Kakvo vreme za biti živ, ovaj 21. vek. Poprilično nam je sve pruženo na dlanu. Većina nas uživa luksuz, a da toga nije ni svesna. Razmaženi smo. Iskreno. Neću govoriti sada o tome kako nas je tehnologija obuzela. Kako smo se otuđili jedni od drugih. Neću. Neću da budemo poluživi i slepo koračamo životom. Mi i dalje dišemo. I dalje imamo potrebu za pripadnošću. I dalje možemo osvestiti delove sebe koji su samo uspavani.
Čovek je biće kome je dat razum i sposobnost da misli. Pored ubrzanog ritma života čovek zaboravlja da se posveti svom umu i svom telu. Kad tad te stignu misli. Onda kada ostaneš sam da ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Kako je to kada te stignu sopstvene misli? Strahovi, anksioznost, prošlost, sadašnjost, budućnost, uspomene, snovi. Nadam da imaš nekog s kim sve to možeš da podeliš. Nadam se da imaš snage i sam/a da se nosiš sa tim. Nadam se i da znaš da je podrška stručne pomoći sasvim u redu, ako te nešto muči. Naravno, porodica i prijatelji su tu da nam pomognu, saslušaju nas i posavetuju. Ali, nekada je obraćanje objektivnom, stručnom licu odgovarajući put. Podrška je bitna, jer ne smemo zaboravljati da razgovaramo. Lekovito je.
Kada spomenemo pojmove psiholog, psihijatar, psihoterapeut, možemo primetiti da ih ljudi na ovim prostorima često izjednačuju, misle da su to sinonimi. U pitanju su različita zanimanja.
Psiholozi se bave psihološkim tretmanima, psihološkim savetovanjem i primenjivanjem psiholoških tehnika u razgovoru s ljudima, a psihijatri su lekari i njihov pristup lečenju zasniva se na medicinskom modelu. Psihoterapeuti mogu biti i psiholozi i psihijatri koji su završili određene edukacije. Dakle, psihoterapija predstavlja jednu vrstu psihološkog tretmana čiji je osnovni cilj pružanje psihološke pomoći osobama koje imaju različite vrste emocionalnih problema, problema u komunikaciji, neke psihičke smetnje ili samo žele da rade na sebi i pospeše lični rast i razvoj.
Kada osoba odlazi na terapiju kod nekog od spomenutih stručnih lica nailazimo na istu reakciju kod većine. A to je ćutanje i okretanje glave, ili nedolično komentarisanje. U našim krajevima odlazak na terapije smatra se negativnim. Na zapadu to znači da je osoba izlečena ili je na putu ka tome. Predstavlja povlasticu. Novac ne treba biti argument, jer se pored privatne može naći i državna ili nezavisna besplatna pomoć. Ne želim da živim u društvu u kojem su ovakve teme neprikladne, te da se potom pitamo zašto i kako se nešto desilo. Desilo se, jer se ne reaguje. Ljudi greše iz neznanja, a otuda i predrasude. Treba raditi na tome, jer težimo napretku u svakom pogledu. Prisutno je usvajanje zapadne kulture i od toliko mogućnosti mogli bismo da prihvatimo i nešto korisno i zdravo. Odlazak na razgovor kod stručnjaka ne mora nužno značiti da nešto nije kako treba. Nekome je dovoljan jedan razgovor, nekome je potrebno više, neko samo prolazi kroz krizu te tu nalazi rešenje.
Skroz je redu da imaš neki problem, pa i više njih. Možeš se osećati slobodnim/om da govoriš o onome što osećaš, jer svi imaju probleme, neko prolazi kroz nešto kao i ti, neko pak kroz nešto potpuno drugačije. Tako možeš podstaći i druge da pričaju i oporave se. Ako smo otvoreni i iskreni povodom toga, stvara se dijalog, gradi poverenje, kao i samopouzdanje.
Baš zato, psihološka podrška je važna. Ljudi koji se time bave su tu da pomognu drugima da razumeju, prevaziđu, reše i kontrolišu svoje psihičke smetnje i unaprede svoje celokupno funkcionisanje. Primećujem da je među mladim ljudima odlazak kod psihologa, psihijatra ili psihoterapeuta prihvaćeniji i drago mi je zbog toga. Obrazovanje mladih je prevencija kako bi se formirali drugačiji stavovi. Mediji tu imaju veliki uticaj s toga takođe mogu imati pozitivnu ulogu u prevenciji. Uvek možeš nešto da promeniš i doprineseš društvu, svetu, sebi. Ne ćuti. Probudi se.
Autorka: Marija Tenjović
Fotografija je preuzeta odavde.