Kakvi smo to mi, milenijumci?

Neko fino društvance i fini poslovni i kreativni ljudi, okupili su se u utorak, 18. oktobra u Impact Habu ne bi li raspravljali o istini mladih u Srbiji. Skup je realizovao MCCan Truth Central.

Kako danas izgledaju mladi, iz pogleda nas mladih i onih starijih? Bilo je tu raznih gledišta, apstraktnih ali i onih iskustvenih.

Ta svoja teorijska, sebi svojstvena mišljenja  i raznorazna gledišta izlagali su ljudi koji rade sa mladima.

No pre svega toga, bazu i pravac rasprave postavila je Katarina Pribičević iz McCan Truth central-a Beograd. Ona je svojom prezentacijom iznela rezultate istraživanja mladih. Ispitivani su mladi stari od 16 do 29 godina. Rezultati su zanimljivi. Pred tobom su najzanimljivije teze:

- Važnije je doživeti nego imati.

- Želimo da putujemo svetom.

- Naša generacija je ključna.

- Slabo smo informisani, a još slabije reagujemo.

- Mikrokosmos nam je najvažniji.

- Više od 40% mladih žele da budu programeri, manje od 1% želi da se bavi žurnalistikom i radom u medijima.

- Idealna plata je 1200 evra.

- Nećemo da budemo poznati, hoćemo da budemo uspešni.

- Motivisaniji smo putem nego ciljem.

Najstrastveniji u raspravi bio je Galeb Nikačević iz Vice-a Srbija. Govorio je kako je danas teško doći do informacije (96% informacija je na deep vebu). Zatim, o tome kako smo interpasivni (lajk i šer su zamenili pravu aktivaciju). Svojim odabirom informacija koje pratimo, čujemo samo svoj eho, takoreći ogledamo se.

Spektar problema generacije nije generacijski, već su to problemi svih nas. Možda su to problemi i starijih koji kroz drugu vizuru posmatraju sliku.

Po Galebu, mi smo u perifernom tržištu i u takvoj poziciji moramo da se odreknemo nečeg da bismo prihvatili nove okolnosti. Iz toga sledi da ako se ne slažemo, mi smo neprijatelji.

Startna pozicija je drugačija. Nemac ima 80% svog vremena da razmišlja o sebi i svojim postupcima, dok mi sa ovog podneblja imamo svega 20% vremena. Pa ako uspemo za tih 20% više od Nemca, uspeli smo.

Olga Svoboda iz Gi grupe, osvrnula se na Katarininu prezentaciju i zaključila da su mladi puni suprotnosti. Racionalni i pragmatični. Pragmatični, a žele da iskorene siromaštvo.

Milenijumci se ne plaše da izgube posao, uvek kažu ono što misle. Dobro reagujemo na zadatke. A ponekad i kasnimo pod izgovorom „Nisi rekla da je važno“. Pominjala je i problem prenošenja to jest primene fakultetskog znanja u kompanijama. Zato se kompanije loše odnose prema mladima.

Po njoj mladi se najviše lože na kvalitet kulture. Lože se na svoj ugled, to jest stalo im je kako ih drugi vide.

Sledeća članica ove debate bila je i Mia Pešić iz Deloitte-a. Ona je iz razgovora sa svojim mlađim kolegama saznala da se milenijumci osećaju ušuškano i bezbedno. Nikada se neće osećati gladno i žedno, jer su njihovi roditelji odrasli u teškom vremenu i nikada neće dozvoliti da se to ponovi. Zato milenijumci misle da mogu da traže sve što požele. Mia je takođe primetila da u njenoj firmi, mladi daju otkaz posle šest meseci i da takav sistem, menjanja, ali ne i napredovanja u hijerarhiji, milenijumcima itekako odgovara.

Milica Škiljević iz Beogradske otvorene škole je primetila da njihov bunt ne izbija na površinu zbog ličnih želja, već iz konflikta. Svaka generacija ima potrebu da bude bolja od prethodne. Svakome u školi prija kad kažu da je baš njihova generacija najbolja.

Naš domaćin bio je Pavle Krivokuća iz Impact hub-a. Rekao je da u Srbiji samo nekoliko hiljada studenata radi nešto izvan fakulteta i da izvlače prosek generaciji, ti ljudi potpuno drugačije gledaju na tržište i imaju veću šansu za uspeh. Naročito je mnogo mladih koji su u IT sektoru, jer se na taj način mladi odvajaju od sistema, nema posrednika i nema institucija koje mogu da upropaste posao. Odnosi sa klijentom su direktniji. Pavle misli da ćemo mi uspeti jer se ne plašimo neuspeha. Probamo, ako ne uspemo, idemo dalje. Sve je to iskustvo i gledamo na to kao na jednu veliku avanturu.

Nakon završetka ove diskusije, tri mlada privrednika su nam ispričala kako su uspela i kojim su putem išla.

Prvi među njima bio je Dragomir Ćoso iz Puzzle grupe. Njegova priča ide ovako.On i njegovi ortaci sa faksa su voleli da putuju. Čuvši da se super provode na tim putovanjima, ostale kolege su im se polako pridruživale. Tako su oni jednom došli na ideju da to iskustvo naplate. Prvo putovanje je postalo totalni fijasko. Ali bili su svesni da će samo organizovanjem putovanja oni otići tamo za dž. Kasnije je obrazlagao kako su mladi najnelojalnija i najzahtevnija ciljna grupa. Ali se zato Puzzle trudi da održi prijateljski odnos sa svojim klijentima.

Sledeća i vrlo energična bila je Dušanka Ilić iz CEO Kutpoint-a. Dušanka kao student Fakulteta političkih nauka smatra da je cilj svih nas da promenimo poglede drugih prema nama. I zato svi radimo na sebi.

Ona je stupila u kontakt sa svojim drugarima iz inostranstva,  uzela kontakte najboljih drugara tih drugara i njih pozvala u svoj projekat.

Lančano je proširila svoju imperiju na 5000 ljudi i vodi program za odnose mladih sa Ujedinjenim nacijama.

Poslednji, ali ne i najmanje važan bio je Aleksandar Vratonjić Gligorijević koji je spojio svoja dva ortaka. Jednog, koji je imao ideju za igricu, i drugog koji je programer. Od te veze rodila se ideja za stvaranje baze takvog tipa. U konceptu pod imenu Thoril sreću se ideje i programeri i tako se stvaraju neke od najboljih igara ovog vremena.

Drugi njegov projekat je Outrun. Priča ide ovako. Aleksandar je obožavao bar kvizove i došao je u Beograd i nije naišao na nijedan koji se njemu dopada. Tako je on počeo da ih radi. Kasnije su to neke velike face primetile i pozvale ih da radi komercijalne kvizove u cilju promocije nekog proizvoda.

Tako on danas radi kvizove u kojima predstavlja određene lekove medicinarima i slične stvari.

Dobra ideja rađa dobar biznis.

Mladi danas itekako imaju šansu i nemaju nikakva ograničenja od strane sistema da to i pokušaju. Stiče se utisak da formalno obrazovanje ne poznaje termine kao što su start up, biznis plan i slično. Zato je samostalno usavršavanje obavezno, volontiranje je poželjno već od srednje škole radi sticanja radnih navika. U društvu se rađaju ideje i uvek treba pokušati sa njima. Ako ne uspemo, to je samo jedan deo puta do neke buduće raskrnice. Jednom se mora uspeti. Lepo su nas učili kao male. Mašta može svašta.

Autor: Bogdan Panajatovski

20. Oct 2016.
Uredništvo
Poslednji tekstovi