Doniranje organa – unosan posao ili najhumanije delo?

Možda će pregrubo zvučati, ali u današnje vreme sve ima svoju cenu, čak i ljudski život. Sve češće nailazimo na četvorocifrene brojeve za pomoć onima kojima je ista neophodna, a sve manje na empatiju ljudi. Međutim, nije svaka pomoć iste težine. Poslati sms poruku ili uplatiti sumu novca na žiro račun nije isto što i dati krv, a dati krv nije isto što i donirati organe. Upravo ovo je jedna od tema koja se jako često pominje, ali je sama po sebi prilično kontroverzna jer doniranje organa znači jedan novi život, ali i jednu novu smrt.

Doniranje organa smatra se najhumanijim delom, odlikom altruizma i vere u lepotu življenja. Šta tačno znači donirati organe i zašto je ovo i dalje kontroverzna tema?  Svest kod ljudi po pitanju ovoga još uvek nije dovoljno razvijena, niko ne želi da dublje zađe u ovu problematiku, a isto tako, jako mali broj ljudi zna kako se vrši doniranje, te se na taj način saznanje pretvara u strah.

Veliki broj ljudi i dalje ne zna da je nemoguće izvršiti transplantaciju organa umrle osobe. Naime, nakon nastupanja smrti organi čoveka nemaju nikakvu funkciju jer više nema cirkulisanja krvi, nema protoka vazduha, jednostavno, život se gasi. Svaki organ umire u jako kratkom vremenskom periodu i biva beskoristan. To dalje znači da se organi uzimaju od još uvek (jednim delom) žive osobe. Prvenstveno, transplantacija se vrši sa pacijenta koji se nalazi u stanju moždane smrti. U pitanju je stanje nakon nepovratnog gubitka moždanih funkcija usled teške fizičke povrede glave ili mozga, moždanog udara, ili teške infekcije. Tada čovekov mozak prestaje da radi. U medicini se prestanak rada mozga (smrt moždanog stabla) smatra definitivnom smrću. Međutim, u takvim situacijama, obično se pacijent održava u životu veštačkim putem, uz pomoć specijalnih aparata (respiratora) koji omogućavaju protok vazduha i cirkulisanje krvi kroz organizam i na taj način funkcionisanje organa. Tako postoji privid da je osoba živa. U takvim situacijama se vrši transplantacija organa.

Da bi se izvršila transplantacija, neophodno je da pacijent poseduje donorsku karticu u kojoj on daje svoj pristanak za transplantaciju organa ukoliko nastupi njegova moždana smrt. Nakon nastupanja moždane smrti, u jako kratkom roku, organi moraju biti izvađeni s tom što je medicina napredovala tako da se organi i tkiva mogu čuvati određeni vremenski period u posebnim uslovima. S obzirom na to da neki organi, poput srca ili pluća, mogu da opstanu u tim posebnim uslovima manje od 6 sati, neophodno je da se transplantacija izvrši jako brzo, uz ispunjavanje određenih medicinskih uslova. Na taj način spašava se život.

Ovako objašnjeno, doniranje organa je proces koji nema nikakvih mana. Međutim, pozadina ovakve odluke je jako komplikovana i teška. Prvenstveno, u trenutku kada lice potpisuje donorsku karticu, ono je živo. Radi se o osobi koja pregovara o svojoj sopstvenoj smrti. Zvuči jezivo, jer smrt je tema koju ljudi uvek izbegavaju. Isto tako, članovi porodice se vrlo često ne slažu sa odlukom donora, jer se tada govori upravo o prestanku života u trenutku dok je on još uvek živ, dok sedi i razgovara sa njima. Naravno, najteži trenutak je isključivanje aparata što je izuzetno teško i bolno. Obično ljudi u takvim situacijama imaju utisak da oduzimaju život nekome ko im je najbliži. Niko ne želi da prihvati činjenicu da je njegova draga osoba umrla i da gašenje aparata ne znači njegovu smrt – ona je nastupila ranije. Međutim, najteže od svega je to što, u trenutku kada se vrši uzimanje organa, pacijent oseća bol. Dešavaju se reakcije poput naglog rasta krvnog pritiska i temperature, znojenja, crvenila lica, trzanje. Iako je pacijentov mozak mrtav, reakcije na bol su prisutne, kao kod živog čoveka. Zato se praktikuje davanje sredstava protiv bolova i sredstava za opuštanje mišića. Ovo je bio glavni razlog za vođenje polemike oko toga koliko je zaista humano doniranje organa, da li čovek zaslužuje da u svojim poslednjim trenucima doživljava bol ili zaslužuje da umre mirno i spokojno. Svako ko se odluči na doniranje organa trebalo bi da unapred bude upoznat sa stvarima koje prate ovaj proces. Pored toga, sve religije odobravaju doniranje organa. Ipak, religioznost je nešto što je ovde na poslednjem mestu. Koliko god ljudi bili empatični i puni altruizma, radi se o nečemu što, iz velikog broja psiholoških razloga, odvraća ljude od ove teme. Tu su i ogromne cene operacija kojima se vrši transplantacija organa, tako da ljudski život zaista jeste određen u novcu. Ne može se osporiti činjenica da ljudi imaju osećaj da njihovi organi predstavljaju robu koja se menja za novac. Sama činjenica da se sve naplaćuje dovela je do toga da ljudi plaču nad sudbinom bolesnog deteta, ali mu ne mogu pomoći jer se plaše i tog straha se ne mogu osloboditi.

Srbija je 2009. godine donela Zakon o transplantaciji, gde je predviđeno da, čak i ukoliko pacijent ima donorsku karticu, nakon njegove smrti, članovi porodice mogu odbiti da potpišu pristanak za doniranje organa i lekari takvu odluku moraju poštovati. Međutim, predviđene su i neke izmene zakona gde će postojati pretpostavljena saglasnost svakog lica da nakon smrti postane donor. To znači da neće biti donorskih kartica već da će za svakoga važiti da se slaže sa tim da njegovi organi u slučaju smrti budu izvađeni. Ipak, osoba koja nikako ne želi da bude donor, moraće da se prijavi u sud ili opštinu kako bi popunila određeni formular. U Ministarstvu unutrašnjih poslova će se nalaziti baza podataka svih onih koji su popunili takav formula i u koju će uvid moći da vrše lekari kako bi videli da li se određena osoba nalazi u bazi. Prema istraživanjima, Srbija je zemlja u kojoj se na godišnjem nivou obavi jako mali broj transplantacija, tako da bi ovaj zakon trebalo da podstakne ljude da pomognu drugima.

Ova tema pokreće mnoga etička, pravna i moralna pitanja. Ipak, trebalo bi imati u vidu da ljudski život jeste dragocen, ali su tačke gledišta drugačije u zavisnosti od toga da li ste u situaciji da  pomoć pružate ili se istoj nadate. Kakva će vaša odluka biti, zavisi samo od racionalnosti.

Autorka: Kristina Milošević

Fotografija je preuzeta odavde.

08. Mar 2017.
Uredništvo
Poslednji tekstovi