Bilo je u planu da ovaj tekst bude napisan ranije, ali ako je već odložen takav krupan politički korak kakav je Bregzit, onda sigurno nije velika šteta ako je jedan kraći prikaz ovog fenomena napisan sa izvesnim zakašnjenjem – jer ionako u petak, 29. marta 2019, u 11 časova prepodne po britanskom vremenu nije došlo ni do kakve promene, a bilo je planirano da baš u tom trenutku Velika Britanija zvanično prestane da bude članica Evropske unije.
Sve to pomalo podseća na jednu staru izreku: pazi šta želiš, jer se može ostvariti!
Naime, kad bi opet bio raspisan referendum za izlazak Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske iz Evropske unije, nije isključeno da bi protiv izlaska sada glasali i oni koji su na referendumu 23. juna 2016. otvoreno podržali napuštanje Unije – jer se u međuvremenu shvatilo koliko je to komplikovan proces i kako se ni oni koji su inicirali izlazak ne mogu međusobno usaglasiti na koji bi način bilo najbolje sprovesti u delo ideju koja je postala neizbežna realnost.
Nije neophodno posebno objašnjavati kako je skovan termin Bregzit, zna se da je nastao od početnih slova geografsko-političkog pojma Britanija (kako se neformalno naziva Ujedinjeno Kraljevstvo) i engleske reči exit, koja znači – izlaz. Ono na šta ipak treba ukazati, jeste podatak da se Bregzit nije tek tako dogodio, nego da ima svoju dugu istoriju, maltene onoliko dugu koliko je Velika Britanija članica Evropske unije, odnosno njene preteče – Evropske ekonomske zajednice.
Iako su rezultati referenduma bukvalno pokazali podelu koja vlada u britanskom društvu – pošto je 51,89% stanovništva glasalo za izlazak, a protiv je bilo 48,11% – to ipak ne treba da bude iznenađenje, jer činjenica je da Velika Britanija, uopšteno gledano i kolokvijalnim jezikom rečeno, nikad nije bila do kraja blagonaklona prema Evropskoj uniji.
Nije na odmet podsetiti da Ujedinjeno Kraljevstvo nije bilo ni među osnivačima Evropske ekonomske zajednice 1957, te da joj se pridružilo tek 1973, istovremeno sa Danskom i Republikom Irskom, mada je u međuvremenu zvanični London dva puta (1963. i 1967) podnosio zahtev za pridruženje, no oba je puta najveći protivnik toga bio francuski predsednik Šarl de Gol. Možda je De Gol bio u pravu što, zbog specifične ekonomske situacije, pa i geografskog položaja, nije dozvolio da se Britanija pridruži Evropskoj ekonomskoj zajednici, ali može se pretpostaviti da su na takav stav uticali i neki istorijski razlozi, čak i staro rivalstvo između „Kontinenta“ i „Ostrva“.
Podozrenja je, naravno, bilo i sa druge, ostrvske strane, jer se stvaranje Evropske ekonomske zajednice nekako poklopilo sa konačnim raspadom Britanske imperije i završetkom britanske dominacije nad afričkim i azijskim kolonijama, koje su jedna za drugom postajale nezavisne države, pa se pred Ujedinjenim Kraljevstvom sada kao perspektiva našlo članstvo u organizaciji gde bi Britanija bila ravnopravan partner, a ne vodeća država kao u zlatnom dobu kolonijalizma.
Najbolji dokaz izraženog evroskepticizma u Velikoj Britaniji jeste i prvi referendum o izlasku Kraljevstva iz Evropske ekonomske zajednice, koji je održan svega dve godine nakon pridruženja. Iako je tada na glasanju prevagnulo da Britanija treba da ostane član Zajednice, novi referendum, održan četrdeset i jednu godinu nakon prvog, samo je pokazao da se „Ostrvo“ nikad nije do kraja srodilo sa „Kontinentom“. Možda ta formalnost u celoj priči i nije toliko bitna, ali valja spomenuti da se u samoj Britaniji nije u početku ni koristio termin Evropska ekonomska zajednica, nego – „Zajedničko tržište“. A sem toga, zna se da je Ujedinjeno Kraljevstvo zadržalo svoju tradicionalnu valutu – britansku funtu, čime se ova država i na taj način izdvojila od ostalih vodećih zemalja Unije koje su listom prihvatile evro napustivši svoje dotadašnje valute.
Treba naglasiti da je referendumu iz 2016. prethodio i referendum o nezavisnosti Škotske 2014, no tada je izglasano da ovaj entitet ostane u okviru Velike Britanije kao jedna od njene četiri konstitutivne države. Međutim, referendum o izlasku iz Evropske unije iznova je pokazao regionalne, može se reći i nacionalne podele koje nikad, kako se čini, nisu ni bile prevaziđene. Stoga nije zanemarljiv podatak da je u Engleskoj i Velsu pobedila opcija za izlazak, dok su podršku Uniji pružile Severna Irska i Škotska. Što je možda još važnije, u tri entiteta jedna je opcija prevagnula za svega nekoliko procenta, dok je jedino u Škotskoj razlika bila veća, pošto je svega 38% građana glasalo za izlazak iz Unije. Kada je reč o Severnoj Irskoj, sigurno je na rezultat glasanja uticala i činjenica da bi, ako Britanija izađe iz Evropske unije, između Republike Irske kao nezavisne države, a pritom članice Unije, i Severne Irske kao sastavnog dela Ujedinjenog Kraljevstva mogla biti uspostavljena „tvrda“ granica, koja ne bi odgovarala Ircima ni u jednoj državi.
Posebnu pažnju treba obratiti na London, i to prvenstveno kao na glavni grad Engleske, pa uporediti rezultate glasanja u prestonici sa rezultatima glasanja u ostatku ove konstitutivne države, jer je u Londonu (kao i u još nekim većim gradovima) pobedila podrška Evropskoj uniji, a u ostatku Engleske uglavnom opcija za izlazak. Ovaj se fenomen tumačio na različite načine, pa i kao engleski nacionalizam u manjim gradovima nasuprot metropoli koju je zahvatio globalizam i u kojoj živi veliki broj stanovnika koji poreklom nisu ni Englezi ni Britanci.
Ipak, kakvi god da su bili razlozi, motivi i povodi, rezultat referenduma je jasan: Ujedinjeno Kraljevstvo treba da izađe iz Evropske unije.
Međutim, ako su za same Britance ranije postojale dve opcije: ostanak u Evropskoj uniji ili izlazak, sada kada je izlazak neminovan, opet postoje dve opcije: „meki“ ili „tvrdi“ Bregzit. Naime, „meka“ varijanta Bregzita trebalo bi da bude zasnovana na principu Norveške, Švajcarske i Lihtenštajna, koje nisu članice Unije, ali sa njom imaju jedinstveno tržište i mnoge druge sporazume, među kojima je sigurno najbitniji onaj o slobodnom kretanju građana. Nasuptot tome, ukoliko ne dođe do sporazuma između Velike Britanije i Evropske unije, onda bi „tvrdi“ Bregzit nametnuo probleme na ekonomskom i migracionom planu, a postavlja se pitanje i kakav bi status imali Britanci koji žive u nekoj od zemalja Evropske unije.
Zanimljivo je napomenuti da je odluku o raspisivanju referenduma doneo Dejvid Kameron, tadašnji britanski premijer i predsednik Konzervativne stranke, koji je bio za opciju ostanka Ujedinjenog Kraljevstva u Evropskoj uniji, ali je želeo da preko referenduma prevaziđe društvenu i političku podelu koja je sve više izbijala u prvi plan. Stoga je Kameron, nakon što je opcija koju je podržavao poražena, podneo ostavku, pa ga je i na mestu premijera i na mestu predsednika stranke zamenila Tereza Mej, čije je ime maltene postalo sinonim za Bregzit, pošto je upravo ona aktivirala čuveni „Članak 50“ iz Lisabonskog ugovora i u praktičnom smislu pokrenula izlazak Velike Britanije iz Unije; sa druge strane, ova će britanska premijerka verovatno ostati upamćena i zbog slabe političke podrške tokom svog mandata, kao i zbog odlaganja Bregzita uprkos zakonodavnim odlukama o tačnom datumu izlaska Britanije iz Evropske unije.
Čini se da će Ujedinjeno Kraljevstvo izaći iz Evropske unije onako kako je u nju ušlo: postepeno i uz velike nedoumice, koje će verovatno imati da se rešavaju tek u narednim decenijama, a nije isključeno da bi u nekom trenutku mogli na dnevni red doći i novi referendumi – ne samo oni koji bi se ticali otcepljenja pojedinih britanskih entiteta, nego možda i referendum za ponovni ulazak Velike Britanije u Evropsku uniju.
Autor: Dušan Milijić
Fotografija je preuzeta odavde.