Posao kao privilegija

Najveći problem danas je što su sve brojnije prakse na kojima se mladi menjaju kao na pokretnoj traci, bez prave prilike da se izvuku „iz klinča” obrazovanja i tržišta rada. Kao studentkinja srpske književnosti, još od upisivanja fakulteta bila sam pripremana na beznadežnu situaciju nezaposlenosti koja me čeka nakon završenih studija.

Slušajući iskustva svojih koleginica – od kojih jedna sada radi kao asistent prodaje u agenciji koja nudi dušeke, a druga u agenciji za upoznavanje ljudi – vrlo brzo sam počela da tražim kvalitetne radne prakse, videvši ih kao način za premošćavanje jaza između formalnog obrazovanja i tržišta rada. Međutim, posle nekoliko iskustava shvatila sam da postoje zamke koje su opšte. ‚

Kako bih prošla „inicijaciju” u tržište rada od mene se uvek očekivalo da se dokazujem poslodavcu, što je prirodno sve dok ne dovede do ukidanja svake radne etike. Pod maskom dokazivanja provuku se i radni vikendi, i radno vreme od 12 sati i raznošenje kafa. Delimičnu krivicu snose i mladi koji rado, ali naivno, pristaju na svakakve, najčešće neprecizirane, uslove rada – fleksibilno radno vreme, rad bez ugovora, i naravno neplaćeno – jer osećaju prezir prema osmočasovnom radnom vremenu i strogo utvrđenim radnim odnosima. Međutim, poslodavci sve „slobode” koje pružaju svojim zaposlenima (a tek nezaposlenima) vrlo lako okrenu u svoju korist.

„Sloboda” da se može raditi i od kuće dovede do toga da se radi i subotom uveče. Bila sam uvek na raspolaganju poslodavcu, a neprecizirani zadaci i odgovornosti radnog mesta uglavnom se pretvore u obavljanje svih poslova koji se nikom ne rade. Pri tom, poslodavac nije ništa manje bio zainteresovan da prisustvujem na poslu zato što radim i kod kuće. Naravno, fleksibilnost tržišta rada nije problem po sebi, već postaje problem u uslovima visoke nezaposlenosti i surovih ekonomskih odnosa. Često se i poslodavci bore za opstanak i verovatno da mnogi od njih moraju da iskoriste sve šta im se pruža.

Mladi ne znaju koja su njihova radna prava, a i sam zakon ostavlja mnogo prostora za slobodno tumačenje praktikantskog statusa. Jasno je da neiskustvo i nepripremljenost sa jedne strane, i diktiranje svih uslova s druge strane, nisu ravnopravne pozicije i da može doći i do perfidnih oblika manipulacije. Nadređeni mi je govorio da sam privilegovana što sam uopšte prišla radnom mestu, te da napolju čeka nepregledno more istih takvih nezaposlenih, ambicioznih i sposobnih poput mene.

Zbog visoke nezaposlenosti i sam posao se postavlja kao privilegija.

Ovakvim mantrama mladi s još neizgrađenim samopouzdanjem dodatno se obeshrabruju i postaju odličan materijal za bespogovorne poslušnike za koje je reč „novac” zabranjena. U jednom slučaju, kada sam pomenula svom nadređenom naknadu, prekinuo je svaki kontakt sa mnom. Na drugoj praksi, dobila sam odgovor da novac nije problem jer ga nema ni u planu dok se ne prođe tranzicija ka potpisivanju ugovora. U mom slučaju, toliko obećavana „mogućnost stalnog zaposlenja” uvek je bila posle sledećeg uspešno obavljenog zadatka. Naravno, nijedan nije bio dovoljno dobro obavljen.

Posle ovakvih iskustava, kada u oglasu pročitam „praksa s mogućnošću stalnog zaposlenja”, zapitam se – da li je ta mogućnost zaista postoji? Pozitivnih primera ima i mnogi mladi su preko radnih praksi i programa stažiranja ipak došli do toliko obećavanog „stalnog zaposlenja”. Ipak, pozitivni primeri ne podrazumevaju plaćene radne prakse već brži prelazak u status zaposlenog. Pravi problem je što su sve brojnije prakse na kojima se mladi menjaju kao na pokretnoj traci, bez prave prilike da se izvuku „iz klinča” obrazovanja i tržišta rada. Pitanja su: kako su obrazovani mladi ljudi dovedeni u situaciju da pristaju na sve, uključujući i to da su uvek dostupni nadređenom; kako je posao postao privilegija; zašto mladi rade najčešće van struke i konačno – zašto se rad mladih ne plaća?

Beogradska otvorena škola Krovna organizacija mladih Srbijeobeležavaju ove godine po prvi put u Srbiji Dan praktikanata. Događaj povodom obeležavanja ovog značajnog dana održaće se 10. novembra 2017. godine u Beogradu na Platou kod Filozofskog fakulteta, od 12 do 14 časova. Tokom događaja biće održan simbolični performans pod nazivom #NeBurekPraksa.

Istraživanja u Srbiji su pokazala da mladi imaju pozitivne stavove prema praksama, ali da je čak 50% mladih bilo u programu prakse bez mentorstva, 77% je učestvovalo u programu prakse bez ugovora, a čak 90% praktikanata nije bilo plaćeno. Ovakvi podaci ne iznenađuju, imajući u vidu nalaze analiza koje ukazuju na to da u Srbiji ne postoji adekvatna ugovorna forma za regulisanje odnosa između „praksodavaca“ i praktikanata, kao i da ne postoje mehanizmi za obezbeđivanje kvaliteta radnih praksi.

Uključi se i ti u kampanju podeli svoje iskustvo sa prakse, šeruj naše postove i dođi u petak da zajedno označimo Dan praktikanata.

I ne zaboravi da koristiš heštegove: #MojaPraksa#NeBurekPraksa i #InternsDay.

Autorka: Nevena Milojević

03. Nov 2017.
Uredništvo
Poslednji tekstovi