Bez obzira na vek u kom se nalazimo, na žestoke kampanje protiv nasilja nad ženama i devojkama, žene u našoj zemlji i dalje se suočavaju sa posledicama koje izaziva patrijarhat. Ženska prava poznata su svima, ali se retko gde primenjuju. Van konteksta društveog aktivizma i celokupnog delovanja u ovoj sferi društva, nasilje najčešće ostaje iza zatvorenih vrata, zbog straha za život i straha od osude. Nakon tribine povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama, Jelena Riznić, aktivistkinja kolektiva Ženska solidarnost, govorila je za MultiRadio.
Feministički kolektiv Ženska solidarnost zvanično postoji od februara ove godine; nezvanično, Ženska solidarnost postoji od 2018. godine, najpre kao zatvorena grupa na Fejsbuku. Grupa je prvobitno bila zamišljena kao siguran prostor u kom će žene moći slobodno da dele sopstvena iskustva nasilja i da upozoravaju druge žene o potencijalnim opasnostima. Naša sagovornica nam je dala širu sliku o tome šta je zapravo ovaj kolektiv.
Vremenom smo počele da diskutujemo o različitim temama koje se tiču ženskih prava i shvatile smo da nam je potrebna platforma na kojoj ćemo moći da jasno adresiramo probleme sa kojim se suočavaju devojčice i žene. Kolektiv Ženska solidarnost se, dakle, zasniva na ideji da žene i devojčice, i pored individualnih razlika, dele zajedničko iskustvo koje je posledica života u patrijarhalnom sistemu.
kaže Jelena
Kada je reč o problemima sa kojima se žene najviše susreću, Jelena ističe da su problemi mnogobrojni iz razloga što su pojavni oblici patrijarhata različiti.
Nezahvalno je gradirati ih, ali nasilje je u svakom slučaju najurgentniji problem. Međutim, kada kažem nasilje, ne mislim isključivo na fizičko nasilje - takvo tumačenje je preusko i ne adresira prave uzroke. Fizičkom nasilju uvek prethodi psihičko nasilje i sveopšta dehumanizacija žena u čijoj osnovi stoji ideja da neko - od države do člana porodice - ima pravo na život žene, dok ona to nema. Dehumanizacija žena, opet, može imati različite oblike, od zabrane abortusa preko prikazivanje žena kao pokretnih inkubatora do nereagovanja na slučajeve nasilja. Time se šalje jasna poruka i muškarcima i ženama - jednima da slobodno mogu činiti nasilje, drugima da pravde nema.
Jelena kaže da se stanje menja, ali da to nije stvar srećnih okolnosti. Borba nekih hrabrih žena dovela je do toga da žene budu zastupljene u političkom i društvenom životu u koliko-toliko ravnopravnom broju. Ključno je, kaže ona, da stalno naglašavamo jednu bitnu istinu, a to je da nijedno pravo koje žene imaju nisu dobile, već su ga izborile.
Jelena nam objašnjava sa koja se dva problema susreće tokom svog aktivističkog rada.
Rekla bih da postoje dva nivoa problema. Jedan se tiče suočavanja sa činjenicom da nažalost nisam svemoguća - bez obzira na svu želju i napor, mi feminističke aktivistkinje ipak ne možemo da pomognemo svim ženama kojima je pomoć potrebna. Drugi se tiče povremenih pretnji i negativnih komentara koje dobijam, a koji su na račun aktivističkog rada.
Tokom svog rada na SOS telefonu Autonomnog ženskog centra, Jelena se susrela sa slučajevima različitih oblika nasilja o kojim su joj govorile direktno žrtve istog. Međutim, nije retka situacija da joj se žene i devojke javljaju na društvenim mrežama kako bi razgovarale sa njom. Ističe da seksualno nasilje ostavlja traumu koju je moguće pretvoriti u ožiljak samo u koliko žena ima nedvosimslenu podršku. Za MultiRadio kaže da je počastvovana kada u njoj neko vidi osobu sa kojom može podeliti takvo iskustvo.
Ali kada govorimo o tome šta dovodi do seksualnog nasilja, naša sagovornica je jasna.
Do seksualnog nasilja dovodi samo jedna stvar - odluka nasilnika da povredi drugu osobu, najčešće ženu.
Poruka koju Jelena šalje ženama za kraj razgovora je ohrabrujuća i ona ne bi trebalo samo da se odnosi na žene koje trpe nasilje već na sve one koji tako nešto primete. Svaka situacija nasilja ima izlaz. Nasilje je velika stvar, ali je naša hrabrost mnogo veća.
Naslovna fotografija preuzeta sa: multiradio.rs (foto: Oblakoder)