Postoji li neuhvatljiviji tip osobe od hipstera, budući da niko ne želi da se sam definiše tako? I da li su hipsteri uopšte neka subkultura? Čemu uopšte svrstavanje ljudi u takve kategorije? Pokušaću da se pozabavim ovim pitanjima u narednim redovima, budući da često u svom okruženju čujem reč „hipster“ (triggered) u najrazličitijim kontekstima.
Svi znate TU osobu koju biste možda nazvali hipsterom. Nosi preuske pantalone, velike naočare ili ima upadljivu frizuru, uvek ima preporuke za underground filmove, sluša nepoznate muzičare, stalno kritikuje popularnu kulturu, voli da ističe da je društveno i ekološki osvešćen(a), kupuje samo lokalno, stavlja običnu hranu u tegle od džema, bavi se pčelarstvom na vrhu solitera, služi dekonstruisanu kafu-ček’, ček’?... Ne, otišli smo predaleko u budućnost, vratimo se na početak.
Pretpostavlja se da reč hipster potiče od reči hip, koju su koristili jazz muzičari u Americi da opišu nekog ko je „u toku“. Hip je potom zadobio čest engleski sufiks „ster“ i odatle reč hipster. U 1940-im ova reč se pojavila na albumu Harija Gibsona Boogie Woogie In Blue i tu je reč hipster označavala „ljude koji vole vruć jazz“.
Isprva, hipsteri su bili belci koji su mnogo voleli jazz i imitirali život crnih jazz muzičara. Često su koristili sopstveni žargonski jezik kako bi se distancirali od mainstream-a i autsajdera. Neki od tih originalnih hipstera su bili beli jazz muzičari Benny Goodman, Frank Sinatra, Chet Baker, Al Cohn, Gerry Mulligan. Američki pesnici Jack Kerouac i Allen Ginsberg su u svojim delima takođe pominjali ove mlade belce koji su kao izdanci posle kiše koja je bila Drugi svetski rat preplavili Ameriku. Norman Mailer ih je u svom eseju „Beli crnac“ opisivao kao buntovnike koji su želeli da raskinu sa popularnom kulturom, da se odreknu pravila koja im društvo nameće, očekivanja svojih roditelja, stegova svoje klase, i da „postoje bez korena“.
Ovo su bili počeci hipstera. U međuvremenu, bilo je mnogih drugih supkultura sa sličnim ciljevima, poput hipika i pankera. Šta je zajedničko za sve supkulture? Svi imaju distinktivan način oblačenja, sistem ideja u skladu sa kojim tumače svet oko sebe, ponekad i sopstveni žargonski jezik. I svi žele da se distanciraju od većinske kulture, mainstream-a. Međutim, uvek se dešava isto - ubrzo mainstream počinje da primećuje supkulture i da ih uključuje u sopstvene tokove, pretvarajući ih u robu koja se može kupiti. Tako su elementi hipi pokreta ili pank kulture počeli da se „prodaju“. Isto je i sa hipsterima - težeći autentičnosti, primećuju i kupuju stvari koje nisu popularne, koje čak i nisu „cool“ javnosti, sve dok potrošačka industrija nije primetila da se ideja hipstera i hipsterskog prodaje. Od tada imamo hipsterske kafiće, hipstersku hranu (dekonstruisana kafa?!), hipstersku muziku, hipstersku modu.
Danas su hipsteri uglavnom vezani za Bruklin i ekstravagantne hobije i hranu. Mnogo ljudi ih ne podnosi, i vide u njima omladinu sa dosta novca koja samo želi da konzumira trendove. Biti hipster postalo je sinonim za nekog ko žrtvuje sve da bi bio cool i autentičan. Iz tog razloga većina ljudi koristi ovu reč ironično ili kao uvredu. Sam termin „hipster“ od 2000-ih na ovamo, postao je razvodnjen i ispražnjen od svog prvobitnog značenja i koristi se u različitim situacijama za različite ljude.
Hipsteri su izazivali burne reakcije u medijima, što se naročito vidi po online časopisima, od članka dramatičnog naziva „Zašto hipster mora umreti!“ do pesimističnih poređenja hipstera sa znakom neumitnog propadanja Zapadne kulture koja ne može da stvori bilo šta stvarno novo ili - autentično. Ovakvi napadi na hipstere pre su odraz predrasuda i opšte kulturne krize i bilo bi apsolutno nepravedno u generaciji koja je oberučke prihvatila neke poštovanja vredne stvari (navedimo neke: voženje bicikla i borbu za očuvanje životne sredine, otpor prema korporativnoj medijskoj kulturi, spajanje kreativnosti i novih tehnologija, oživljavanje zaboravljenih zanata), videti vesnika degeneracije savremene kulture.
Vremena se menjaju, a možda je i hipstersko vreme na svom putu u zaborav, ili se transformiše u neke druge tokove. Do tada, možemo da usvojimo od hipstera ono što nam najviše odgovara, bilo da je to moda ili kritička distanca prema mainstream-u.
Aurtorka: Jelena Svilkić