Generacija I

Svake godine veliki broj mladih napušta Srbiju. Čak 25 odsto njih uveliko planira da kupi kartu u jednom smeru. Stručnjaci kažu da je najčešći razlog za to potraga za dostojanstvenjim životom.

Karta u jednom smeru – trbuhom za kruhom sve više mladih napušta Srbiju

Svake godine veliki broj mladih napušta Srbiju. Čak 25 odsto njih uveliko planira da kupi kartu u jednom smeru. Stručnjaci kažu da je najčešći razlog za to potraga za dostojanstvenjim životom.

Skoro 6 godina je prošlo od kada je 33-godišnji Nišlija Dušan Đorđević, sa završenim Medicinskim fakultetom u roku i prosekom 9,68 napustio Srbiju. Na taj korak se odlučio nakon što na konkursima za posao lekara nije dobijao odgovore, a san da radi u Kliničkom centru i Medicinskom fakultetu nije uspevao da ostvari.

Shvativši da svojoj zemlji nisam potreban, možda čak i nepoželjan, odlučio sam da se dalje usavršavam u inostranstvu. Novembra 2016. godine sam došao u Nemačku. Prijavio sam se na nekoliko konkursa, u međuvremenu upoznao više lekara iz Srbije koji rade u Nemačkoj, i dobio kao početnik više ponuda za posao lekara na specijalizaciji. Na kraju sam prihvatio ponudu jedne klinike u Bavarskoj gde i danas živim i radim, priča Đorđević.

 

Izvor: Privatna arhiva

Dušan je lekar na specijalizaciji u oblasti ginekologije i akušerstva na klinici maksimalnog zbrinjavanja u gradu Bajrojtu. Istovremeno radi i na izradi svoje doktorske disertacije na medicinskom fakultetu univerziteta u Kilu.

Nažalost su uslovi za rad neuporedivo bolji u odnosu na Srbiju. Studenti medicine u Nemačkoj već pri kraju svojih studija dobijaju ponude za posao. Specijalizacija počinje već od prvog radnog dana. Svako ko je vredan i želi da uči, ima zagarantovan uspeh. Ja sam lično vrlo zadovoljan svojim uslovima za rad. Svugde u svetu, pa i u Nemačkoj, stranac mora dokazati da vredi, ali kada vodeći ljudi to vide, slede nagrade i dalji podsticaji za napredovanje.

Dušan je samo jedan od brojnih mladih fakultetski obrazovanih ljudi koji su odlučili da svoj život nastave da grade u nekoj od zemalja Zapadne Evrope. Brine to što polovina mladih razmišlja da se na takav korak odluči, a neki već uveliko planiraju da se presele u inostranstvo.

Kako stoji u Alternativnom izveštaju o položaju i potrebama mladih iz 2021. godine, došli smo do podataka da četvrtina mladih uveliko planira da se odseli iz zemlje. Takođe četvrtina ima želju da ode, ali još uvek nisu ušli u proces planiranja. To su dosta poražavajući podaci, kaže Danijela Nikolić iz Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS).

Zemlje Zapadne Evrope prve su na listi želja mladih uzrasta od 15 do 30 godina. Tamo se odlazi u potrazi za onim čega u Srbiji ima, ali očigledno ne dovoljno.

Veliki broj mladih odnosno 32 posto njih su se izjasnili da žele da odu zbog dostojanstvenog života. Još jedan dosta zastupljen odgovor je da žele da odu zbog višeg životnog standarda za šta se izjasnilo 24 procenata ispitanih mladih ljudi, objašnjavaju iz KOMS-a.

Izvor: KOMS

Dostojanstven život

Mladi, kažu iz KOMS-a, smatraju da je formalno obrazovanje odnosno diploma tek na trećem mestu po važnosti prilikom dobijanja posla u Srbiji. Lična i porodična poznanstva i kontakti, a zatim i članstvo i aktivizam u političkoj partiji, imaju veću ulogu. Zato u potrazi za dostojanstvenijim životom odlaze van granice naše zemlje.

Iako nismo imali formulisano šta tačno podrazumeva taj dostojanstven život, pretpostavljamo da je to zarada koja je dovoljna za pristojan život, takođe da je to zdravstvena zaštita, zatim nepostojanje nekih uslova koji nisu fer pri zapošljavanju, smatra Nikolićeva.

Izvor: KOMS

I naš sagovornk Dušan Đorđević kaže da je težnja za dostojanstvenim radom i životom presudila.

Iako sa ove tačke gledišta želim stvari da posmatram bez ikakve gorčine, razlozi za moj odlazak su dostojanstven život poštenog čoveka koji želi da radi i uči, a ne da se snađe, nedostatak perspektive u zemlji gde vladaju nepotizam, korupcija i partijska knjižica i na kraju, ali možda najvažnije, želja za daljim, nezavisnim usavršavanjem, ističe mladi lekar Dušan Đorđević.

Potreba za većom zaradom

Prilikom zaposlenja, mladima je najvažnija plata, a onda i mogućnosti za napredovanje. Zato odlaze trbuhom za kruhom daleko van grada ili van zemlje. Pre više od četiri godine, tada 30-godišnja Ana Krstić napustila je Srbiju i zaputila se ka istoku. U Šangaju u Kini trenutno radi kao predavač engleskog jezika za decu predškolskog uzrasta.

Prečesto sam prolazila kroz stresne situacije i u svakodnevnom životu i u poslu, ako ga imaš, jer nisi tretiran kako smatraš da zaslužuješ i jer si nedovoljno plaćen za posao za koji si se školovao. Sa platom možeš jedva da platiš račune i osnovna sredstva za život, retko kada ti ostane recimo za putovanja, i niz drugih stvari koje čoveku ne bi trebalo da predstavljaju luksuz, kaže Ana.

Izvor: Privatna arhiva

Prosečna zarada u Srbiji za januar 2022. godine bez poreza i doprinosa iznosila je 70.920 dinara. Prema mišljenju većine mladih plata između 50.000 do 80.000 dinara dovoljna je za pristojan život, pokazalo je istraživanje Krovne organizacije mladih Srbije. Više od 20 odsto njih smatra da te brojke treba da budu i veće. Međutim, realnost je drugačija.

Kada se zapravo pogleda ta statistika vidi se da postoji deo zaposlenih koji ima pristojne plate, dakle to je prosečna i više od te prosečne plate koje nam omogućavaju relativno pristojan život u Srbiji, a zapravo ipak većina radnika se nalazi na mnogo nižem nivou plata - oko minimalca i par hiljada iznad toga. To nam je jasno iz raspodele koja kaže da nam je zapravo medijalna zarada negde ispod 50.000 dinara, to je plata ili niže od toga koju prima polovina zaposlenih u Srbiji. Postoji ogroman jaz između toga kolike su zapravo zarade u Srbiji, a koliki su realni troškovi života, smatra ekonomista Mihailo Gajić, direktor Istraživačke jedinice Libek.

Diplomirana novinarka Jelena Živadinović umesto u medijima, posao je ubrzo nakon fakulteta našla u pekari. Ne radi u svojoj profesiji jer joj je, kako i sama kaže, bio potreban sigurniji i bolje plaćen posao jer sa sestrom u Nišu žive kao podstanari.

Čula sam neke priče da bukvalno ljudi u Nišu rade u medijima i za 20.000, 25.000 dinara, što mislim da je sramota za nekog ko je akademski obrazovan da radi za te pare. Bio mi je potreban neki siguran izvor prihoda i pristojan koliko toliko, kaže Živadinovićeva.

Iako je najveći grad u južno od Beograda, prosečna plata prvog meseca ove godine u Nišu je zapravo bila manja od republičkog proseka tačnije 68.566 dinara. Nova radna mesta koja su se prethodnih godina otvarala u Nišu i okolini, nisu značajno popravila situaciju.

Podaci govore da je zapravo da na jug Srbije uglavnom dolazilo zadnjih desetak godina velike investicije koje su uglavnom radno-intenzivne koje samim tim i nisu puno produktivne i zato su plate u tim fabrikama, koje su dolazile tako što smo ih podmićivali visokim subvencijama i oslobađali plaćanja poreza kao što su Jura, Leoni, Beneton i tako dalje, niske plate, ističe ekonomista Mihailo Gajić.

Dok su Nišlije i Kragujevčani (66.523 dinara), na primer, imali manju prosečnu zaradu, stanovnici glavnog grada (89.004 dinara), zatim Novosađani (82.437 dinara) i Pančevci (71.032 dinara) zaradili su više - iznad republičkog proseka.

Nedovoljno radnih mesta

Naš sagovornik sa početka teksta, mladi lekar Dušan Đorđević, kaže da u Nemačkoj studenti medicine već pri kraju svojih studija dobijaju ponude za posao. Specijalizacija počinje već od prvog radnog dana. Na jugu Srbije je drugačije.

Javljao sam se na konkurse za posao lekara, ali uglavnom nisam dobijao nikakav odgovor, osim Opšte bolnice u Leskovcu koja se jedina udostojila da mi da odgovor i pristojno mi saopštila da imaju kandidate čiji im profil više odgovara. O ostvarenju mog sna da radim u Kliničkom centru u Nišu i na Medicinskom fakultetu i da lečim moje sugrađane nisam mogao više ni da sanjam, objašnjava Dušan.

Aprila prošle godine na birou je bilo više od 18.000 fakultetski obrazovanih mladih ljudi. U istom periodu ove godine, Nacionalna služba za zapošljavanje beleži skoro 5.000 manje. Međutim, kada je reč o broju doktoranada koji čekaju posao, prošlog aprila bilo ih je 163 na evidenciji, a ove je 160 njih čekalo na posao.

Povratak – ni želja, ni potreba

Februara 2020. godine, Vlada Srbije je usvojila Strategiju o ekonomskim migracijama za period od 2021. do 2027. godine, kojom se prvi put u Republici Srbiji uređuje oblast ekonomskih migracija. Iz ministarstva za rad, zapošljavanje, borčka i socijalna pitanja su istakli da bi Strategija trebalo da uspori odlazak mladih.

Ovde imamo jedan imamo zapravo dve karakteristike ovog problema. Prvi je taj koji je čisto ekonomski, a to je ljudi iz Srbije će se iseljavati sve dok plate u Srbiji budu bile niske u odnosu na Zapadnu Evropu i sve dok u Zapadnoj Evropi postoji velika tražnja za radnom snagom, koja je naravno posledica njihovih demografskih kretanja“, kaže ekonomista Mihailo Gajić i dodaje, „Prvo što nam treba je duži vremenski period, 10 ili 15 godina visoke stope ekonomskog rasta, da bi to uspelo da duplira ili utrostruči platu u Srbiji, pa da onda mladi imaju manji podsticaj da se iseljavaju iz zemlje sa jedne strane, smatra ekonomista Gajić.

Za naše sagovornike koji su otišli iz zemlje, povratak je, za sada, samo misaona imenica.

Prva stvar na mojoj listi stvari koje bi trebalo da promene je sprečavanje korupcije na svim nivoima, od čistacice, šalterske službenice i medicinske sestre do ministra i predsednika države. Nakon toga sledi znanje i stručnost. Uskratite jednoj zemlji obrazovanje i gledajte kako ta zemlja propada, kaže Dušan Đorđević koji je u Nemačkoj.

Meni povratak u Srbiju trenutno nije niti želja niti potreba, i ne razmišljam o tome. Za ove četiri godine, koliko primećujem, ništa se nije promenilo na bolje. Prosečna plata je I dalje premala da podmiri čak I potrošacku korpu, osnovne ljudske potrepštine su drastično poskupele, do posla se teško dolazi, smatra Ana Krstić koja živi i radi u Kini.

Foto: Tamara Milojević

Zvaničnih podataka o tome koliko je mladih napustilo Srbiju i Niš u prethodnoj godini, nema. Na raspolaganju imamo podatke Republičkog zavoda za period od 2016. do 2020. godine koji govore o migracionom saldu koji je jedino u Beogradskom regionu bio pozitivan što znači da se više ljudi doselilo nego što je otišlo. Region Šumadije i Zapadne Srbije, kao i Južne i Istočne konstantno su imali veći broj odseljenih nego doseljenih ljudi, pokazuju podaci.

 

Autorka: Miljana Jeremić

Naslovna fotografija: Saša Đorđević

Generacija I