Gde su naša (moja) prava?

Velikom otporu građana naše zemlje prema konceptu ljudskih prava trebalo bi prići veoma obazrivo. Iako je najlakše osuditi, bitno je sagledati stvari u celosti i tako objasniti fenomene koji pogađaju naše društvo. Uperiti prstom u one koji povređuju tuđa prava, sprovesti ih nadležnim organima i naizgled, rešiti problem, zvuči kao jasna i efikasna formula. Međutim ako je tako, zašto imam osećaj da nešto ne valja u ovoj državi?

Rođen u vreme ozbiljnih političkih previranja na jugozapadnom Balkanu, konstantno sam slušao priče o raspadu Jugoslavije, ratnim zločinima, padu socijalizma, Kosovu i najzad ulasku demokratije na velika vrata u našu zemlju. Sistem koji je vladao na ovim prostorima u potpunosti biva izmenjen doktrinama koje stižu sa zapada. Stiže pravna država! Upravo u tom trenutku umesto pomoći međunarodne zajednice, u naše živote pristižu bombe. Ljudi su zbunjeni, ozlojeđeni, postaju ksenofobični i skeptični kada je u pitanju bilo kakvo pravo. Oduzeli su nam prirodno pravo da živimo, nikakav zakon nikada neće opravdati smrt bilo koga, a najmanje civila. Nakon nekog vremena, čulo se kucanje na vratima, ponovo je stiglo rešenje koje će ovo društvo postaviti na pravo mesto. Stigle su ideologije ljudskih i manjinskih prava. Ali, u duboko ukorenjenoj mržnji i strahu koji vlada na ovim prostorima, bile su samo seme koje nikada nije procvetalo. Preuzimanje odgovornosti na sebe tek tada je bilo nemoguće. Suočavanje sa tim da su postojali trenuci u kojima smo kao državljani ove zemlje učestvovali u podjednako lošim stvarima kao i državljani drugih zemalja prema nama, ostalo je za neka buduća vremena.

To su bili neki od najupečatljivijih argumenata sa kojima sam se susretao u svom okruženju, porodici, društvu, fakultetu, medijima kada je u pitanju opravdavanje nas kao društva po pitanju kršenja tuđih prava.

Danas, nekako mi se čini da u Srbiji svako može da radi šta hoće.

Prošlost koja nije bila obasjana svetlim tonovima biva opravdanje za sve što je loše u državi. Od toga da svaka nova politička garnitura vlasti obavezno ukori prethodnu kako je kriva za trenutno stanje, pa do toga da su grafiti Neće šetati potpuno uobičajena slika koja krasi fasade prestonice. Niko nije kriv. Niko nije kriv što osobe sa invaliditetom jako retko srećete na ulici ili na nekom radnom mestu. Niko nije kriv što se žene instrumentalizuju zarad profita. Niko nije kriv što romska deca odustaju od daljeg obrazovanja posle osnovnih škola. Niko nije kriv zbog vršnjačkog nasilja u školama. Niko nije kriv što trudnice odbijaju na razgovorima za posao. Niko nije kriv što se ugnjetavaju nacionalne manjine. Niko nije kriv kada u banci odbiju stariju osobu za kredit s obrazloženjem da je stara! Niko nije kriv što zapošljavanje ide po stranačkoj liniji. Niko nije kriv što se organizuju hajke na migrante. Niko nije kriv kada osuđivano lice nazivaju kriminalcem i izopštavaju ga iz društva. Niko nije kriv što se osobe sa HIV-om marginalizuju na svakom polju svog života. Niko nije kriv za torturu okrivljenih u zatvorima. Niko nije kriv što čitava horda policije čuva ljude koji su došli da prošetaju ulicom za vreme Prajda. Niko nije ni za šta kriv. Mir, mir, mir, niko nije kriv!

BRANITELJI I BRANITELJKE MANJINSKIH PRAVA U SRBIJI

Pre desetak dana se završio projekat pete generacije Branitelja i braniteljki manjinskih prava u Srbiji koji je organizovao Institut za evropske poslove u saradnji sa Ambasadom SAD-a u Beogradu. Nedelju dana, sedelo je u Kragujevcu za okruglim stolom dvadeset studenata prava, diplomiranih pravnika i advokatskih pripravnika. Jedan od njih sam bio i ja. Svaki dan smo imali intenzivni program koji je podrazumevao predavanja, radionice, edukaciju, posete Zaštitniku građana, Višem i Apelacionom sudu u Kragujevcu, kao i dijaloge sa ljudima iz civilnog sektora koji se bave zaštitom ljudskih i manjinskim prava kao i Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti.  Ono oko čega smo se jednoglasno svi složili pre svega kao ljudi, (a onda i kao pravnici) jeste da je situacija u zemlji jako loša. Da država zauzima jako pasivan odnos prema najugroženijima. Možda najviše poražavajuće iskustvo na tom treningu za mene bile su posete državnim organima i sudovima kao i razgovor sa zaposlenima. Čini mi se da u Srbiji zaista nisu problem loši zakoni već loša volja da se oni sprovedu. Pa imate sad već čuveni član 54a Krivičnog Zakonika koji spominje zločine iz mržnje, odnosno inkriminiše radnje koje su učinjene prema nekom zbog ličnog svojstva koje poseduje (nacionalnost, veroispovest, seksualnost itd). Šta mislite koliko presuda je izrečeno po tom osnovu? Nula. Život na ulicama u ovoj zemlji mi nekako demantuje tu nulu, obzirom da znam ljude koji su prebijeni samo zato što su ličili na pedera.

Ali, svetliji primer prakse se mogao pronaći na sesiji koju je vodila Ivana Filipov ispred Poverenice za zaštitu ravnopravnosti. Ona je pričala, ali i na primerima dobre prakse pokazivala  kako jedan organ treba da radi i da se štiti građane. Bilo je vrlo utešno videti da neko razume nepravdu koja se događa u društvu i da se protiv nje bori na institucionalizovan način svim mehanizmima koji su na raspolaganju.

Proceduru može pokrenuti bilo koje fizičko ili pravno lice koje je diskriminisano, kao i grupa lica koja je diskriminsana. Takođe, organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava može uz saglasnost diskriminsanog lica pokrenuti postupak u njegovo ime. U okviru pokretanja postupka neophodno je navesti ko je diskriminisan i po kom osnovu, ko ga je diskriminisao, opisati način na koji se dogodio diskriminatorski postupak i dostaviti dokaze ukoliko postoje u vezi sa tim činom. Pritužba se podnosi potpisana i u pisanoj formi, na neki od sledećih načina: poštom, telefaksom, elektronskom poštom, skeniranim podneskom i potpisom podnosioca, kao i usmeno u prijemnoj kancelariji Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Postupak pred Poverenikom za zaštitu ravnopravnosti je besplatan. Ukoliko Poverenik utvrdi da je diskriminacija izvršena, daje preporuku o načinu otklanjanja povrede prava, može predložiti sprovođenje mirenja, takođe, uz saglasnost diskriminisanog može pokrenuti parnicu za zaštitu od diskriminacije (ukoliko je diskriminatorsko ponašanje previđeno kao prekršaj može podneti i prekršajnu prijavu). Poverenik može podneti predlog za ocenu ustavnosti opšteg akta kao i krivičnu prijavu.

Kako je u osnovi svakog konflikta nerazumevanje i sukobljeni interesi, u ovim trenucima bi bilo vrlo poučno osvrnuti se na stari kliše da se ljudska bića od životinja razlikuju po tome što imaju svest i da tu svest treba da iskoriste katkad i za nešto pametno. To bi možda moglo da bude rešenje situacije u Srbiji u kojoj defacto postoji kršenje ljudskih i manjinskih prava. Razumevanje drugih znači razumevanje različitosti, a na taj način svaki pojedinac stiče mogućnost da bolje razume sebe i svoje strahove iz kojih povređuje tuđe neotuđivo, pravo na dostojanstven život.

Uz razumevanje, neophodan je rad na prevenciji, i smatram da je to najteži ispit koji ćemo kao društvo morati da položimo ukoliko želimo veće blagostanje i bolji život na ovim prostorima. Neka svako da svoj mali doprinos i bićemo mnogo koraka ispred ovog gde smo danas.

Autor: Nikola Maljković

Student četvrte godine Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Autor fotografije: geralt

30. Nov 2017.
Uredništvo
Poslednji tekstovi