Da li koristiš Instagram? Ako da, jesi li čuo/la za Instagram profil maple.things? 

Nedavno sam sasvim neobavezno surfujući po Instagramu naišla na jedan profil na kome su se nalazile ilustracije sa fragmentima svakodnevnog života. Od tada nastupa nestrpljenje i isčekivanje novih postova, samo da mogu da kažem: Mhm, to sam ja, to sam tako ja. Ubrzo sam shvatila da se daleko više ljudi pronalazi u tim istim ilustracijama i počela da razmišljam o njihovoj genijalnosti i dubini. Možda si jedan/a od njih baš ti. Ako je to slučaj onda ćeš uživati u ovom intervjuu koliko i ja.

Pričala sam sa autorkom maple.things o njenim ilustracijama i frustracijama, kako je to ona nazvala i evo šta ona o svemu tome ima da kaže.

Zdravo! Hvala ti što si izdvojila vreme da proćaskaš sa nama! Za početak, reci nam nešto više o sebi i svom umetničkom imenu maple things.

Ćao, ja sam Javorka, imam 27 godina i uglavnom se osećam izgubljeno i nesnađeno (smeh). Naziv maple things potiče od mog imena jer maple znači javor na engleskom, a pomenuti Instagram profil i predstavlja neke moje stvari.

Kada si krenula da se baviš digitalnom umetnošću?

Krajem prošle godine dala sam otkaz na poslu (CRM u banci) jer me je gušio i osećala sam se kako se nalazim na pogrešnom mestu i u pogrešnoj industriji. Skupljala sam hrabrost mesecima, a i novac, da bih dala otkaz bez bekapa. Počela sam da učim Illustrator i osnove dizajna, tako da se time bavim svega šest, sedam meseci sada. Crtam skoro svaki dan. U međuvremenu sam počela da učim i o UI dizajnu, to mi je isto zanimljivo trenutno. Davanje otkaza na mestu na kom se nisam osećala prijatno u svojoj koži je stvarno najbolja stvar koju sam uradila i uopšte ne liči na mene!

Kako si došla na ideju da kreiraš Instagram profil na koji ćeš kačiti svoje radove?

U to neko vreme kada sam krenula da učim, napravila sam i IG profil kako bih pratila svoj napredak i da mi služi kao neki dnevnik. Negde krajem marta sam imala depresivnu epizodicu pa sam obrisala sve post-ove jer mi se ništa nije sviđalo i htela sam sve ispočetka i od tada postoji trenutni maple things koncept. I dalje mi često dolazi da obrišem sve, ali se kontrolišem, ubile bi me sestre. 

Pitanje koje nas sve zanima. Odakle crpiš svakodnevnu inspiraciju?

Imam mnogo rendom izvora inspiracije, uglavnom je to moj unutrašnji svet i moje prve refleksne misli na određene situacije. Pokušavam da ih budem što svesnija i misli i situacija. Nekada prvo imam rečenicu pa sliku, a nekada me slika asocira na neke moje momente. Kadrovi iz mojih omiljenih filmova, likovi iz knjiga sa kojima se poistovećujem na bilo koji način, scena sa ulice, ljudi sa interneta, sve to mi daje ideje i onda ih zapišem u telefon pa crtam šta mi se crta dok prolazim kroz listu. Tako nekad kažem sebi da ću zapamtiti i ne zapišem ideju i onda ujutru nemam pojma o čemu sam razmišljala.

Veći deo tvojih ilustracija upućena je ženskoj publici. Šta bi rekla, koja je onda noseća poruka tvojih slika?

Moja namera nije bila da se obraćam ekskluzivno ženama, ali se ispostavilo da su žene 92 odsto mojih pratilaca. Mislim da je to jer su na ilustracijama uglavnom žene (ja pretežno), pa se verovatno zato više i poistovećuju. To mi je baš kul nekako, osećam se kao da smo u nekom sestrinstvu. Često mi prijatelji kažu da su slike depresivne, ali meni je više to kao ono Lanino Summertime sadness, nekako nežno-tužno. Poruka svih slika je da je sve što osećaš okej, nisi sam(a), ima nas baš dosta.

Kako vidiš budućnost grafičkog dizajna i digitalne umetnosti?

Teško mi je da odgovorim na to pitanje jer ne mogu da vidim ni da planiram ni svoju budućnost i dobijam napad panike čim pomislim na bilo šta tako neuhvatljivo i neizvesno. Zanima me na primer kako će moj stil izgledati za godinu dana ili za 10 godina. Svakako bih volela da svi više crtamo, kao kad smo bili deca, bilo bi zanimljivo da vidimo kakvi bi sve stilovi izašli iz toga!

Za kraj, mi pratimo tvoje ilustracije na Instagramu, a koga ti pratiš?

Previše vremena provodim na internetu, ležem sa telefonom i internetom, jedva čekam da se probudim da vidim šta se dešava i da ne propustim nešto. Ima mnogo ljudi koji me motivišu da budem bolja, ali često se i demotivišem kad vidim koliko su skoro nedostižno dobri. Što se tiče ilustracija, obožavam ove profile: jean_jullien, lianafinck, camellia.pham kazuhisauragami, dianaillustrates, iskra_zauvek_tattoo, za ilustraciju i tetovaže, prekini i lovers.rs; fotografija: pjadlu i boogiephotographer; YT: itsblitzz, Baumgartner Restoration, Sanago, volim i dalje da gledam emmu chamberlain, sue me; podkast: obožavam Njujorkerove The writer’s voice, Fiction i Poetry. I ne znam šta još…internet je prelep.

Trk na Instagram da zapratiš ovaj profil i uveriš se da u svojim razmišljanjima, emocijama i problemima, nisi sam/a!

Intervju uradila: Jana Staniševski

Fotografije preuzete odavde. 

Devetnaestogodišnji Meti Kamberi iz Niša nedavno je objavio autobiografski roman Grad bola. Tokom detinjstva bio je prinuđen da prosi i krade. Deo života proveo je u hraniteljskoj porodici, ali i to je bilo bolno iskustvo. Sedam godina živeo je u domu za nezbrinutu decu. Potresnu životnu priču preneo je na stranice knjige koja čitaoce ne ostavlja ravnodušnima. Kako kaže, imena likova su izmišljena, ali su događaji stvarni. Iskustvo stečeno na betonu u spoju sa čitanjem knjiga, izgradilo ga je, ističe Kamberi. Sa Metijem je na ovu temu razgovarala dopisnica Mingla, Jelena Čolović.

Da li si na početku stvaralačkog procesa odlučio da će se knjiga zvati Grad bola ili je to na kraju postao njen naziv? Zašto baš Grad bola?

Naslov je sam došao, ali ne na početku. Razmišljao sam između nekoliko opcija. Jedna od njih je bila Dom za nezabrinute vaspitače. Dok sam pisao knjigu bio sam veoma usredsređen na to i čak sam sanjao naslove. Na kraju je moja knjiga ponela naziv Grad bola. To je najupečatljiviji naziv, a taj grad u kome sam živeo i jeste za mene bio grad bola.

Pisao si knjigu osam meseci. Kako je tekao sam proces pisanja? Pred kakvim izazovima si se nalazio?

Danju sam radio na gradilištu, a noću sam pisao. Kuća u kojoj živim je stara i trošna. Krov prokišnjava. Međutim, namerno sam se vratio u tu kuću gde sam bio kao dete. Taj prostor je pun nesreće i tuge, ali želeo sam da se podsetim svega. Gorčinu života pretvorio sam u reči.

Nisam imao ni laptop. Snalazio sam se. Išao sam kod ljudi koji su imali kompjuter pa bih tamo sedeo i pisao. Malo sam spavao u tom periodu, a mnogo radio i razmišljao. Stizao me je umor. Pucali su mi kapilari zbog toga. Mislio sam da sa mnom nešto nije u redu, ali uspeo sam. Napisao sam ovu knjigu. Mnogo toga sam morao da se odreknem da bih uspeo.

Sa 12 godina nisi znao da čitaš ni pišeš. Sa 19 godina si objavio prvi roman. Koji momenat je bio ključan za tvoje buđenje?

Iako imam samo devetnaest godina, ja imam dva života. Postao sam novi Meti kada sam uvideo šta sve mogu. Ambicija je ključna. Mislim da nisam uspešan, ali da sam na dobrom putu. Penjem se stepenik po stepenik.

Kada sam otkrio svet knjiga, ja sam se ponovo rodio. Zapravo sam tada počeo da shvatam život i svet oko sebe. Počeo sam da čitam i upoznao se sa knjigom Mali princ, zatim Starac i more. Čitao sam Hesea i Remarka. Postoji knjiga koja se zove Buđenje. Veoma je zanimljiva, a njena poruka je univerzalna. To delo vodi ka prosvetljenju, jer neki ljudi spavaju  i kad su budni. Jedan deo odnosi se na razgovor ribice i kita. Sirota ribica pita kita gde je okean, a ona je sve vreme u okeanu. Ta ribica je izgubljena, baš  kao i mnogi ljudi danas.

Period puberteta i adolescencije je veoma važan za psihički i fizički razvoj svakog pojedinca. Koje su po tvom mišljenju ključne stvari na koje treba da se obrati pažnja tokom tih godina?

Bitno je da tokom puberteta roditelji budu tu za svoje dete. Tad smo svi osetljivi, formiramo svoju ličnost. Roditelji treba da brinu, a ne da prepuste dete ulici. Otac i majka su tu da pruže ljubav, pažnju i razumeju potrebe svog deteta. Žalosno je to da roditelji često uopšte ne poznaju svoju decu. Ja nisam imao roditelje, ali sam dobio nešto drugo. Bog mi nije dao srećno detinjstvo, ali mi je dao snagu. Osim toga, ja sam uvek bio slobodan. Niko me nije ograničavao i sputavao, a ja sam tu slobodu počeo da koristim na pravi način. Počeo sam da razmišljam i gradim sebe. Ono šta sam preživeo, pretočio sam u knjigu. Mislim da je moja knjiga dobar priručnik za sve koji se bave decom, ali i poučno štivo za decu. Mislim da se period puberteta završava kad dečak stasa i postane pametni mangup.

Šta podrazumevaš pod pametnim mangupom?

Mislim da treba da bude dobar đak, zanimljiv i pristupačan, šarmantan, a ne nasilan, da ne dira tuđe, a da brani svoje. Mangup se ne postaje pomoću odeće i novca, to je stvar karaktera.

U jednom intervjuu rekao si da si kao dečak prosio i krao. Kako sada gledaš na to?

Kad sam bio mali, ja nisam to razumeo. Bio sam prinuđen da to radim, ali nisam video u tome nešto loše. Bilo mi je sasvim prihvatljivo da prosim. Ipak, kad odrasteš i vidiš da si zdrav i imaš i ruke i noge, shvatiš da tako ne treba. Čovek mora da radi. Meni je neprirodno da lenjstvujem i izležavam se. Dan mi je ispunjen i radoholičar sam. Stalno negde žurim.

Radio sam različite poslove: kopao sam, brao višnje i maline, brao duvan. Ipak, ja mislim da je najteži posao misliti. Ali hajde da svi više mislimo. Lakše je kopati, nego istinski razmišljati. Zato se ljudi uljujkaju i prepuste nekom poslu, pa počnu da živeo kao ona ribica koja se pita gde je okean.

Nemaš lepe uspomene na osnovnu školu. Nisi voleo tamo da ideš i imao si loše ocene, ali se to u srednjoj školi promenilo. Kažeš da osećaš da imaš rupe u znanju iz tih razloga. U kojim oblastima najčešće osećaš taj nedostatak?

U osnovnoj školi imao sam problem da se ukopim, pa sam pet škola promenio. U srednjoj školi sam bio odličan učenik. Završio sam smer za modnog krojača, ali mene to ne zanima. Gimnazija bi bila prava stvar za mene, samo sam to kasno shvatio. Ipak, zbog turbulentnog osnovnog obrazovanja imam rupe u znanju. To najviše osećam u oblastima kao što su matematika, hemija, fizika, ali sam zato u književnosti veoma dobar.

Sedam godina si živeo u domu. Koje je najvrednije znanje koje si sa tog mesta poneo?

U domu sam shvatio da nisam sam. Tamo sam delio sudbinu sa drugima. Naučio sam da čitam i pišem. Počeo sam da upoznajem sebe. Naučio sam da u svakom čoveku postoji nešto dobro, neka nit koju treba naći. Nekim ljudima ipak moraš da pokažeš zube, to sam tamo naučio. Ne razumeju svi lepu reč. Tumače to kao slabost. Moraš da pokažeš zube, ali nikad ne diraj slabije. Nije bilo lepo ni lako. Nije to bilo srećno detinjstvo ni srećan život, ali nisam odustao. Da sam poklekao, ne bih bio tu gde sam danas.

Voleo bi da budeš socijalni radnik. Zašto?

Mislim da bih bio dobar u tome. Uvek bih na umu imao ono šta sam proživeo i mogao bih da razumem decu. Tokom života u domu susreo sam se sa vaspitačima koji nisu za taj posao. Ne volim kad mi neko naređuje. Velika je razlika između autoriteta i autoritarnosti. U redu je da me neko zbog nečega opomene i objasni mi zašto grešim, ali nisam često nailazio na to. Oni hladnoću nazivaju profesionalnošću. Na fakultetu ćeš naučiti terminolgiju, ali pravi vaspitač i onaj ko se bavi decom mora da ima srce. Ta osoba treba da bude stroga, ali pravedna. Razgovor je ključan, a ne vika i bes. Sećam se da je meni bilo dovoljno da vaspitačicu Emiliju samo pogledam i da se razumemo. Prošao sam kroz taj svet i zato mislim da ću moći da razumem deci i da im pružim ono što im je potrebno. 

Postoji sajt preko kog knjiga može da se naruči, a ti lično napišeš posvetu i pošalješ poštom autobiografiju. Šta obično napišeš u posveti?

Ljudi mogu da naruče knjigu preko mog sajta metikamberi.com ili Instagrama. Ne poznajem te ljude, ali najčešće je posveta neki citat i moj potpis. Veliki broj njih mi se često javi nakon čitanja. Do sada su reakcije bile pozitivne. Mnogi ostanu bez teksta kad pročitaju Grad bola. Pošalju mi poruku i napišu utiske. Uvek se radujem da to pročitam.

U kojoj meri ti se život promenio od momenta objavljivanja knjige do danas?

Prodat je prvi tiraž, ali autor ne zaradi od prvih knjiga mnogo. Sada je odštampan drugi tiraž. Moja želja je da od prodaje knjiga sakupim novac za školovanje. Planiram da upišem ove godine Filozofski fakultet u Nišu. Ne mogu da živim u ovoj kući gde sam sad. Veoma su loši uslovi, zato mi je neophodno da imam mir i iznajmim stan gde ću moći da učim i organizujem svoj život na najbolji način. Nadam se da ću od prodaje knjiga to uspeti, a ako još neko želi da mi pomogne, ja ću to prihvatiti uz veliku zahvalnost.

Planiram da napišem nastavak romana tokom zime. Sada ću se fokusirati na upis fakulteta i promocije koje su zakazane. U Beogradu ću biti 25. juna, a u Novom Sadu 28. avgusta. Planiram i u Nišu da organizujem takav događaj. Voleo bih da što više ljudi dođe, da pričamo o knjizi, da razmene impresije, da se družimo. Trenutno pregovaram oko toga da se o ovoj priči snimi dokumentarac. Mnogo je planova, ali moj cilj je jasan i neću dozvoliti da me išta poremeti.

Autorka: Jelena Čolović

Mentorka: Milana Veljko

Fotografije su preuzete odavde i odavde.

Otkrivajući svet i istraživajući isti, dok se upoznajemo sa svim njegovim prednostima i manama, preprekama i izazovima, pravimo listu svega što bismo želeli da promenimo. Vrlo često nam padne na pamet gomila ideja kako bismo unapredili svoj grad, zajednicu, školu koju pohađamo, udruženje mladih, šta sve ne...Ali zafali nam vetar u leđa, ohrabrujuća reč, dobra edukacija i ljudi sa kojima bismo menjali naš mali svet. Tu uskače jedan sjajan projekat osmišljen baš za srednjoškolce, koji kao mlade individue željne znanja, novih poznanstava i iskustva posežu za šansama koje će im omogućiti jedan sasvim novi nivo percepcije sveta.

Svetionik znanja nastao je 2017. godine, a sama ideja projekta nije se menjala kroz vreme, već je nadograđivana i usmeravana u odličnom pravcu. U pitanju je takmičenje 60 srednjoškolaca iz 15 gradova Srbije, koji uz stručnu pomoć mentora, organizacionog tima i alumnista u timovima rade na osmišljavanju i pripremi projekata na neku od pet tema (ekologija, sport, turizam, kultura i društvena odgovornost). Projekat se sastoji od dva događaja – zvaničnog otvaranja i zatvaranja, koje povezuje period od tri meseca intezivnog rada na osmišljavanju projekata, ali i edukaciji, proverama napretka i konsultacijama sa partnerskim timovima. Na kraju, timovi prezentuju svoje ideje pred stručnim žirijem sastavljenim od predstavnika uspešnih kompanija koje posluju društveno odgovorno, humanitarnih fondacija, medija i organizacija koje imaju razvijene programe podsticaja omladinskog aktivizma i preduzetništva.

Ono što je takođe važno jeste to da je učešće u projektu u potpunosti besplatno i da prijava za četvrtu generaciju počinje uskoro! Više o Svetioniku saznaj kroz ćaskanje sa Majom Rubin, projektnom menadžerkom Svetionika znanja, koja je na ovu temu pričala sa našom dopisnicom Milanom Veljko.

Ideja koju sa sobom nosi projekat Svetionik znanja zvuči zaista dobro promišljena i interesantna, ne samo srednjoškolcima, nego i svim učesnicima u projektu. Kakvi su vaši utisci?

Svetionik znanja je jedan od najboljih projekata za srednjoškolce u našoj državi. Drago mi je što je omladinski aktivizam sve više i više popularniji i da su mladi ljudi odlučili da se pokrenu i promene nešto u svojim gradovima.

Kada su u pitanju učesnici, konkretno učenici srednjih škola, da li možete i kako zapravo pratite njihov napredak i razvitak? Da li je uspeh vidljiv i transparentan kod svih dosadašnjih generacija polaznika?

Iz generacije u generaciju taj napredak je sve vidljiviji. Kako su društvene mreže postale sve aktuelnije, tako su i naši učesnici krenuli da šire svoje projekte i na platforme društvenih mreža. Samim tim kako i mi, tako i njihovi vršnjaci, kao i svi zainteresovani mogu da prate njihov rad, koji je i više nego transparentan.

Kakvo interesovanje vlada za prijavljivanje na projekat? Da li su srednjoškolci dobro obavešteni o tome šta je Svetionik znanja?

Ponosno mogu da kažem da je treća generacija oborila rekord što se tiče interesovanja i prijava u odnosu na prethodne dve generacije. Trudimo se da približimo Svetionik znanja srednjoškolcima na najbolji mogući način i nadam se da će i ove godine biti približno interesovanje, jer i nova generacija počinje uskoro, pa čak i oni koji nisu prošli prethodne godine da će probati i ove i da ćemo zajedno da krenemo u novu avanturu i sve što ovaj divan projekat nosi.

Posle prve generacije Svetionika, osnovala se i alumni zajednica. Na koji tačno način alumnisti projekta doprinose istom? Da li pratite njihov razvoj i uspehe?

Danas ta alumni zajednica broji 180 učesnika i njihov doprinost projektu je iz godine u godinu sve bitniji i vidljiviji. Svake godine delimo njihova iskustva sa projekta, pratimo njihov rad, a i razvijamo alumni mrežu u još jednom pravcu, ali o tome neću sad pričati, jer je to neka vrsta iznenađenja koja nas čeka kao određena nadogradnja projektu koji se svake godine sve više i više širi.

Svakako, bez njih ne bi ovaj projekat bio to što jeste, jer oni su najbolji akteri projekta koji mogu budućim generacijama iz prve ruke da prenesu svoje iskustvo i ponosna sam što je svake godine taj broj veći i veći i što je kroz projekat prošla grupa mladih ambicioznih ljudi.

U kojoj meri je srednjoškolcima važna podrška stručnih mentora? Da li su iskustva rada sa mentorima pozitivna i kakvi su utisci srednjoškolaca?

Kroz ove tri generacije projekta prošli su fantastični i vrhunski stručnjaci iz određenih oblasti koji su mogli da prenesu mladim ljudima svoje znanje za temu iz koje su stručni. Njihova svrha nije da pišu projekat za njih, nego da ih usmere u određenom pravcu, da im ukažu na vrline i mane projekta, a sve to u cilju da im pomognu da napišu dobar projekat kao i da ih pripreme na ono što ih čeka kada krenu sa realizacijom istih. Dosadašnji utisci su bili pozitivni jer su se i sami mentori trudili da budu tu za učesnike kad god je to njima bilo neophodno i smatram da iz generacije u generaciju dovodimo odlične mentore i da je nama kao projektu ta saradnja sa njima veoma značajna.

Kada se Svetionik zvanično završi, projekti i ideje timova su spremne za realizaciju! Kako pratite napredak njihovih projekata? U kojoj meri su srednjoškolci zagrejani za dalji rad na projektima?

Prve dve generacije obilazili smo najboljih šest timova i usmeravali ih kako da što bolje pristupe realizaciji projekta. U trećoj generaciji smo uveli novinu na projektu, a to su javne prezentacije za najboljih šest projekata, gde smo omogućili timovima da u svojim lokalnim zajednicama predstave svoje projekte sugrađanima, kao i svim zainteresovanim koji su voljni da pomognu u realizaciji projekta. Ove godine to je bila neka pilot novina na projektu koja je prošla uspešno i timovi su krenuli sa realizacijom, videćemo kako će se to nastaviti u odnosu na trenutnu situaciju, ali sam sigurna da će naći način da nastave sa tim, jer su stvarno odlučni u nameri da ti projekti realizuju.

Naravno, veoma je bitno da pomenemo i sve ljude koji stoje iza ove fantastične priče! Da li je izazov organizovati i voditi projekat ove veličine? Kako se tim snalazi u toj ulozi?

Rečima se ne može opisati. Projektu sam se pridružila pre dve godine sasvim slučajno i mislim da mi je to bila najbolja odluka. Ovo je jedno životno iskustvo biti na čelu ovakvog projekta koji iz godine u godinu raste, upoznati ljude iz svih delova naše divne Srbije, kao i čuti njihove priče i biti deo stvaranja vrhunskih projekata iz generacije u generaciju. Tim čine vrhunski mladi ljudi koji na ovaj način i razvijaju sebe, svoje veštine i trudimo se da svake godine projekat bude sve bolji i bolji.

Vaš tim pretežno čine studenti, a i neki alumnisti dobijaju priliku da se oprobaju u ulozi organizatora. Kakva su njihova iskustva sada, kada mogu da primene sve što su u svojoj generaciji Svetionika naučili?

Svake godine prepoznamo određene alumniste koje pozovemo da budu deo organizacije i oprobaju se i u tom delu projekta. Oni su možda i najbolji primer kako neko od učesnika prolazi kroz sve te faze rasta projekta, pa sve do organizacije. To im je pre svega, prilika da vide u čemu su najbolji. Rastu zajedno sa projektom i verujem da je i njima, kao i meni ovo jedno nezaboravno iskustvo.

Konkurs otvarate uskoro. Možete li da nam otkrijete koji će srednjoškolci moći da se prijave, odnosno iz kojih gradova Srbije?

Tako je. Konkurs se uskoro otvara, tačan datum neću još otkriti, još malo da ih držimo u neizvesnosti. Što se tiče gradova, neću otkriti ni tu sve informacije, ali samo ću da kažem da će priliku da se prijave imati učesnici iz nekih gradova koji se se provukli kroz sve tri generacije do sad, a ima i par novih. Svakako pratite naše zvanične stranice, jer uskoro ćemo objaviti sve informacije za Svetionik znanja 4.0.

Kada bi sa jednom rečju mogli da opišete Svetionik znanja i da uz pomoć nje privučete nove učesnike, koja bi to reč bila?

Kvalitet.

Zvanične stranice projekta Svetionik znanja: Veb-sajt, Facebook stranica, Instagram profil

Intervju radila Milana Veljko.

Ako se nađeš u Rumi, na svakom ćošku možeš videti Art Studio Viral radove. Šetao/la bi ulicom i u trenutku shvatio/la da ispred tebe stoji ogroman mural revolucionarke Fride Kalo, potom bi nastavio/la šetnju i u jednom trenutku bi ti zapali za oko brkovi Salvadora Dalija. Ko stoji iza ovih umetničkih radova?

Art Studio Viral muralima ulepšava grad od 2017. godine. Kada su lokalne novine objavile tekst o njima, šalili su se kako su postali viralni, a iz te šale se rodilo ime kojim se ponose i danas. Koliko sugrađani cene njihov rad govori i to da su im dodelili i nadimak - Viralci.

Dopisnica Mingla, Jovana Stevanović, razgovarala je sa Viral timom, o tome kako je ovaj studio nastao, kao i o tome kakvi su im budući planovi. 

Iako se prvobitan tim razišao po pitanju ideja i tema radova, ljubav prema umetnosti je ostala. Lenka Krstić, Branislav Aćimović i fotograf Vladimir Milovanović od osnivanja vredno rade da bi na fasade oronulih i išaranih zidova preneli svoju ljubav prema umetnosti. I uspeva im.

Naglasili su da ovo što rade za njih znači izražavanje. Murali često oslikavaju njihove omiljene slikare i muzičare, a njihov moto je: Ako neće ljudi u galerije, onda će galerije do ljudi. Na murale gledaju kao na galerije na otvorenom i jedan kreativan način da ulepšaju sredinu.

Odluku da se upuste u osnivanje Viral studija doneli su lako: Hoćemo da radimo? Hoćemo, a u planu nije bila nikakva finansijska satisfakcija, već isključivo da rade ono što vole.

Ljude koji imaju sličnu ideju ohrabruju da urade isto: Mnoge stvari će se desiti usput, ali sazrećete i kao umetnik i kao čovek. Ništa nećete izgubiti radeći ono što volite, rekli su članovi Viral ekipe.

Trude se da na stvari gledaju pozitivno, uprkos situaciji u kulturi. Naglašavaju da je mural urbani pejzaž i da će uvek naći svoje mesto i biti primećen. Poslednjih godina ova vrsta umetnosti se dosta razvijala u Srbiji, u okviru festivala na kojima su gosti između ostalog bili i Fio Silva, Farid Rueda, Julien de Casabianca i mnogi drugi.

Viralci sami finansiraju svoje projekte, a godišnje urade oko tri murala u svom rodnom gradu, te su izrazili i zabrinutost da će im, ukoliko nastave ovim tempom, uskoro ponestati fasada za rad.

Na pitanje da li imaju ponude za sponzorstvo, kažu da one postoje i da su spremni da ih prihvate, ako to neki veći projekat bude zahtevao.

Kao najdraži projekat izdvojili su mural Fride Kalo, jer, kako kažu, tim muralom su ih ljudi upoznali. Tokom intervjua prisetili su se i anegdote koja se desila tokom stvaranja ovog murala. Naime, sugrađani koji su bili u prolazu takmičili su se u pogađanju lika koji će biti oslikan na zidu. U jednom periodu značajno je vodila žena sa pakovanja za kafu, ali vremenom je postajalo sve jasnije da je u pitanju velika revolucionarka i umetnica, Frida Kalo. Frida je bila žena koja je sanjarka i revolucionarka, u neku ruku se poistovećujemo sa njom, rekli su Viralci.

Bilo im je drago kada su primili poziv od srednje stručne škole Branko Radičević koja im je predložila da njihove učenike edukuju o muralima, procesu njihovog stvaranja i da zajedno sa srednjoškolcima iscrtaju zid u jednoj od učionica. U tom procesu shvatili su da je veliki broj učenika veoma talentovan i posvećen i odlučili da ih uvrste u planove za neke naredne projekte.

Inspiraciju vide svuda oko sebe, a crpe je iz tradicionalnog slikarstva, grafičkog dizajna, kao i radova kolega koji se takođe bave izradom murala. Nove projekte imaju u planu u serijama, a redovno kreiraju nove ideje koje se dalje razrađuju.

Ovi mladi ljudi pokazuju nam da kreativne ideje, marljiv i timski rad ne ostaje nezapažen. Ruma je bogatija za mnoštvo urađenih murala i šarenih fasada, a redakcija Mingla Viralcima želi mnogo uspeha u narednim projektima. Ukoliko bi voleo/la da svakodnevno pratiš aktivnosti Viral studija, zaprati ih na njihovoj Instagram stranici. 

Autorka: Jovana Stevanović

Fotografije su preuzete sa ovog sajta. 

Poreklo, priroda, božanstva i mitološka bića, sve su to teme kojima su se bavili stari Grci u svojim mitovima. Nastali iz potrebe da se objasne do tada nepredvidive pojave, mitovi imaju veliki značaj za kult i rituale ovog naroda. U nastavku se podsećamo najznačajnijih grčkih mitova i njihovih metafora. Uživaj!

Mit o nastanku sveta

U početku je vladao Haos. Zemlja i Nebo bili su stopljeni u jedno. Zatim su se iz Haosa izdigli Uran i Majka Zemlja, koji su izrodili Titane. Uran je, uplašen za vlast, zatvorio svoju decu u Tartar, sumorni podzemni svet, do kog su morali da padaju punih devet dana. Majka Zemlja gnevno je posmatrala sve to i odlučivši da se osveti uputila je Titane na svog oca. Njihov sin i predvodnik Titana, Kron, iznenada je skočio Urana, ubivši ga. Međutim, u toku ubistva na Majku Zemlju iz rane padoše tri kapi krvi iz kojih su se rodile Erinije (Alekta, Tisifona, Megajra), osvetnice roditeljoubistva i krivokletstva. Titani su oslobodili i Kiklope, koji su do tada bili zarobljeni u Tartaru i tog trenutka, sva vlast poverena je Kronu, koji je odlučio da Kiklope opet smesti u Tartar i oženi Reu. Uran i Majka Zemlja prorekli su da će Krona jedan od sinova svrgnuti sa vlasti. Svake godine, Kron je prožddirao decu koju mu je Rea rađala, kako se proročanstvo njegovih roditelja ne bi ispunilo. Iz svoje ogorčenosti, Rea je sakrila Zevsa, koji je uspeo da spasi svoju braću i sestre i svrgne Krona sa vlasti. Tako Zevs postade vrhovni Bog i poče da vlada zajedno sa Herom. Period nakon ovoga obeležen je kao najpoznatiji kada je Grčka mitologija u pitanju.

Mit o nastanku čoveka

Verovanje najstarijih Grka zasnivalo se na tome da su ljudi, poput biljaka, nikli iz zemlje. Prema predanju, prvi čovek, Alalkomenej, nikao je pored jezera Kopaida u Bojotiji još pre postanka Meseca. Bio je Zevsov savetnik kada se sukobio sa Herom, kao i Atinin učitelj dok je bila devojčica. Postoji teorija da je Alalkomenej izmišljen i da njegovo ime prestavlja puku izvedenicu od reči Alalkomeneis, kako nazivaju Atinu. Svrha toga bila bi podrška patrijarhalnoj dogmi sa zaključkom da žena nikako ne može postupiti mudro bez saveta muškarca. Poznatije verovanje govori da je Titan Prometej izvajao čoveka od gline, a Atina, boginja mudrosti, podarila mu je život i dušu. Prema predanju, Prometej je prve ljude, koji su bili nemoćni štitio, a Prometejeva dela, koliko su pomogla ljudima, izazvala su gnev Bogova. Prometej je zbog svojih dela završio prikovan gvozdenim lancima za stenu, negde daleko na Kavkazu. On je posledice svojih dela junački podnosio, sve dok ga Herakle nije oslobodio iz kandži orla, koji mu je svakodnevno kljucao džigericu. Herakle se na taj način odužio Prometeju za sve žrtve koje je ovaj podneo za ljude. Osim Prometeja, Zevs je odlučio da kazni i ljude, sa namerom da dokaže da oni nisu dostojni Prometejevih dela. Zaključavši sve nevolje u kutiju, iskušavao je Pandoru da je otvori. Ova prelepa i radoznala devojka to je i učinila. Pustila je prevaru, ljubomoru, mržnju, rat i nemilost među ljude. Naposletku, malo svetlo nade izašlo je iz kutije i pomoglo ljudima da sva ova zla prevaziđu.

Mit o pet ljudskih vekova

Osim mita o prelepoj devojci Pandori i kutiji, u Antičkoj Grčkoj postojao je još jedan mit o nastanku ljudskih nedaća. Naime, svi ljudi su bili srećni u zlatno doba. Tada je vladala zlatna rasa, podanici Krona. Ljudi su živeli su bezbrižno i nisu morali da rade. Nisu starili, a na smrt su gledali kao na san. Njihov duh održao se i ogleda se u onima koji su zaštitnici pravde i donose sreću. Nakon njih, zavladala je srebrna rasa. Satkani po božanskom liku, bili su uvek odani majkama. Zevs ih je uništio, nakon čega je došla bronzana rasa. Pali na zemlju poput ploda jasena i oružani bronzanim oružjem bili su prva rasa koja je ratovala i uživala u tome. Bili su izuzetno okrutni i drski, a nestali su tako što ih je sve progutala Crna Smrt. Nakon toga došla je četvrta rasa, koja je bila takođe bronzana, ali je predstavljala sve suprotno od prvobitne bronzane rase. Bili su to otmeni i plemeniti ljudi koji su slavno ratovali pri opsadi Tebe, borili se u Trojanskom ratu i učestvovali u pohodu argonauta. Zbog svojih slavnih dela, postali su heroji i borave na Jelisejskim poljima. Nakon njih došla je gvozdena rasa, veoma svirepa, zla i neposlušna.

Postoji sumnja da mit o zlatnom veku potiče iz tradicije koja govori o potčinjenosti boginji pčela. Naime boginja je vladala okrutno, a nekada su svi ljudi živeli u slozi, kao pčele. Mit o srebrnom veku govori o matrijarhatu, koji se održavao kod Pikta, koji su živeli na Crnom moru, u Galiciji i Zalivu Sirte. Simbolika naziva Srebrno doba potiče od toga što je ovaj metal posvećen boginji Mesec. Treće doba obeležili su najraniji helenski osvajači, koji su usvojili kult jasenove boginje i njenog sina Posejdona. Drugo bronzano doba obeležili su vladarski ratnici mikenske epohe, a poslednja era govori o Dorcima, koji su živeli oko 12. veka p.n.e. i koji su uništili mikensku civilizaciju.

Grčki mitovi u prvi mah su se prepričavali usmenim putem, najverovatnije od strane mikenskih i minojskih pevača. Ta tradicija započela je oko 18. veka p.n.e. i stoga je uvek korisno i zanimljivo podsetiti se ovih priča Stare Grčke. 

Autorka: Jovana Stevanović

Fotografija preuzeta odavde. 

Jednom je
Jedan pametan čovek
Uslovno rečeno pametan,
Napravio grafit na zgradi:
Your comfort zone will kill you
Doduše,
Mrzim grafite
Mrzim pisanje po bilo čemu što nije predviđeno za pisanje
Aman ljudi,
Pored tolikih papira,
Platnenih površina,
Drvenih,
Digitalnih,
Vi pišete po građevinama,
Pišete po telu,
Po licu...
Mada, ne mrzim ništa više od zone komfora
Ona ubija
Zaista ubija
Ubija psihu
Ubija hrabrost
Potom ubija vas na najnemilosrdniji način
Jer ti dozvoljava da napreduješ
Da učiš
Da rizikuješ kad je potrebno
Da ispoljiš ono što zaista osećaš
Ne dozvoljava ti da se menjaš
Da shvatiš da si kukavica koja žmuri pred sopstevnim nedostacima
Bez da pokušaš da ih promeniš
Ili da ih postaneš makar donekle svestan
Lično mrzim zone
I mrzim komfor
Ograničenje uma je najbezbolnija smrt
Nju ne osetimo
Ne boli nas fizički
Ona nas kida iznutra
Intrigira me činjenica
Da koristimo 20% svog mozga
Zar to nije ponižavajuće
Zar da ceo život živimo sa činjenicom
Kako smo mogli da ostvarimo i saznamo šta god nam je palo na pamet
A nismo smeli da se usudimo
Jer nam je bilo dobro onako
Bilo nam je dobro onako
Ili zapravo,
Samo mnogo, mnogo lažemo
No,
Hajde da ipak živimo sa činjenicom
Kako smo mogli da promenimo svet
Ali bilo nam je dobro
Onako.

Autorka: Sara Kajtes

Fotografija preuzeta odavde. 

Reditelj Mladen Đorđević debitovao je na FEST-u 2005. dokumentarnim filmom Made in Serbia, nakon čega je usedio veoma uspešni igrani film Život i smrt porno bande. U bioskope, ali i na male ekrane, konačno stiže i njegov dugo očekivani film Sumrak u bečkom haustoru. U ovoj interesantnoj mešavini dokumentarnog i igranog filma, Đorđević prati sudbine nekoliko gastarbajtera rastrzanih između života u Beču i Srbiji. Premijeru će imati u Glavnom takmičarskom programu 48. FEST-a, 5. marta sa početkom u 22 časa.

Cebef je razgovarao sa Mladenom o njegovim junacima i njihovoj potrazi za srećom.

Gde je granica između dokumentarnog i igranog u ovom filmu?

Ta granica je u ovom filmu izbrisana. Ima dosta scena koje su rekonstrukcija onoga što se junacima desilo ranije, dosta scena koje su zapravo nadogradnja toga što im se desilo, i nekih scena koje su skroz dokumentarne u klasičnom smislu. Nije bilo moguće napisati scenario pa snimati sa njima, nego sam morao da snimam tokom istraživanja. Prosto je teško uhvatiti te ljude, imate ih na sat vremena pa idu da rade. Bilo je teško balansiranje između fikcije i dokumentarnog  pa sam scenario za film i za seriju praktično ispisivao tokom snimanja i kasnije ga dokonstruisao u montaži. Na primer, postoji jedan omaž filmu Taksista koji je nastao u dokolici između dva snimajuća dana. Snimatelj zvuka Miloš Drndarević pitao je jednog od junaka da li je gledao Taksistu, pa pošto nije, dali smo mu da pogleda i on se oduševio. Tad mi je palo na pamet da snimimo scenu Milenkovog preuzimanja poznatog imidža glavnog junaka Skorcezeovog filma. Dosta toga je zaista nastajalo u hodu, to je komplikovana igra na oštrici između života i fikcije.

Nakon filma, očekuje nas i serija na RTS-u. Kako se razlikuje priča u filmu i seriji?

U seriji od dvanaest epizoda je dato više prostora razvoju likova, sporiji je tempo, ali su sve ključne tačke iste. Osnova zapleta je ista - njima se zakomplikuju životi u Beču kad Austrija uvede porez za taksiste, i oni taj problem pokušavaju da reše na različite načine, gledaoci će u filmu videti kako.

Kako si odabrao baš ove junake i kako si ih pronašao?

Ulaz u taj svet mi je bio roman Sumrak u bečkom haustoru, talentovanog pisca i pesnika Darka Markova, na osnovu koga je on napisao i monodramu koju izvodi po bečkim kafanama i alternativnim pozorištima. To mi je bio vodič kroz taj svet. Iako ovi likovi ne postoje u njegovom romanu, ja sam našao vrlo slične junake, i nekako se na kraju iskristalisalo da su glavni likovi trojica bečkih taksista i vračara kod koje oni često idu i sa kojom se konsultuju oko svakog bitnog životnog poteza. Imao sam malo veće muke da nađem odgovarajuću vračaru jer su me uglavnom odbijale. To je tamo strogo regulisano, da biste se bavili vračanjem morate da imate registrovanu agenciju zbog poreza i one sve to rade takoreći na crno. Danju rade po nekim kancelarijama kao čistačice, a posle posla postaju gospodarice sudbina mojih junaka.

Kakva je uloga vračare u njihovim životima?

Vračare su u Srbiji prisutne u svim krajevima. Moji junaci  su na neki način Srbiju spakovali i poneli u Beč, i to je pokušaj da se održi kontakt sa tradicijom, možda čak i prkošenje civilizacijskim dostignućima savremenog Zapada koji nikako da ih primi u svoje okrilje. Na taj način se oni vraćaju tom paganskom, potisnutom. Meni je to veoma slično kao odlazak kod psihijatra na zapadu, pošto tamo to nije tabu kao ovde. Primetio sam da je razlika samo u narativu, ali suština je ista - i vrač i psihijatar mogu da ti pomognu da budeš funkcionalni šraf društva, da možeš sutra da ustaneš i odeš na posao, ali u suštini ni jedan ni drugi ne rešavaju probleme. Možda ti ljudi i ne žele da im se reše problemi, možda im i prija nostalgija, ne žele da se liše te tuge.

Ovaj film prikazuje potpuno drugačiju sliku od onoga što smo navikli da čujemo o gastarbajterima.

Ja sam kroz ovaj film napravio demistifikaciju slike o tom idealnom gastarbajterskom životu. Ta priča nije realna, da oni zarađuju velike pare u inostranstvu i onda se pred kraj života vrate da žive lepo u Srbiji. Možda je to i bila realna slika sedamdesetih, do sredine osamdesetih, ali to se sad veoma promenilo. Kako oni žive u Austriji ne razlikuje se mnogo od života koji bi vodili u Srbiji, tako da se postavlja pitanje zašto su uopšte i otišli. Tu onda dolazimo do priče o mentalitetu, o ljudima koji beže od sebe i stvarnosti, putnicima koji žive u nekom limbu između zavičaja i tuđine, uvek na putu. To se uklapa i u priču o sudbini našeg naroda koji je često bio deo raznih seoba.

Čini se da je gastarbajterski san o sreći zapravo nedostižan. Gde je za njih sreća i da li uopšte vide negde kraj svog gastarbajterskog puta?

To je tema koju sam zapazio kao bitnu čitajući Darkov roman, oni su stalno u potrazi za srećom, a nikad je ne nađu. To je dosta i do njih, kao da su deo kulture i kulta pesimizma koji je vezan za ovo balkansko podneblje. Zapravo možda i ne žele da pronađu sreću iako je traže, jer nisu navikli da žive u sreći. Možda je to deo mentaliteta. Ali očigledno je da je njihova sudbina da stalno tragaju, putuju i nikad se ne zaustave, nikad ne dostignu taj vrhunac sreće.

Šta se kasnije dešavalo sa junacima u stvarnom životu?

Darko i dalje izvodi svoju monodramu, i piše novi roman. Iako je Milenkova priča u filmu da se razočara Srbijom i vraća u Beč, istina je da se on zapravo vratio u Srbiju. Pokušao je da se ovde bavi ovčarstvom, ali to mu je propalo, i sad radi u komunalnom u okolini Šapca.

I da li je srećan?

Jeste, mnogo se bolje oseća ovde.

Koga možemo da očekujemo na premijeri od ekipe?

Ja se nadam sve junake.

Za kraj, reci nam nešto o svom novom filmu koji pripremaš.

Sklapamo finansijsku konstrukciju već nekoliko godina, i nedavno smo podržani od Euroimaža. Taj film ima dodirne tačke sa mojim prethodnim filmovima, čak i sa ovim o gastarbajterima. U pitanju su radnici bivše propale fabrike u jednom malom mestu, koji odbačeni od države i crkve utehu traže na tamnoj strani. Počinju da praktikuju prizivanje mrtvih i kasnije satanističke rituale, i pokušavaju na taj način da se osvete lokalnim vlastodršcima. Film snimamo u novembru i premijera bi trebalo da bude krajem sledeće godine, zavisi od festivala.

Svake godine neposredno nakon ulaska u novu godinu pitaš se kako provesti slobodno vreme u prazničnom periodu. Neki još uvek razgovaraju o novogodišnoj noći, a drugi su već smislili i napravili listu svojih obaveza. Ako i ti nisi smislio/la kako da se rešiš dokolice i nisi siguran/na kako provesti to slobodno vreme, imamo nekoliko predloga za tebe.

Posveti pažnju porodici i prijateljima

Svi mi zbog brojnih obaveza u školi, na fakultetu i poslu ne možemo da posvetimo dovoljno pažnje najmilijima. Sada možeš posetiti rođake koje dugo nisi video/la ili otići sa njima u prirodu i provesti kvalitetno vreme.

Čitanje knjiga

Ako se ne sećaš kada si poslednji put pročitao/la knjigu, reci sebi da je sad idealan trenutak za to! Dok vatra pucketa ti možeš zamišljati slike iz knjiga koje će te očarati. Pročitaj kvalitetne knjige, a naravno možeš se vratiti tvojoj omiljenoj knjizi. Možeš pročitati Prohujalo sa vihorom Margaret Mičel, Na Drini ćuprija našeg slavnog nobelovca Ive Andrića, ili Spori povratak kući ovogodišnjeg nobelovca Petera Handkea.

Knjiga Spori povratak kući (1979) Petera Handkea predstavlja prekretnicu u Handkeovoj književnosti i okretanje prirodi i materijalnosti sveta, gde su film i slikarstvo izvori književne inspiracije. Istovremeno je u Handkeovim ostvarenjima prisutno neprekidno traganje za smislom postojanja. Otuda su lutanje i migracija primarni modus aktivnosti i aktivizma, a put je mesto za tzv. „epski korak” koji nije posebno u vezi sa određenim žanrom.

Kada jednom uploviš u svet Skarlet O Hare (Prohujalo sa vihorom, 1936, Margaret Mičel) zaljubićeš se u Jug. Istorijska novela nateraće te da se zaljubiš u bogatu, razmaženu heroinu koja će ipak na kraju zbog svoje prirode izgubiti ljubav  života, ali i tada ona ne gubi nadu. Pročitaj ovu knjigu kada ti je neophodna dodatna motivacija i posvećenost jer se jedna Skarlet Ohara nalazi u svima nama.

Putuj i upoznaj druge krajeve ili poseti neku manifestaciju

Moj predlog je da posetiš Ulicu novogodišje čarolije u Pančevu od 29. do 31. decembra. Jedinstven događaj gde učešće uzima veliki broj izlagača - proizvođača domaće radinosti, starih zanata, a u okviru mini sajma gastronomije u brvnarama predstavljaju se proizvođači vina, rakije, piva, meda i hrane, dok na glavnoj bini svakoga dana nastupaju brojna kulturno-umetnička udruženja i različiti muzički izvođači.

Bavi se sportom

Vežbanje je jedna od najboljih stvari koje možeš učiniti za svoje telo, a prvenstveno za svoj duh. Neka ti ne bude izgovor da nisi sportski tip! Danas imaš toliko opcija za svačiji ukus - počevši od aerobika, joge, kursa plesa, teretane, vožnje bicikla, rekreacije sa prijateljima, fudbala, košarke, šetnje, trčanja itd. Oslobodićeš se stresa, a tek kad budeš video/la odraz u ogledalu, zadovoljstvu neće biti kraja.

Na tebi  je da odabereš najbolji predlog kako provesti slobodno vreme u prazničnom periodu. Nikada ne odustaj od onoga što voliš, od svojih hobija i druženja sa prijateljima!

Autorka: Mirjana Ranđelović

Mnogi se zbog studiranja sele u drugi grad i započinju život sa novim ljudima koji nisu članovi njihove porodice. Iskustva sa cimerima/kama su različita. Iz tog odnosa nekada se izrode prijateljstva koja traju godinama. Međutim, mnogobrojni su primeri nesporazuma i svađa.

Ljudi se nerado odlučuju da žive sa nekim koga ne poznaju. Razumljivo je, da će zato poželjnija opcija biti deljenje stana ili sobe u domu sa osobom koja im je bliska. Ipak, jedna stara poslovica kaže: „Dok ne pojedeš s nekim džak soli, ne znaš kakav je čovek“. Između zajedničkog života i druženja postoji razlika. To što nam je neko dobar prijatelj, ne znači da bismo mogli sa njim i da živimo.

Razgovarali smo sa Teodorom Lepojević, studentkinjom druge godine novinarstva. Do sada je živela u dva doma i imala je tri cimerke:

Svako je specifičan u pogledu navika i karaktera. Imala sam slučaj da sam se sa cimerkom mnogo bolje razumela i družila kad smo otišle u različite domove. Definitivno je istina da možeš da se družiš sa različitim ljudima, ali da živiš u slozi ne možeš sa bilo kim, kaže Teodora.

Specifična situacija nastaje kada cimeri/ke studiraju isti fakultet. Takve okolnosti mogu znatno da povećaju tenziju i naruše odnose. To naravno zavisi od karaktera osoba, ali činjenica je da rivalstvo i takmičarski duh postoje.

Igor Mirosavljević, student međunarodnih odnosa na Fakultetu političkih nauka, podelio je sa nama svoje iskustvo:

Cimer i ja smo na istom smeru. Prednosti su to što imamo iste teme za razgovor i nikad nam nije dosadno. Osim toga, isti predmeti omogućavaju da jedan drugom pomognemo i imamo sličan raspored učenja. Takmičarski duh se razvija, ali iz pozitivnog aspekta pre kao podsticaj nego kao rivalstvo, objasnio je Igor.

Istakao je da su stvari preko kojih ne bi mogao da pređe nehigijena, tvrdoglavost i preterana isključivost.

Naša sagovornica naglasila je da je razgovor najbolji način da se svaki nesporazum reši i da je greška ukoliko prećutkujemo ono šta nam smeta.

Trebalo mi je dosta vremena da shvatim da treba da kažem devojkama sa kojima živim da mi neki njihov postupak ne prija. Ljubazna molba je rešenje. Dugo sam ćutala i potiskivala neke stvari dok to nisam shvatila to, objasnila je Teodora.

Nije na nama da menjamo nečiji karakter niti treba da dopustimo da nas neko menja. Međutim, zajednički život zahteva od nas da naučimo da budemo fleksibilni. Mir u sobi je u interesu svih njenih stanara, a on se postiže iskrenošću, poštovanjem i međusobnim uvažavanjem.

Autorka: Jelena Čolović

Fotografija preuzeta odavde. 

Novi album Ivice, pod nazivom „1235”, objavljen je 21. novembra ove godine za izdavačku kuću Kontra. Album ima ukupno osam pesama i biće dostupan na većini digitalnih platformi (Deezer, Spotify, Apple Music, Google Play...).

Autor svoju muziku žanrovski opisuje kao indie, odnosno bližim odrednicama „zvučnih pejzaža” i“sanjive” muzike, a na novom albumu osnovni gitarski izraz obogaćuje elektronskim i produkcijskim manipulacijama zvučnom slikom (muzička produkcija Milan Bjelica), na tragu vodećih imena savremene alternativne scene poput Bon Ivera i Jamesa Blakea.

„Sve pesme na novom albumu nastajale su poslednje dve godine. Iako su snimane u kućnim uslovima na različitim mestima na kojima sam živeo, a uvek se ispostavi da su kuhinje najbolje za snimanje, glavni pečat zvuku dao je moj muzički producent Milan Bjelica. U fazi miksanja izvlačili smo iz melodija, sintova i stihova sve ono što je eterično, sanjivo i pejzažno i od toga kreirali zvuk“, objašnjava Ivica.

U odnosu na svoj prvi album, pančevački autor ističe različit pristup pisanju pesama, odnosno bogatstvo i slojevitost zvuka. “Svaka pesma ima svoj specifični zvučni prostor. U nekom trenutku ti dosadi sviranje gitare pa pređeš na otkrivanje novog instrumenta. Za mene je to bio sintisajzer. Jedan potpuno nov svet, nova dimenzija u stvaranju pesama“.

Istovremeno sa albumom, objavljen je i prvi spot za pesmu “Niko kao ti”. Video je režirala i snimala Staša Bukumirović, a glavnu ulogu igrala je primabalerina Narodnog pozorišta u Beogradu Tatjana Tatić. Asistent kamere Dušan Grubin, a montažerka Nataša Pantić. Spot je sniman na pozorišnoj sceni Kulturnog centra Pančeva.

Ivan Kačavenda nastupa pod pseudonimom Ivica od 2012. godine. Godine 2014. izabran je u deset najboljih mladih bendova na prostoru bivše SFRJ na banjalučkom Demofestu. Singlovi Ivice nekoliko puta su zauzimali prvo mesto na nekadašnjoj top-listi Diskomera Radija Studio B. Ovog meseca objavio je album pod nazivom „1235” za izdavačku kuću Kontra. Radi kao nastavnik srpskog jezika i književnosti u osnovnoj školi u Pančevu.

BANDCAMP: https://ivica.bandcamp.com

INSTAGRAM: https://www.instagram.com/ivica_______/

FACEBOOK: https://www.facebook.com/ivicaofficial

Link za spot “Niko kao ti”: https://youtu.be/VchZVU9x5oE

Sigurno si primetio/la da su second hand profili pokorili Instagram u poslednjih godinu-dve dana. Moram priznati, meni je ta činjenica ne samo olakšala kupovinu, nego i ulepšala sve češću monotoniju Instagrama kao mreže. Od kad sam ušla u magiju zvanu second-hand-online-shopping do sada, imala sam priliku da se susretnem i upoznam raznorazne profile, od onih koji su samo pokušavali da se trse starih i poprilično oštećenih stvari, do onih zlatnih, koji su komade što bolje komunicirali sa publikom i pažljivo i sa mnogo ljubavi pakovali i spremali za primopredaju. Ja ceo taj proces gledam na jedan poseban način, poput određenog kruga, zajednice devojaka (i njihovih sjajnih momaka) koje dele fantastične, unikatne komade garderobe, u kojima se osećaju (pre)dobro u svojoj koži. U to ime, želela sam da sa mojom omiljenom online-vintage-devojkom iz Beograda popijem kafu i pitam je sve što me je ikada interesovalo o samom njenom nalogu, vintage i second hand komadima, odnosu sa mušterijama i mnogo čemu još. Sigurna sam da je znaš i da uživaš, kako u njenim komadima, tako i u samom feed-u koji je večito inspirativan i podsticajan. Takođe, mnogo se puta iznerviraš jer njeni komadi planu u roku od odmah, ali kada ugrabiš svoj, kada ga konačno preuzmeš i doneseš kući, ne možeš a da ne ostaneš ravnodušna na umetničko pakovanje i neodoljivi miris komada! Naša draga @uskociumoje spremila nam je, kao i uvek, poslasticu, ali ovog puta u vidu njenog iskustva i utisaka!

1. Za početak, odakle ideja za otvaranje Instagram naloga @uskociumoje?

Kada je u pitanju @uskociumoje ne znam da pišem po stavkama, ne postoje zapete i ne znam da stanem! Nalog ili kako ja to volim više da kažem magični kutak na Instagramu je nastao sasvim spontano, pričajući sa mojom sestrom i prijateljicama kako bi bilo lepo da devojke imaju neki kutak na Instafanu za sebe, gde mogu da kupe stvari i da se nekako zabave i opuste, naravno po povoljnim cenama. Tako smo krenuli sa Insta pričom slikajući devojke u našoj odeći koju više nismo nosile ili smo izdegustirale kao svaka žena. Prvih nekoliko meseci prodaja je išla sporadično, nikada neću zaboraviti svoju prvu mušteriju koja je kupila moju belu košulju po kojoj sam ja slikala bojom za tekstil. Imala sam tremu, peglala je dva sata i pažljivo nosila do Narodnog pozorišta. Simpatično je što je ta mušterija bila i poslednja u ciklusu kad smo 16. oktobra proslavili prvi rođendan. Magija postoji ili ima neka tajna veza. J Kanije sam model za fotke postala ja, zbog anonimnosti bez glave, želeći da akcenat stavim više na komade nego na sebe.

2. Ko se i šta se sve krije iza Instagram naloga @uskociumoje?

Iza profila stojim ja, Ana Grubetić, a fotografisanje obavlja moja sestra. Obično volim da se obraćam devojkama u množini, kao da je @uskociumoje mi tj. sve žene koje ga prate i vole. Želim da vlada taj ženski timski duh i vidim da se baš oseća na stranici. Sam naziv @uskociumoje (ako primetiš pišem ga zajedno) koji koliko je postao učestao izgovaram ga u milisekundi, nastao je razmišljajući kako žene razmenjuju ili dele stvari, šta rade kada nemaju neki deo garderobe? One pozajme od sestre, trampe sa drugaricom ili im neko jednostavno kaže evo ti, uskoči u moje.

3. Kada je u pitanju održiva moda, da li misliš da @uskociumoje doprinosi izgradnji zdravog stava prema našoj planeti i našim potrebama?

Spomenuh da smo proslavili 1. rođendan, i za tih 12 meseci svakodnevnog recikliranja, udomili smo veoma puno komada; posebno smo ponosni na to kad ih vidimo na ulicama Beograda (mala  diverzija, vidiš kako pišem u množini (ne)svesno). Svakako doprinosimo očuvanju životne sredine budući da je tekstilna industrija drugi veliki zagađivač naše planete. Dosta se spominje zaštita životne sredine kroz naše storije i gledamo da devojkama naznačimo kakav korak naprave kupovinom vintidž komada i da zbog toga treba da budu ponosne.

4. Vintage je ponovo u modi! Kakvo je interesovanje za stare/nove vintage komade iz @uskociumoje garderobera?

Rušimo tabue, tačnije srušili smo ih. Imala sam situacije na početku da su neke devojke kupovale sa lažnih profila, ili me nisu pratile, a slale poruke u dm, ali kako je vreme prolazilo sve se više menjala situacija. Sada je stvar prestiža kupiti moj komad, tačnije stići, jer stvari odu u roku od nekoliko minuta. Nekada brojim sekunde pa skrinšotujem za svaki slučaj da pokazem devojkama da kasne par sekundi jer nastane gungula u dm-u. Nisu mi verovale, sad je to već postao mainstream na stranici, sve imaju uključena obaveštenja, sve znaju da u toku radnih dana dnevno izbacujem mini kolekciju od četiri komada inspirisanu bojama ili dezenom, nekad čak i modnim periodom. Imam odeljak girls gde čuvam svaki tag mušterije, njihova srećna lica, modne kombinacije u mojim komadima ili zadovoljstvo estetikom pakovanja u kojem dobiju svoju magiju. Presrećna sam što je vintidž u modi, mada meni je uvek bio moderan... Imam nekoliko vintidž stvari još iz adolescentskih dana koje čuvam u nasleđe, mamin svetlo plavi blejzer Vesna Zagreb proizvođača i čipkanu belu košulju koju nosim na svečane prilike.

5. Da li si ti zadovoljna dosadašnjim radom i svim u šta se @uskociumoje pretvorio?

@uskociumoje se pretvorio u održivu modnu revolucju! Pretvorio se u obožavam vas, pratim vas svaki dan, ulepšavate mi pauzu za ručak, idem da budem kuma u tvojoj haljini, prošla mi je matura,  vidi kako sam bila lepa, imam let za Pariz, dolazim večeras hitno da pokupim košulju, ovo je mami za rođendan, ovu torbicu sam kupio devojci za godišnjicu, bila sam na letovanju, vidi zalazak molim te i tvoju košulju, mama i ćerka kupuju zajedno na stranici i utrkuju se i pregršt drugih lepih momenata.

Nisam zadovoljna, PRESREĆNA SAM! Toliko divnih, harizmatičnih i pre svega kulturnih dama. Dobijem čokoladu kad zakasne, čvrsti stisak ruke i podstrek samo tako nastavi i kako da ih ostavim onda jedan dan bez kolekcije?!

Sve te lepe žene od 7 do 77 su deo ove čarolije i neizmerno sam srećna što ta čarolija svakim danom raste sa novim damama koje se priključuju @uskociumoje.

Autorka: Milana Veljko

Fotografija: @uskociumoje

Hvala Ani Grubetić na trudu, inspiraciji za mlade kao i izdvojenom vremenu za Mingl! 

Naime, još od kraja 19. veka Amerikanci oblače razne kostime kako bi dočekali Noć veštica. Kostimi koje ljudi oblače menjaju se pod uticajem aktuelnih događaja i popularne kulture. Recimo, krvave nošnje uoči Noći veštica postale su popularne 1980-ih, nakon objavljivanja horor filma Noć veštica, a prodaja predsedničkih maski uspešno je predviđala skoro sve američke izbore. Krajem 19 veka nije bilo kostima koji su mogli da se kupe, pa su se ljudi oblačili kao klasični simboli Noći veštica, sa izgledom koji su sami osmislili, tako da je bilo mnogo različitih ručno izrađenih veštica i nošnji duha. To su bile bilo kakve nošnje koje bi ljudi nazivali egzotičnim ili orijentalnim, poput egipatskih princeza, a koje su bile popularni izbori krajem 19. veka. Sve što je bilo egzotično i u nekom drugom svetu, bilo je veoma zanimljivo za obeležavanje tog praznika. U periodu između 1900-ih i 1920-ih, prodavnice su bile pune masovno proizvedenih papirnih kostima.

Ovaj praznik je vremenom postajao sve popularniji. Slavio se u građanskim institucijama, kao što su škole i parade. Stručnjak za Noć veštica, Lesli Banatin, napisala nekoliko knjiga o folkloru i popularnoj kulturi, kako bi pratila popularne nošnje veštica tokom godina. Ona je detaljno opisala kako su izgledali ljudi u kostimima. Navodi da su to bile pregače sa malim mačkama ili malim vešticama iscrtanim na njima, ili kape ili papirne maske. Ti kostimi su se nosili jednom, nakon čega su se odmah bacali. Takođe, govori da je to bio prvi put da je ovaj praznik dobio standardnu šemu boja koja je sadržala žutu, crvenu, narandžastu i ljubičastu boju sa proizvodima od papira. Kasnije su papirni kostimi za jednokratnu upotrebu bili zamenjeni kostimima u kutiji, tokom 1930-ih i 1940-ih godina. Gotove nošnje u kutijama obično su uključivale i plastičnu masku, kao i kostime koji prikazuju poznate likove iz crtanih filmova i knjiga. Kako Lesli Banatin tvrdi, ove nošnje su se 1930-ih smatrale luksuzom, a postale su pristupačne tek nakon Drugog svetskog rata.

Televizija je definisala popularnu kulturu 1950-ih, kada se ujedno razmatralo i o kostimima za Noć veštica, jer standardnih kostima za Noć veštica o kojima su svi znali nije moglo biti dok se nije oformila zajednička kultura. Usledili su kostimi koji su uključivali likove Miki Mausa, Donalda Daka, Petra Pana.

Mogućnosti nošnje 60-ih godina postale su još veće kada se popularna kultura učvrstila. Tada su se mogli naći kostimi sa likovima porodice Adams, kao i oni sa likovima članova grupe Bitlsi. E.T vanzemaljac, objavljen je 1982. godine i dobitnik je brojnih Oskara, a mnogi su tada želeli da se presvuku u ljubazne vanzemaljce. Pod uticajem filma Džona Karpentera Noć veštica, iz 1978. godine, dodali su prazniku element užasa koji nije bio prisutan godinama unazad, otvorivši put mračnim kostimima iz 1980-ih. Kako navodi Lesli Banatin, Noć veštica je uvek imala političku subverzivnu temu, tako da su se uvek mogli videti kostimi koji kometarišu ono što se događa. Međutim, 90-ih godina situacija postaje još ironičnija, jer sve što se tada moglo videti, bukvalno se moglo pretvoriti u kostim. U 2000-im, politički skandali i likovi čine sjajne kostime. Do danas je Niksonova maska jedna od najpopularnijih maski. Takođe, Banatin je dodala da je prodaja predsedničkih maski za Noć veštica predvidela ishod svih izbora, osim izbora za 2016. godinu. Prodavale su se i Trampove maske, ali niko nije mogao da protumači da li je to bilo ZA ili PROTIV njega.

Ove godine se očekuje da će biti popularni kostimi američke serije Čudnije stvari (Stanger things), s obzirom na ogroman uspeh i nedavnu najavu 4. sezone. Premijera Euforije takođe je dominirala na televiziji, a kosa i šminka, inspirisani ovom serijom, definitivno će se pojaviti u ovoj Noći veštica.

Osim što si još više obogatio/la svoje znanje o ovom prazniku, ove zanimljivosti ti ujedno mogu pomoći i u izboru kostima za Noć veštica. Ako želiš da saznaš kakva će biti sledeća Noć veštica, samo obrati pažnju na pop kulturu i velike priče o kojima svi pričaju. To će ti poslužiti kao inspiracija. Neka ti u glavi bude rečenica Lesli Banatin: Noć veštica prati šta god kultura radi i zaista je dobro zvono za ono o čemu razmišljamo.

Autorka: Nevena Stojanović

Fotografija je preuzeta odavde.

Može delovati čudno što roman o poslednjim danima Če Gevare počinje rečenicom: Vinuo sam se u nebo– s obzirom na ideologiju koju je čuveni Komandante zastupao, za koju se borio i čijim je pripadnicima još uvek nepresušna inspiracija.

Međutim, ako komunizam, ateizam, anarhizam, antiimperijalizam i svetska revolucija imaju svoje vrhovno božanstvo koje je nakon fizičke smrti tek počelo da živi – onda je to Če Gevara.

Argentinac špansko-irskog porekla, doktor Ernesto Gevara de la Serna, kubanski ministar i ambasador, nadnacionalni latinoamerički gerilac, najpoznatiji po svom gvatemalskom nadimku Če, sada je kao junak romana „Mundo Libre“ Marka Krstića ponovo došao među srpske čitaoce.

Nije nimalo lako pisati knjigu o istorijskoj ličnosti koja je toliko popularna premda se o njoj suštinski malo zna, a još je teže pisati o slobodi kad se taj pojam smatra istrošenom frazom i kad se često stavlja na poslednje mesto u hijerarhiji najosnovnijih čovekovih potreba.

Iako je u pitanju fikcija, često i s neskrivenim autorovim stavom prema Komandanteu i njegoj ideologiji, ipak iz romana Mundo Libre možemo saznati brojne zanimljive podatke iz Čeovog života, ali se možemo i podsetiti izvornih ideja slavnog gerilca, tim pre što je naknadna popularizacija učinila da, paradoksalno, Če Gevara postane ikona u potpuno drugačijem svetu i društvu od onoga za koje se borio i kakvo je želeo.

Sa druge strane, autor nije nametnuo ideju revolucije kao beskompromisnu, nego je kroz brojne dijaloge izneo i neizostavna kolebanja koja prate svaku borbu, tako da se čitalac podstiče na razmišljanje i svojevrsno preispitivanje između individualizma i kolektivizma, između brige za goli život i brige za opštu slobodu, između shvatanja da su gerila i idealizam uzaludni i shvatanja da samo jedna misao može pokrenuti masu na rušenje celog državnog sistema.

Sva ta preispitivanja sasvim su normalna pojava i nisu neobična čak ni u biografijama ličnosti kakav je bio Če Gevara, jer sastavni deo svake borbe jeste i to da se u jednom momentu mora izgubiti smisao te borbe.

Može se reći da Krstićev roman nije toliko namenjen Čeovim sledbenicima i ljubiteljima koliko je namenjen Čeovim ideološkim protivnicima, a naročito onima koji do sada nisu mogli razumeti kako se jedan čovek dobrovoljno odrekao najviših političkih funkcija da bi se borio za slobodu neke druge zemlje, pa i celog kontinenta.

Čitajući kako su velike sile pokazivale svoju moć redovno na onim teritorijama koje obiluju prirodnim resursima, kako se ekonomija jakih država zasnivala na destabilizaciji i demonizaciji malih država, kako se pod maskom demokratije širio hegemonizam i kako su pojedinci zarad političke podrške bili spremni da podrže inostranu vojsku dok bi svoje sunarodnike proglasili izdajnicima – čitajući sve to u romanu Mundo Libre, ne možemo a da se ne zapitamo da li su se prilike mnogo promenile od perioda kad je Če Gevara pod konspirativnim imenima ratovao od Kariba do Anda, te je stoga ova knjiga više nego aktuelna premda govori o događajima koji su se zbili pre više od pola veka.

A da bi se roman, uz izvesne korekcije imena ličnosti i država, mogao odnositi i na današnjicu, najbolje će posvedočiti jedan citat, tačnije izjava žene koja bi radi ličnog mira pristala na okupaciju i kolonijalizam, pa se stoga suprotstavlja ćerki koja je počela da simpatiše gerilsku borbu:

Ti si luda! Nećeš u mojoj kući tako da govoriš o predsedniku! On je patriota, radi najbolje što ume, ali ne može sve sam! A taj Če Gevara je izrod, bandit i kriminalac! Sve su ispričali o njemu! Znaš li koliko je para dobio od Rusa da dođe ovde? I ako su ga ubili, ako!

Znajući da se profil jedne istorijske ličnosti još bolje vidi ako se sagleda očima suprotstavljene strane, Krstić je veliku pažnju posvetio i Čeovim protivnicima, koji pri susretu sa smrtnim neprijateljem istovremeno doživljavaju i čuđenje i izvesnu katarzu, jer koliko god da nemaju razumevanja za Gevarin idealizam, toliko postaju razočarani u sebe što i sami nemaju takvu snagu i volju da pokrenu mase i da menjaju svet.

Ali, dok god postoji i samo jedna Hulija koja veruje da Čeova borba nije bila uzaludna i dok god postoji bar jedan Antonio koji će doživeti preokret nakon što upozna svog neprijatelja, dotle će ta borba imati vrednost i uvek može biti klica nekog novog pokreta.

Autor: Dušan Milijić

Preuzeto odavde.

Mesec koji kreće Međunarodnim Danom ukidanja nuklearnog oružja i završava se Nedeljom razoružanja, trpi veliku nepravdu u vidu polemike njegovog imena.

Iskreno, trpeo je i trpi mnoge nepravde. Od toga da mu ime kaže da je osmi mesec u godini, a on dođe na deseto mesto, do toga da i uprkos tome greše u pisanju i izgovaranju njegovog imena.

Da li je deseti mesec u godini ili pak osmi, kako mu ime govori?

Kako god okreneš, dobio je ime od latinskog – octo, što znači osam. Naime, u starom Rimu, po takozvanom republikanskom kalendaru, on je bio osmi mesec po redu. Kada su reformom kalendara dodata još dva meseca (januar i februar), došao je na deseto mesto, a da ga pritom niko nije priupitao šta sa njegovim imenom. Kako su ostali meseci bili „od manje važnosti“, njima su takođe oduzimani i dodavani dani.

Naime, oktobar je reformom bio skraćivan na 30 dana, međutim rimski Senat je 8. godine p.n.e. doneo odluku da mesec avgust dobije još jedan dan, kako bi se izjednačio sa julom. Jul i avgust su, dakle, ti počastvovani meseci, jer su pripadali Juliju Cezaru i Oktavijanu Avgustu. No, nastao je problem jer su čak 3 meseca zaredom imala 31 dan – i jul i avgust i septembar. Rešenje je bilo sledeće – septembru je oduzet taj jedan dan i dodat oktobru.

Kod Srba, kao i kod nekih slovenskih naroda se naziva još i mitrovdanski mesec, listopad i šumopad. Zanimljivo je što se kod Slovenaca zove vinotok. Sva ova imena i nazivi meseca govore ti skoro sve o njemu. U ovom periodu obično se zadaju zadaci na temu – Jesen je stigla u moj grad; Drveće je skinulo svoje letnje haljine; Dok skakućem po šuškavom prekrivaču…, koje su nam svima iscrpele inspiraciju. Oktobar ne može da se objasni i dočara na takav način. Tada prosto biramo da uživamo u malo lepšem vazduhu i okolini, da odmorimo od previsokih temperatura, predahnemo na čas i odlučimo u kom smeru želimo da idemo i da se krećemo. I to sve u roku od par dana, dok ne počnu sumorne oktobarsko-novembarske kišne deonice. Ili su to pak one u kojima ti najviše uživaš?

U oktobru su se svakako neke sjajne stvari desile: 1608. godine holandski optičar Hans Lipershej je prikazao u Hagu prvi teleskop, dok je 1926. godine u Beogradu otvorena pijaca na Zelenom Vencu. I, naravno, one ne toliko sjajne – 2008. godine velika ekonomska kriza je pogodila svet.

Prvog u mesecu, pored Međunarodnog Dana ukidanja nuklearnog oružja, obeležavamo i Svetski Dan vegeterijanstva i Međunarodni Dan starijih osoba. Kako odmiče mesec, obeležavamo od Svetskog Dana domaćih životinja i Svetskog Dana zaštite životinja, preko Svetskog Dana učitelja i Međunarodnog Dana dece, do Svetskog Dana zahvalnosti za plodove zemlje, Svetskog Dana borbe protiv prirodnih katastrofa i Svetskog Dana borbe protiv siromaštva.

Huh. Puno toga se dešava u oktobru, zar ne? Sada, kada imaš celokupnu sliku, mozaik ovog čarobnog meseca, imam jedan savet za tebe: nabaci na sebe boje, iskoristi predstojeći mesec i obeleži ga, jer je poseban! 
 
Autorka: Milana Veljko 

Nakon završenog srednjoškolskog obrazovanja, otvara se pitanje studija. U današnje vreme kada se ekonomskoj krizi kraj i ne nazire, mnogi dobri učenici moraju odustati od studija zbog nedovoljnih finansijskih sredstava. Nemaju svi sreću da žive u velikom gradu gde postoji univerzitet, stoga se u ionako velike troškove često mora uračunati i mesečni smeštaj. Još ako budući student ne upadne na budžet, nego na samofinansiranje...

Do stipendije za studiranje se teško dolazi. Naime, potrebno je ispuniti znatan broj uslova, a i tada je iznos stipendije mali, a stiže neredovno. Stoga je ponekad paralelno studiranje i zaposlenje jedina alternativa za nastavak obrazovanja. Studentima su otvorene brojne poslovne mogućnosti, ali treba razmišljati koji posao ostavlja dovoljno vremena za učenje i praćenje predavanja, kako se studije ne bi odužile u nedogled.

Studenti informacionih tehnologija najlakše nalaze poslove koji donose dobru zaradu, jer im znanja stečena na fakultetu omogućavaju primenu istih u praksi. Za većinu poslova u IT sektoru nije neophodna diploma, već znanje i sposobnost. Studenti za honorarne poslove najčešće biraju programiranje, grafički dizajn, izradu sajtova, 3D i CAD dizajn, razvoj mobilnih aplikacija i slično.

U nastavku teksta pročitajte više o najperspektivnijim poslovima koje možete raditi za vreme trajanja studija:

Programiranje i web development

Internet je u prošlosti imao opcije web i mail-a, ali sa njegovim ubrzanim razvojem došlo je do pojave sve većeg broja servisa. Svakog dana se pojavljuju nova softverska rešenja, novi web alati, proizvodi, online obrti. Većina firmi je pokrenula online poslovanje sa svim pratećim elementima, kako bi ostala u korak sa vremenom, a glavnu ulogu u ovim procesima imaju upravo programeri, odnosno web developeri.

Zadatak web developera je podizanje sajtova, povezivanje sajtova sa bazama podataka, automatizacija objavljivanja sadržaja, kreiranje web servisa i aplikacija za razne namene, optimizacija aplikacija, ostvarivanje bezbednosti sajtova i servera itd.

Programeri kreiraju računarske programe, putem programskih jezika i algoritama. Prilikom kreiranja programa programeri prolaze četiri etape – analiziranje problema, kreiranje algoritma, kreiranje programskog koda, koji se najzad unosi u računar i pokreće se program. Posao je zahtevan i obiman, a zahteva dobro poznavanje programskih jezika, alata i tehnologija.

Studenti IT-a navode da je programiranje odličan poslovni odabir, jer pruža dobru zaradu, mogućnost napredovanja i individualno kreiranje radnog vremena.

Grafički dizajn

Najjednostavnije rečeno, grafički dizajn predstavlja umetnost kombinovanja tekstualnog i slikovnog sadržaja u reklamama, magazinima i knjigama. Grafički dizajn je proces vizualne komunikacije i rešavanja problema korištenjem tipografije, fotografije i ilustracije. Ovo polje se smatra podskupom dizajna vizualnih komunikacija, a termin „grafički dizajn“ se koristi kao sinonim.

Grafički dizajn je izuzetno zastupljen u svakodnevnom životu i na internetu. Neophodan je za kreiranje magazina, novina, web sajtova, logoa, marketinških brošura, letaka, menija itd. Najbolji grafički dizajneri svoje aktivnosti sprovode u sektorima reklamiranja i marketinga, brend menadžmenta i ilustracije, kreirajući sadržaje koji treba da izazovu reakciju potrošača. Reakcija može biti pozitivna ili negativna, ali ultimativni cilj svakog grafičkog dizajna je prenošenje poruke putem upečatljivog utiska koji će se urezati u svest ljudi i privući potencijalne klijente.

Ako razmatrate mogućnost bavljenja grafičkim dizajnom morate posedovati izvesne veštine i sposobnosti. Ne moramo naglašavati da je kreativnost prva i osnovna, od koje sve počinje. Komunikacijske veštine moraju biti na zavidnom nivou, baš kao i tipografija, poznavanje Adobe aplikacija, interaktivnih medija, brendiranja i izlaganja prezentacija.

Studenti grafičkog dizajna posao mogu naći relativno lako, čak i bez diplome svršenog fakulteta, jer su grafički dizajneri traženi u svim oblastima poslovanja. Posao je zanimljiv, dinamičan i kreativan, stoga ne čudi što je potražnja za ovim zanimanjem u stalnom porastu.

3D & CAD dizajn

3D dizajniranje podrazumeva kreiranje animiranih likova u 3D tehnologiji, dok je CAD (computer aided design) kompjuterski podržano dizajniranje. 3D se uglavnom koristi u oblasti umetnosti i animiranih filmova, dok se CAD softver koristi za dizajniranje objekata u 3D obliku, kreiranje šeme za proizvodnju u 2D, a zatim i uređivanje dizajna.

Najpopularniji softveri za rad su AutoCAD, 3ds Max, Maya, MotionBuilder i Autodesk Revit. Uz pomoć njih, CAD i 3D dizajneri u mogućnosti su da nacrtaju sve što poželite – atraktivne 3D modele proizvoda, objekata i likova, specijalne efekte, animacije, arhitektonske projekte, dizajn enterijera itd. Crtaju, dizajniraju, modeluju i vizualizuju prostorne forme, kojima daju treću dimenziju i postavljaju ih u virtualni prostor.

3D i CAD dizajneri moraju poznavati komjutersko tehničko crtanje i projektovanje, dizajniranje 3D oblika, 3D modelovanje, osnove animacije, izradu digitalnih prototipova, napredne koncepte dizajna, vizualizaciju digitalnih objekata, kao i korišćenje arhitektonskih i građevinskih elemenata.

IT studenti, bilo da studiraju grafički dizajn ili softversko inženjerstvo, najčešće se odlučuju za poslove CAD i 3D dizajna zbog odlične zarade i velike potražnje za ovim usko specijalizovanim zanimanjima.

Mobile Development

Savremeni svet je nezamisliv bez mobilnih telefona i aplikacija koje maltene život znače. Svakog dana se pojavljuje veliki broj novih aplikacija, stoga je mobilno programiranje postalo posao budućnosti. Programeri mobilnih aplikacija mogu raditi samostalno i prodavati sopstvene aplikacije ili svoje znanje mogu koristiti za realizaciju ideja i izradu aplikacija neke IT firme.

Programeri mobilnih aplikacija kreiraju programe koji su namenjeni mobilnim uređajima, a platforme na kojima rade su Ios, Android i Windows. Svaki od ovih operativnih sistema ima svoje karakteristike, ali za dizajniranje aplikacija neophodne su slične veštine – poznavanje dizajna, programiranja, računarstva i preduzetnički duh.

Neke od najpoznatijih aplikacija čija preuzimanja broje milijarde donele su pravo bogatstvo svojim kreatorima. Obzirom na to da je 21. vek era mobilnih aparata, potražnja za aplikacijama ne jenjava, niti će uskoro. Stoga ne čudi što se IT studenti masovno opredeljuju za ovo profitabilno i traženo zanimanje.

Autor: Vladan Medaković

Fotografija je preuzeta odavde.

Septembar je mesec koji donosi jesen. Doba godine kad se život vraća u standardnu kolotečinu, turistička sezona polako jenjava, godišnji odmori su privedeni kraju, a đaci se vraćaju u svoje klupe i započinju novu školsku godinu.

Upravo sam završila prvu godinu fakulteta.  Do pre dve godine 1. septembar predstavljao je značajan datum za mene i moje vršnjake. To je bila centralna tema mnogih razgovora, dan za koji se svako pripremao. Neki su se radovali druženju u učionici, neki tugovali što će morati rano da ustaju, ali niko nije bio ravnodušan.  

Otpočinjanje visokog obrazovanja predstavlja značajan korak. To je prekretnica koja menja stil života i dotadašnje navike. Tako je i prvi septembar, godinama tako važan datum, pao u senku.

Primetim na televiziji i u novinama reklame za školski pribor, čujem u autobusu decu koja nezadovoljno gunđaju uz uzdah: Sutra počinje škola. Na prometnim mestima u gradu prodaju se polovni udžbenici za osnovce i srednjoškolce. Eh, da su mi sad te knjige. Kad se samo setim šarenih stranica sa mnoštvom ilustracija i krupnim slovima. Studenti se naviknu na sitna slova i knjige bez i jedne slike.

Septembar je za mnoge poslednja šansa da polože ispite. Okupirani učenjem ni ne obrate pažnju na taj 1. septembar, osim ako je to dan kad je zakazan ispit. Ono šta im je nekada taj datum prdstavljao kao da je ostalo negde u prošlosti.

Nove okolnosti nose nove izazove sa sobom. Fleksibilnost je neophodna i ona omogućava čoveku da se snađe i prilagodi različitim okolnostima. Često u tom procesu potiskujemo stare navike, menjamo poglede na svet i drugačije rangiramo prioritete. Polazak u novi razred je tako do pre par godina bio događaj kom se posvećivalo mnogo pažnje. Poslednji dani avgusta uvek su u znaku školaraca, kupovine školskog pribora i opsežnih priprema za novi početak.

Studenti, pa čak i oni koji završavaju prvu godinu, izgube taj osećaj i školska euforija je nešto šta ostaje iza njih. Prvog septembra se sete tek kad vide učenike sa rančevima. Tada shvate da je početak nove školske godine, ali kako to više ne igra za njih veliku ulogu, uz smešak se samo prisete tog perioda i nastave dalje tamo gde su krenuli. Moglo bi se reći da su studenti zamenili prvi septembar prvim oktobrom. Ako si brucoš/kinja uskoro ćeš razumeti sve ovo, a ako si student/kinja onda tačno znaš o čemu pričam.

Svima je dobro poznata rečenica: Od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba. Za taj period vezuje se bezbrižnost, igra, smeh i nestašluci. Pravi izazovi tek slede. Što smo stariji imamo sve više obaveza, briga i odgovornosti. Zato dragi đaci, uživajte u lepim danima.

Srećan polazak u školu želi vam vaš Mingl!

Autorka: Jelena Čolović

Fotografija je preuzeta odavde.

Jednom je

Jedan pametan čovek

Uslovno rečeno pametan,

Napravio grafit na zgradi:

Your comfort zone will kill you

Doduše,

Mrzim grafite

Mrzim pisanje po bilo čemu što nije predviđeno za pisanje

Aman ljudi,

Pored tolikih papira,

Platnenih površina,

Drvenih,

Digitalnih,

Vi pišete po građevinama,

Pišete po telu,

Po licu...

Mada, ne mrzim ništa više od zone komfora

Ona ubija

Zaista ubija

Ubija psihu

Ubija hrabrost

Potom ubija vas na najnemilosrdniji način

Jer vam ne dozvoljava da napredujete

Da učite

Da rizikujete kad je potrebno

Da ispoljite ono što zaista osećate

Ne dozvoljava vam da se menjate

Da shvatite da ste kukavica koja žmuri pred sopstevnim nedostacima

Bez da pokušavate da ih promenite

Ili da ih postanete makar donekle svesni

Lično mrzim zone

I mrzim komfor

Ograničenje uma je najbezbolnija smrt

Nju ne osetimo

Ne boli nas fizički

Ona nas kida iznutra

Intrigira me činjenica

Da koristimo 20% svog mozga

Zar to nije ponižavajuće

Zar da ceo život živimo sa činjenicom

Kako smo mogli da ostvarimo i saznamo šta god nam je palo na pamet

A nismo smeli da se usudimo

Jer nam je bilo dobro onako

Bilo nam je dobro onako

Ili zapravo,

Samo mnogo, mnogo lažemo

No,

Hajde da ipak živimo sa činjenicom

Kako smo mogli da promenimo svet

Ali bilo nam je dobro

Onako.

Autorka: Sara Kajtes

Fotografija je preuzeta odavde.

U svetu gde se  ljudi neprestano sreću sa pripadnicima različitih grupa, važno je znati kako one funkcionišu i imati neku sliku o njima. U gotovo svakoj sredini već postoje unapred ispričane priče o tome kako je nešto jednostavno tipično za neku drugu kulturu, subkulturu, muškarce i žene i slično. Reklo bi se da i mala deca u mojoj zemlji znaju da su, na primer, Japanci veoma vredan narod, da su žene lošiji vozači od muškaraca, ili da su plavuše manje inteligentne od drugih žena. Ovakve predstave su nužno uprošćene, pa ih zato nazivamo stereotipima.

Stereotipi kao manje ili više uprošćene slike predstavljaju pogrešno tumačenje kod ljudi i mladih. Upravo zbog stereotipa nastaju određene predrasude. Te predrasude mogu veoma loše da utiču na ponašanje i razmišljanje ljudi prema drugim osobama, posebno prema određenoj etničkoj grupi, religiji ili polu.

Stereotipe i predrasude nosimo iz svoje porodice, koja na taj način širi svoja shvatanja o određenim stvarima. Smatram da svaki čovek ima izbor da ne razmišlja posredstvom stereotipa i predrasuda, da ih ne koristi protiv drugih ljudi. U narodu se kaže: Ne sudi o knjizi po koricama, a ova rečenica može da nam kaže da ne treba suditi ljudima na osnovu  stereotipa i predrasuda već na osnovu postupaka.

Nažalost, u svetu mladih veoma je prisutno razmišljanje na osnovu pritisaka drugih osoba u društvu. Reklo bi se da je danas mnogo lakše da neko popusti pod pritiskom društva. Zbog toga je veliki broj mladih nezadovoljan. Neko ne želi da se druži sa nekim ko ne nosi markiranu odeću i obuću, ne beži sa časova  ili je štreber. Sledeći ovaj primer pojedinac se ponaša prema drugim ljudima onako kako se njegovo društvo ponaša. To je velika greška koju samo pojedinac može ispraviti. Svi ovi činioci predstavljaju predrasude koji dalje utiču na razvoj diskriminacije. Veliki broj diskriminisanih mladih osoba ćuti i ne priča o svojim problemima, zato što se boji da ne dođe do stvaranja još većeg pritiska. Međutim, nije rešenje da se  ćuti, već da zajedno što više pričamo i iznosimo svoje nesigurnostii i stavove.

Diskriminacija nikad nije rešenje.  Zato reci ne diskriminaciji!

Radije budi radoznao/la, jer ćeš tako otvoriti mnoga vrata koja si pre toga možda nesvesno zatvorio/la.

Autorka: Mirjana Ranđelović

Fotografija je preuzeta odavde.

Istoričar Juval Noa Harari vešto je izbegao nesreću svoje profesije na koju se često gleda kao na nevažnu –postao je futurista: u knjizi Homo deus: Kratka istorija sutrašnjice (2015) prikazao je budućnost u kojoj će ljudska elita biti transformisana superljude nalik bogovima. Njegova najnovija knjiga 21 lekcija za 21. vek se fokusira na  sadašnjost: prgrlio je popularnu psihlogiju kao i knjige samopomoći u istraživanju seizmičkih potresa koji menjaju naše međuljudske odnose, našu planet i tehnologiju.

Istoričar koji poseduje znanje i razumevanje ljudske revolucije je osoba kvalifikovana da objasni stanje sveta danas i da nas posavetuje kako da mu se prilagodimo. Hararijev cilj je da ulije nadu čovečanstvu i informiše nas kako bismo mogli da se suprostavimo neverovatnim izazovima koje novi pravci i predstojeće promene nesumnjivo donose.

Kao vešt pripovedač, on iznosi objašnjenja jasno. U tome leži opasnost: ljudi su oduvek bili opčinjeni, vođeni i navođeni fikcijom koja ih je vodila u destruktivne akcije ili verovanja. Ali kao što Harari sam kaže: prva stvar koju treba da znate o sebi je da vi niste priča. Naša tela i umovi, naš fizički koktel hemikalija je stvaran a mi moramo prevazići zamke zamišljenih kosmičkih drama, a naročito religiozne i nacionalističke narative koji uzdižu na nivo mita žrtvu ili heroizam određene grupe ljudi.

Postoje i druge knjige koje objašnjavaju naš vek besa, naboj ratobornosti, pojavu liberalizma, razočaranje samom demokratijom kao i zašto sve ovo ne znači, bar za sada, kraj opšteg progresa. Međutim Hararijeve lekcije su zabavne, promišljene i vredne čitanja. Neke od lakših lekcija, kao ona o tome kako treba prihvatiti sopstveno neznanje da bi se nadvladala ,,iluzija znanja veoma su zabavne". Druge, kao ona koja nam objašnjava zašto ne treba da paničimo zbog terorizma – jer terorizam ipak ubija daleko manje ljudi nego dijabetes ili zagađenje vazduha – veoma su provokativne i duboko prosvetljujuće.

Izuzetno je uznemirujuć deo knjige koji govori o metežu koji su robotika i veštačka inteligencija već unele na radna mesta. Harari predviđa da će ovo prekinuti ružnu stranu kapitalizma 20. veka, da ćemo sa eksploatacije većine preći na novi oblik tragedije 21. veka kada će ljudi polako postati nepotrebni. Raskol u samom čovečanstvu, između onih koji imaju vrednost i onih koji su ekonomski nepotrebni i nevažni odavno je počeo, a industrija preti da zauvek pregazi humanizam.

Harari nas pažljivo podučava i kada priča o egzistencijalnim pretnjama koje pomračuju našu sadašnjost a to su nuklearno naoružanje, klimatske promene i – ono što je pravi fokus knjige – tehnološke promene.

Harari je izuzetno zabrinut zbog razvoja informacionih tehnologija, što uključuje veštačku inteligenciju kao i bioinžinjering. Uskoro će se čovečanstvo suočiti sa moćnom paradigmom vlada i kompanija koje će biti u stanju da čitaju i znaju naše misli. Oni će nas razumeti bolje nego što sami sebe razumemo – što je oblik kontrole mnogo moćniji i ubedljiviji od bilo kojeg do sada, biće to predviđajuća, sveznajuća „digitalna diktatura“.

Hararijeva osnovna lekcija je da možda neko već ima privilegovan pristup vašem mozgu, a to niste vi.

On, međutim, nije u potpunosti pesimista. Progres ne posustaje i mi nismo bespomoćni jer pravac u kome tehnologija napreduje nije unapred predodređen. U prošlom veku smo preživeli nacizam i komunizam ali i liberalnu demokratiju, a u sadašnjem veku možemo iskovati raj ili skliznuti u mračnu distopiju. Harari veruje da smo još na raskršću, još neopredeljeni, kao i da je potrebno da delamo mudro i hitno, da zadržimo mogućnost izbora koji vodi ka humanizmu. A bez međusobne saradnje ljudi na globalnom nivou budućnost čovečanstva nimalo ne obećava.

Poslednja lekcija, u kojoj Harari veliča brojne dobrobiti meditacije u početku izgleda neprikladna. To je prikaz njegove lične strategije u borbi sa pritiscima i strahovima koje knjiga objašnjava. Meditacija je njemu svakako pomogla: uspeo je da se istakne i proširi svoj uticaj na svet, daleko iznad onog koji je imao kao predavač istorije na Univerzitetu u Jerusalimu. Njegove knjige su se prodale u preko 12 miliona primeraka, a televizijski kanal CNN ga je opisao kao globalnu intelektualnu superzvezdu.

Ipak, i ova lekcija je dobro promišljena: meditacija može biti neprocenjiva kao način da se pronađe mir u nemirnom svetu, kao način da se istraži i postigne samospoznaja i kako Harari kaže: bolje smo razumeli svoje umove pre nego što su algoritmi počeli da misle umesto nas.

Konačno, najbitnija lekcija u ovoj knjizi je ta da moramo da ostanemo prisebni i svesni, da moramo da nastavimo da učimo. 21 lekcija za 21.vek je sjajna knjiga ali sama po sebi nedovoljna da postignemo sve ono što je još moguće postići.

Tekst preuzet sa Laguninog zvaničnog sajta. Dostupno OVDE.

Fotografija je preuzeta odavde.

Volim da volim.

Da mnogo volim.

Da piškim koliko volim.

Da toliko volim da mi oči sijaju I u mračnoj prostoriji.

Da toliko sijaju da nikada ne moram ni da kažem volim te.

Volim te je relativno.

Instant je.

To je kao nešto poput dečije zagonetke.

Kao nešto očigledno i podrazumevano.

A zar se ljubav podrazumeva?

Zar ljubav nije doručak u krevetu i razgovor o problemima?

Čvrst zagrljaj i poverenje?

Pokrivanje tokom noći i hodanje na prstima?

Zar volim te bez gesta ima težinu koja se podrazumeva?

Jer šta se podrazumeva?

Da volim nekoga ko mi svaki dan govori da sam lepa?

Nekoga ko svaki dan iskazuje oduševljenje mojim postupcima ma kakvi god oni bili?

Nekoga ko će mi posle moje ishitrene i nepromišljene reakcije reći:

Nema veze, tebi bih sve oprostio.

Ne.

Takve osobe ne volim.

Nisu mi čak ni simpatične.

Dosadne su.

I očigledne.

Izbegavam takve osobe.

I takve odnose.

Nisu iskreni.

Lažni su.

Površni.

A ja biram da pišnem u gaće od ljubavi.

I odbijam sve što me neće pomeriti istim intenzitetom.

Odbijam sve ruže I romantične gestove

I doživljavam leptiriće u stomaku samo sa nekim sa kim je istopljen sladoled  najukusnija poslastica

Jer…

Kao što rekoh,

Volim da volim,

I volim da se zaljubim u način na koji volim.

A u suprotnom,

Čujemo se.

Autorka: Sara Kajtes

Fotografija je preuzeta odavde.