Nobelovac ili mason?

Ove godine slavili smo 125 godina od rođenja našeg jedinog nobelovca. I na ovogodišnjem sajmu knjiga ovom velikanu odata je počast kroz nekoliko razgovora o njemu, njegovom životu i stvaralaštvu. Poštu je, naravno, ranije ovog meseca, održala SANU, na dan kad je ovaj pisac poslednji put čitao odlomke svojih dela u prostorijama Narodnog pozoriša.

Svi znamo ko je Ivo Andrić i po koje njegovo delo, ali da li znaš ko je on u stvari i kakav je bio njegov život? Sa kim se ljubavisao, sa kim je ispijao pića i gde je voleo da jede?

Pisac Ivo je rođen 1892. godine. Nije pouzdano utvrđeno da li rođen u Travniku ili u Dolcu, 9. ili 10. oktobra. U krštenici je naveden Travnik, gde je restaurirana i njegova spomen-kuća. Nedoumica postoji i oko imena. U mnogim službenim dokumentima zaveden je kao Ivan (u školskim dnevnicima, krštenici, na spomenicima koje je podizao rodbini – „Svojoj dobroj majci, njen Ivan.“, pismima prijateljima). Nema potvrda da je ime formalno menjao, pa je moguće da se imenom Ivan koristio samo u privatnom okruženju, dok je za javnost bio Ivo.

Sa samo dve godine, ostao je bez oca, a majka ga je ostavila na čuvanje, zbog besparice, sestri njegovog oca. U ranim razredima bio je slab đak, imao je mnogo izostanaka i pao je na popravne u drugom, petom i šestom razredu. Potom je ponavljao i godinu zbog nedovoljne ocene iz matematike.

Sa 18 godina bio je predsednik Hrvatske napredne omladine”, tajne antiaustrijske učeničke organizacije, koja se ujedinila sa srpskom nacionalističkom organizacijom (čiji je član bio i Gavrilo Princip) u jedinstvenu Srpsko-hrvatsku”/Jugoslavensku naprednu omladinu”. Iz te organizacije kasnije nastaje „Mlada Bosna”. Ivo je u posleratnom periodu upoznao mnoge druge književnike i družio se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji su se okupljali oko kafane „Moskva“.

Andrićeva omiljena poslastičarnica bila je sada najstarija beogradska poslastičarnica Pelivan, otvorena davne 1851. godine, kad je Mustafa Pelivanović osnovao prvu poslastičarnicu na Trgu Republike. Radila je do 1941. godine, kad je srušena u bombardovanju Beograda, da bi njegov unuk otvorio ponovo poslastičarnicu, u Bulevaru kralja Aleksandra, gde je i sada. Tako je Ivo iskazao svoju naklonost pomenuvši ovu poslastičarnicu u svom romanu Na Drini ćuprija.

Prva knjiga koju je objavio bila je „Ex Ponto“. U tom periodu, iako je ranije u školi imao problema, ne samo da je završio osnovne studije već, da ne bi izgubio posao u Ministarstvu, upisuje Filozofski fakultet u Grazu i naredne godine brani doktorsku disertaciju pod nazivom „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“.

Kao već afirmisan pisac i diplomata 1925. godine primljen je u masonsku ložu „Preporod“ iz koje je izbačen samo nakon godinu dana. Neki kažu da je samo spontano prestao da dolazi, a drugi da se iza toga krije jedna ljubavna afera sa ženom Gustava Krkleca, njegovog kuma, poljakinjom Persidom (Siđuškom) Keršnijević. O ovoj aferi se svojevremeno mnogo pričalo po beogradskim čaršijama.

Roman Na Drini ćuprija izlazi iz štampe 10. marta 1945. godine, i smatra se prvim domaćim romanom objavljenim u oslobođenoj Jugoslaviji. Zanimljivo je da je sam naziv romana pisac preuzeo iz narodne pesme „Zidanje ćuprije ne Drini“: A ti idi gradu Višegradu/pa sagradi na Drini ćupriju. Savez književnika Jugoslavije ga je 1958. godine kandidovao za Nobelovu nagradu za književnost, koja mu je uručena 10. decembra 1961. godine. Ivo je odlučio da 50% dinarskog iznosa primljenog na ime Nobelove nagrade poklani u svrhu unapređenja bibliotekarstva.

Pored iskaza zahvalnosti, evo šta je rekao kad je primio Nobelovu nagradu:

Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.

A sada malo sočnije teme! Što se tiče ljubavnog života, on je tri decenije voleo jednu ženu, koja nije mogla biti njegova. Bio je zaljubljen u Milicu Babić-Jovanović, kostimografkinju Narodnog pozorišta u Beogradu, udatu za njegovog prijatelja, novinara Nenada Jovanovića. Kažu da je malo pričao o svojim emocijama, ali sve je opisao u pesmi „Jelena, žena koje nema“. Ali, eto sreće u nesreći. Nenad je umro 1957. godine, a već 1958. godine Ivo je oženio Milicu sa kojom je bio sve do njene smrti. Tih deset godina bili su, kako je sam rekao, najlepše doba njegovog života. Živeli su zajedno u stanu na Andrićevom vencu 8, koji je pretvoren u legat 1976. godine. O legatu možeš više da pročitaš ovde.

Kao što prostom računicom primećuješ, Andrić je do svoje šezdeset šeste godine bio neženja, živeo sam po iznajmljenim stanovima, hotelskim sobama. Daleko od toga da je bio nepoželjan, već kao da se bojao da će ga žena, brak i porodica do te mere zaokupiti, da će u tom odnosu izgubiti sebe kao umetnika i da neće moći da se preda samo svojoj umetnosti.

Umro je 13. marta 1975. godine usled oboljenja moždanog krvotoka, ostavivši za sobom neka od svojih najznačajnija dela: Ex Ponto, Nemiri (1921), Put Alije Đerzeleza (1920), Pripovetke (1924), (1934), (1936), Most na Žepi (1925), Anikina vremena (1931), Na Drini ćuprija (1945), Travnička hronika (1945), Gospođica (1947), Prokleta avlija (1954).

Autorka: Ana Ivanov

Fotografija je preuzeta sa ovog sajta.

30. Oct 2017.
Uredništvo
Poslednji tekstovi