Neka dešavanja u saobraćaju

Veoma dugo, sve do četvrtog razreda srednje škole, skoro nigde nisam išao sam. Ponekad bih samo prošetao po mestu gde živim, ali nisam koristio gradski prevoz, već me je svuda vozio tata, ili sam se vozio autobusima ili tramvajima sa mamom. Ipak, želeo sam da se osamostalim, i jednom sam se drugovima i drugaricama žalio da me tata  stalno dovozi u školu, a ja želim da idem sam. Jedna drugarica mi je na to odgovorila: „Pa čoveče, što bi išao sam kad te on vozi?“ Ne znam da li je to kazala jer se  brinula kako ću se snaći u prevozu, ili zato što bi i ona volela da je neko vozi u školu. Na kraju, kad sam se ipak izborio, da kao i drugi đaci idem u školu prevozom, svi moji drugovi i drugarice su bili oduševljeni i podržali me.

Tada je došlo vreme da izvadim BusPlus karticu. Sasvim slučajno smo čuli da osobe sa autizmom, pa čak i oni koji nisu ostvarili pravo na tuđu negu i pomoć, imaju pravo na besplatnu vožnju gradskim prevozom. Međutim, bilo je malo komplikacija jer smo službenici koja radi u BusPlus-u u Beograđanci predali izveštaj od specijaliste iz Zavoda za psihofiziološke poremećaje, a ona je tražila izvod iz zdravstvenog kartona iz doma zdravlja. Morali smo nekoliko puta da idemo u njihove prostorije, dok konačno nisam dobio svoju karticu i zbog toga sam bio jako srećan.

Međutim, u prevozu ima mnogo situacija koje mogu da me uznemire. Jednom sam se vraćao iz škole i došao do stanice autobusa sa tri drugarice. Poželeo sam da uđem u prevoz sa njima, ali je problem predstavljalo to što je jedna predložila da uđem sa njom u jedan autobus, a druge dve u drugi. Prva devojka živi u istom mestu gde i ja, pa sam odlučio da par stanica do Cvetkove pijace idem sa druge dve, a onda da se u drugom autobusu pridružim onoj prvoj. Međutim, kad sam stigao na početnu stanicu našeg autobusa, nje nije bilo, tj. verovatno je već otišla. Mnogo sam se uznemirio zbog toga, i nisam znao šta da radim. Prepričao sam roditeljima šta se desilo, a oni su mi skrenuli pažnju da ne bi trebalo da se nerviram ako hoću da idem sam.

Nervira me i kada dugo  čekam prevoz ili je velika gužva. Tada imam običaj da zovem roditelje da mi pomognu da smislim šta da radim, na šta obično dobijem odgovor da moram da čekam. Međutim, često se u tim situacijama uspaničim jer se brinem da ću zakasniti, pa  šaljem SMS poruke treneru, ako idem na trening, ili osobi sa kojom treba da se nađem. Ovo radim jer mi treba podrška i da mi neko kaže kako će sve biti u redu. Nekada ne mogu ni da spavam uoči nekog sastanka jer se brinem da li ću stići na vreme.

Ne sviđa mi se ni kada mi autobus pobegne. Tako sam jednom trčao da pređem ulicu da bih ušao u autobus koji vozi do moje škole gde imam treninge, ali dok sam ja stigao do njega, on je zatvorio vrata i otišao. Onda sam ponovo prešao  ulicu na početnu stanicu drugog autobusa, kad ono, i on je već kretao. Uplašio sam se da neću stići i potrčao sam, a vozač me je jedva pustio da uđem. Bilo mi je malo lakše što sam nekako ušao, ali sam i dalje bio uznemiren.

Problem nastaje i kada treba da idem na mesto gde pre toga nikad nisam išao sam. Jednom smo imali trening u atletskoj hali blizu stadiona Crvene zvezde. Trener se ponudio da se nađemo kod škole i da me on odveze do hale. U povratku, ostavio me je na stanici na kojoj je trebalo da čekam tramvaj, ali ja sam prešao ulicu jer sam mislio da treba da se vozim u suprotnom pravcu. Profesor je to video, pa se uplašio i pozvao moju mamu. Kad sam shvatio da se vozim u pravcu Banjice, a ne Bulevara, obratio sam se jednom čoveku koji mi je objasnio gde da siđem, i da sačekam novi tramvaj. Profesor mi je poslao nekoliko SMS poruka, a i moji roditelji dok se nisu uverili da sam se snašao.

Jednom sam šetao sa drugaricom, pa smo rešili da se provozamo tramvajem br. 2, jer smo znali da on ide do Vukovog spomenika. Međutim, opet smo ušli u pogrešnom smeru, ali ovoga puta nije bilo potrebe da izlazimo jer taj tramvaj vozi stalno u krug što nam je objasnio jedan putnik pa smo se samo malo duže vozili. Opet sam zvao roditelje i ispričao im šta se dogodilo, da se ne bi brinuli što me dugo nema.

Posle povratka sa jednog od treninga sam poželeo da se vratim kući drugim putem, tj. da idem do Autokomande, a onda da pređem na autobus br. 31. Međutim, nisam mogao da otkrijem kako da pređem ulicu – nigde nije bilo pešačkog prelaza. Pitao sam jednu ženu na ulici kako da postupim. Ona mi je objasnila da moram da koristim podzemni prolaz i, pošto je i sama išla u tom pravcu, zajedno smo došli do stanice.

Mama me je jednom prilikom zamolila da jednoj koleginici odnesem neka dokumenta, pa smo se dogovorili kojim putem i kojim prevozom da idem. Imao sam malo problema da pronađem tu zgradu i opet sam morao da pitam nekog prolaznika. U povratku sam želeo da promenim trasu i da se vozim tramvajem. Bio sam ubeđen da ću umeti da se snađem, ali, ispostavilo se da nisam. Na kraju sam morao po običaju da zovem mamu da joj kažem da ne znam kako da nađem stanicu za tramvaj. Savetovala me je da pitam nekog prolaznika i na kraju sam uspeo.

Kada sam se vraćao sa jednog sastanka, došao sam trolom do poslednje stanice i trebalo je da jedan deo puta pređem peške, do mog autobusa. Tada sam video jednu plavokosu devojku i pošao za njom. Odjednom, nisam znao gde se nalazim i nisam umeo da se snađem. Opet sam zvao kući i dobio savet da pitam prolaznike da mi pomognu.

Čak i kada uđem u pravi prevoz i nema gužve niti problema sa snalaženjem, dešava se da se iznerviram. Zapravo, mnogo mi smeta dečiji plač i kada neko dete plače, često pomislim kako bi bilo dobro da neko od nas izađe da ne bih morao više da slušam. Mada, može da se desi da, iako promenim autobus, ponovo naiđem na sličnu situaciju. Onda odlučim da se suzdržim i da istrpim.

Već sam u jednom od ranijih blogova opisao neprijatnost kada nisam ustao jednom deki koji mi je to zamerio i vikao na mene. Od tada vodim računa da obavezno, čim vidim starija lica, trudnice ili  majke  sa malom decom, ponudim da sednu na moje mesto.  Neki se zahvale i kažu da ne treba, a nekima ipak ustupim.

Sve neprijatne situacije koje sam opisao mi mnogo teško padaju, ali vodim računa da ne napravim scenu zbog toga. Voleo bih i kada bi me neko unapred pripremio šta sve može da se desi. Pošto znam da to nije moguće, snalazim se kako znam i umem.

Autor: Stefan Lazarević

Tekst je preuzet sa sa bloga Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva. Dostupno OVDE.

Fotografija preuzeta odavde.

23. May 2019.
Uredništvo
Poslednji tekstovi