Kontinuitetske lepote

Volim da volim.

Da mnogo volim.

Da piškim koliko volim.

Da toliko volim da mi oči sijaju I u mračnoj prostoriji.

Da toliko sijaju da nikada ne moram ni da kažem volim te.

Volim te je relativno.

Instant je.

To je kao nešto poput dečije zagonetke.

Kao nešto očigledno i podrazumevano.

A zar se ljubav podrazumeva?

Zar ljubav nije doručak u krevetu i razgovor o problemima?

Čvrst zagrljaj i poverenje?

Pokrivanje tokom noći i hodanje na prstima?

Zar volim te bez gesta ima težinu koja se podrazumeva?

Jer šta se podrazumeva?

Da volim nekoga ko mi svaki dan govori da sam lepa?

Nekoga ko svaki dan iskazuje oduševljenje mojim postupcima ma kakvi god oni bili?

Nekoga ko će mi posle moje ishitrene i nepromišljene reakcije reći:

Nema veze, tebi bih sve oprostio.

Ne.

Takve osobe ne volim.

Nisu mi čak ni simpatične.

Dosadne su.

I očigledne.

Izbegavam takve osobe.

I takve odnose.

Nisu iskreni.

Lažni su.

Površni.

A ja biram da pišnem u gaće od ljubavi.

I odbijam sve što me neće pomeriti istim intenzitetom.

Odbijam sve ruže I romantične gestove

I doživljavam leptiriće u stomaku samo sa nekim sa kim je istopljen sladoled  najukusnija poslastica

Jer…

Kao što rekoh,

Volim da volim,

I volim da se zaljubim u način na koji volim.

A u suprotnom,

Čujemo se.

Autorka: Sara Kajtes

Fotografija je preuzeta odavde.

04. Jul 2019.
Uredništvo
Poslednji tekstovi