Kada im kažemo da je to naš lifestyle, oni nam se smeju. Kada im kažemo da korake po izlasku iz kuće, do autobuske stanice brojimo 1,2,3 – 5,6,7, gledaju nas kao da smo sa druge planete. Ali, kada i oni prvi put prepoznaju klave u pesmi i uhvate ritam, neprocenjiv osmeh i zadovoljstvo ne mogu da sakriju. Baš kao ni mi.
Kada sam odlučila da krenem da plešem, imala sam samo 8 godina. Želela sam da plešem moderan ples, jer je bilo kul da znaš da plešeš neki moderan ples. Latino-američki plesovi me nisu nešto privlačili, jer sam smatrala da ih samo „stariji ljudi“ plešu i da oni nemaju tu neku iskru, varnicu, nešto što ih pokreće. I dan danas ja volim da đuskam uz stranu muziku i i dalje stoji da bih volela da naučim da igram brejkdens, ali sam svoje srce ostavila na drugom mestu. Na Kubi.
Srce je odlučilo da prošeta do države i arhipelaga u severnim Karibima, između Karipskog mora, Meksičkog zaliva i Atlantskog okeana. Odlučilo je samo da prošeta, ali i da ostane. Sa glavnim gradom Havanom, sjajnim obrazovnim sistemom, zdravstvenom zaštitom i naravno, sa onim što mami osmeh na lice svakome – plesom – salsom, ko ne bi poželeo da ostane tamo?
Ja sam osetila Havanu u Beogradu na jedan veoma spontan način. Naime, u septembru 2015. godine, krenula sam na besplatne sportske aktivnosti preko organizacije SOFA i to baš na salsu. Sve se poklopilo – mesto održavanja je odgovaralo, tajming takođe, a još sam ubedila i „novopečenu“ drugaricu, koju sam upoznala na prvom danu fakulteta, da pođe sa mnom (sada mi je najbolja drugarica!). I tako smo krenule, ne znajući šta nas čeka, osim činjenice da možemo da igramo 4 sata nedeljno. Međutim, to je više od igre. To je, kako sam rekla već, lifestyle – način života.
Muzika je spoj tradicionalnih afričkih, kubanskih i ostalih latino-američkih ritmova koji su preneti sa Kube i Portorika do Njujorka, u procesu migracija između 1940. i 1970. godine. Naime, i na Kubi i u Portoriku je salsa glavni ples, stoga se tu vodila polemika „čiji je on zapravo“. Plesni koraci koji se igraju u kubanskoj salsi, potiču od kubanskog sona, ali imaju uticaj i ostali kubanski plesovi, poput mamba, ča-ča, guarača, rumbe itd. Ona je na Kubi dobila i novi oblik u grupnom plesu – Rueda de Kasino, gde se od parova oformi krug, a oni potom igraju uz pomoć osobe koja objavljuje svaku sledeću figuru. U Ruedi je veoma bitno da svi funkcionišu kao jedno. Postoje i različiti stilovi u salsi – kubanski, portorikanski, kolumbijski, Njujork stil itd. U početku se termin „salsa“ koristio za ceo spektar različitih karipskih plesova – za rumbru, son montuno, mambo, ča-ča itd., a potom, kada je došao u Njujork, u nedostatku izraza za nove plesove koji su se tada pojavili, dobio je svoje značenje kako za ples, tako i za muziku.
Koliko god da malo znaš o salsi (ili pak da ništa ne znaš), svejedno je. Kada staneš ispred ogledala, u tu famoznu liniju, nema povratka – svi ste tu jednaki i krećete od osnovnog: od brojanja 1,2,3-5,6,7, od spuštanja u kolenima, od „mekanog gaženja“, od ritma koji hvataš korakom, kukovima, rukama. I ovo osnovno, znaj, nikada neće biti „naučeno“; ono se stalno usavršava, menja i vežba. To je čar plesa – svakom novom vežbom, ti otkrivaš gde grešiš, što te tera da budeš bolji.
A potom, kada kreneš da igraš u paru, nemoj da ti bude glupo. Ni kada igraš sa poznatom, a posebno ni kada igraš sa „apsolutno nepoznatom osobom“. Da se razumemo, u salsi nema „apsolutno nepoznatih osoba“ – tu smo svi jednaki, sa istim osmehom i koracima koje nam inspiriše ista muzika, isti ritam i isti cilj, a to je da uživamo dok igramo. Dakle, nemoj biti tremaroš. Posebno ne ukoliko si muškarac. Istina je da dečko u salsi treba da vodi devojku, ali bitno je da i dok vodiš kroz osnovne korake, budeš siguran u sebe. To doprinosi lepšem osećaju, lepšem izgledu same figure i naravno, osmehu na njenom licu. Takođe, ja stvarno ne znam odakle taj urbani mit i legenda da muškarci ne plešu. Da, oni plešu i oni treba da plešu! Meni bude mnogo drago kada shvatim da na žurci svaka osoba ima svog partnera. Pritom, to su svi oni odvažni muškarci koji su odlučili da se ne uklope u većinu. To se ceni!
To je i jedan potpuno novi, a opet poprilično stari, način komunikacije među ljudima. Možda smo i mi u početku mislili da „salsa sigurno nije za nas“, ali ples povezuje ljude. Taj nivo intimnosti, poverenja, energije, zaista smatram da nigde ne može da se oseti, sem na plesnom podijumu. Zvuči kao kliše, ali kroz vekove i vekove ples je povezivao ljude; uostalom, zar nisu prvi ljudi kroz ples izražavali svoje emocije, potrebe i osećaje?
Pritom, ti si deo jedne velike porodice. Na svakoj velikoj salsa žurci u Mikseru, gde se pritom svi uvek gurkamo, čepamo, jer nam „ogroman podijum nije dovoljan“, često se zaustavim da pogledam u ljude oko sebe i da pročitam sreću u njihovim koracima i osmeh koji im igra u očima. Neprocenjiv je taj osećaj kada znaš da oko tebe sve vrvi od pozitivne energije.
Već godinu dana igram salsu.
Već godinu dana mi noge zabride posle svakog treninga, svake žurke i svake vežbe.
Već godinu dana se družim sa ljudima, koji su mi sada dobri prijatelji.
Već godinu dana stvaram neverovatne uspomene.
Već godinu dana radim ono što volim. I „ono“ voli mene.
„Donde sea como sea cuando sea pero con salsa.“
Autorka: Milana Veljko
Fotografija je preuzeta odavde.