je sa pokrajinskim i lokalnim vlastima?
Pokrajinski izbori funkcionišu na isti način kao i parlamentarni, s tim da se odvijaju na području autonomnih pokrajina. Kada je Srbija u pitanju, to su Vojvodina i Kosovo i Metohija. Na ovim izborima se biraju članovi pokrajinske skupštine koji kasnije biraju izvršnu vlast u pokrajini, odnosno, pokrajinsku vladu.
Postoje još i lokalni izbori koji mogu biti opštinski ili gradski. Tu se biraju predstavnici građana u opštinskim ili gradskim skupštinama, a oni dalje biraju izvršnu vlast opštine ili grada (predsednika opštine ili gradonačelnika).
Ali na svakim od ovih izbora, mladi često biraju izbornu apstinenciju misleći da ih se politika ne tiče, smatrajući da zapravo ne mogu ni na šta da utiču ili ih jedostavno izbori, kao i ceo izborni sistem ne zanimaju. Zašto je to tako?
Zašto ti (ne) glasaš?
Čini se da je premalo pažnje posvećeno edukaciji mladih o politici i njihovom upoznavanju sa biračkim i drugim pravima. Politika jeste i svakako može biti veoma interesantna ukoliko se njenom izučavanju pristupi na kreativniji način. Da li će se oni baviti politikom je upitno, ali sasvim je sigurno da će politika imati ogroman uticaj na njihove živote. Zašto ne bismo organizovali, na primer, izbore za predsednika odeljenske zajednice po principima prave kampanje i pravih izbora? Nakon toga bi se na tom primeru objasnili načini vođenja države. Kako se ponaša autokrata na čelu države? A kakvu politiku bi vodili liberali? Sve bi to mogle da budu teme, kao i različite ideologije mnogih političkih stranaka.
Izlazak na izbore u mnogim zemljama je obavezan kako bi se ostvario što veći legitimitet vlasti i kako bi rezultati bili što realističniji. To nije slučajno. Jedna od osnovnih odlika demokratije je vladavina naroda. A kakva to vladavina može biti kada ne glasa polovina od upisanih birača?
Ljudi su kroz istoriju podizali revolucije i vodili žestoke borbe kako bi dobili pravo glasa koje mi olako odbacujemo vodeći se time da ni na šta ne možemo da utičemo. Polovina zemlje, više od tri miliona ljudi vođeni su mišlju da ne mogu ništa da promene, ali ukoliko bi se desilo da barem deo njih izađe i glasa, da li stvarno slika ne bi bila drugačija?
Ukoliko bi se veci broj apstinenata odlučio da izađe na izbore, vodeći se svojim građanskim pravom i željom da utiču na ishod izbora, moguće je da bi rezultati bili drugačiji. Čak i da to nije slučaj, to bi bio veliki iskorak u svesti ljudi i spoznaji koliku moć ima svaki pojedinačan glas.
Autorka: Jovana Stevanović
Fotografija preuzeta odavde.