Jedan subotički student shvatio da je u zabludi, pa promenio stranu

foto:  Maja Savić/Magločistač

Ne, Magločistač još uvek nije našao takvog jednog studenta, ma na kojoj strani bio. Ali držimo da je u ovom trenutku i te kako interesantno potražiti odgovor na pitanje – kako se uopšte svrstavamo na bilo koju stranu? I da li je sve crno-belo, ili nam promiču neke nijanse? Zašto etiketiramo ljude i generalizujemo situacije? Kako smo došli u sitaciju da nema – dijaloga?

Crno-belo razmišljanje tj. sagledavanje realnosti bez nijansi, generalizovanje tj. izvođenje širokih zaključaka na osnovu jednog događaja, etiketiranje, emocionalno ili motivisano rezonovanje… samo su neki oblici tzv. kognitivnih distorzija.

U psihologiji, kognitivne distorzije se definišu kao iracionalni, iskrivljeni obrasci razmišljanja. Pojednostavljeno rečeno, to su nesvesne greške u mišljenju.

Na individualnom nivou, kognitivne distorzije mogu negativno uticati na ponašanje pojedinca i njegova osećanja, na donošenje loših životnih odluka.

Ovde se može postaviti i pitanje zašto su neki ljudi (a ne svi!) skloniji kognitivnim distorzijama. Psiholozi, spuštajući se na individualni nivo, surovo odgovaraju: iza tih nesvesnih mehanizama stoji – emocionalna nesigurnost.

Na kolektivnom nivou, posledice rukovođenja kognitivnim distorzijama poprimaju najrazličitije moguće manifestacije.

Tako se, na primer, odgovor na pitanje – zašto smo podložni (medijskim) manipulacijama – krije upravo u ovom nesvesnom mehanizmu.

Kognitivne distorzije vode i do rasta kolektivnog nepoverenja u sistem, u institucije, konkretno – nauku, medije…

Zbog njih, sužavaju se mogućnosti dijaloga različitih (čitaj: suprotstavljenih) društvenih grupa, a odsustvo dijaloga, u krajnjem, vodi ka dubokoj polarizaciji društva.

Zvuči poznato? Aktuelno? I, šta sad sa tim?

Pristrasno potvrđivanje

Stručnjakinja za medijsku pismenost, Subotičanka Tatjana Ljubić, kao poseban oblik kognitivnih distorzija, relevantan za razumevanje načina na koji ljudi konzumiraju medijske sadržaje, izdvaja – pristrasno potvrđivanje.

Pod ovaj mehanizam se podvode sve one situacije kada se informacije prihvataju bez kritičke provere samo zato što potvrđuju naša već formirana, a u biti pogrešna uverenja, učvršćujući ih na taj način još više.

“Skloni smo da prihvatimo informacije koje potvrđuju ono u šta već verujemo, često bez dodatnog preispitivanja“, objašnjava Ljubić, dodajući da to vodi ka (ne)svesnom ignorisanju svih onih činjenica koje govore suprotno.

Jednostavno, naglašava ona, ljudi imaju tendenciju da klasifikuju informacije kao „prihvatljive“ ili „neprihvatljive“ na osnovu svojih prethodnih uverenja, a to dalekosežno “vodi do polarizacije društva i smanjenja sposobnosti za konstruktivan dijalog među različitim grupama”.

Emocionalno rezonovanje

Kao drugi mehanizam, relevantan za način na koji ljudi konzumiraju medijske sadržaje, Tatjana Ljubić ističe – emocionalno rezonovanje.

Ujedno, ovaj mehanizam, skreće pažnju ona, izdašno i vrlo tendenciozno koriste mediji, svesno nastojeći da izazovu snažne emocionalne reakcije kod ljudi – poput straha, besa, ljutnje, saosećanja.

I tada, naglašava Ljubić, lako postajemo podložni manipulaciji jer emocije preuzimaju kontrolu nad racionalnim razmišljanjem.

„Često se koriste i pojednostavljene poruke ili stereotipi da bi se brzo prenela informacija, što može rezultirati iskrivljenim zaključcima. Kognitivne prečice, koje koristimo da bismo brzo procenili situacije, mogu biti korisne, ali i opasne, jer mogu dovesti do netačnih ili prebrzih zaključaka“, kaže Tatjana Ljubić za Magločistač.

Po njoj, ključno je, kada se nađemo u takvim situacijama, zastati i zapitati se – da li ovo deluje previše ekstremno da bi bilo istinito:

„Prepoznavanjem emocija postajemo otporniji na manipulacije, pa sledeći put kada vas neka vest uznemiri, zapitajte se kako se osećate, i da li deluje previše ekstremno da bi bila istinita. Na taj način štitimo sebe i društvo od širenja dezinformacija“.

A koliko je problem impulsivnog širenja dezinformacija alarmantan, ističe ona, svedoči studija MIT-a (Massachusetts Institute of Techology) koja pokazuje da dezinformacije putuju 6 puta brže nego tačne, verifikovane vesti, jer se netačne informacije dele 70 odsto češće od tačnih:

„Ovo znači da dezinformacije dolaze do šire publike mnogo brže, dok istina često kasni, što predstavlja ozbiljan problem u medijskom prostoru. Na kolektivnom nivou, ovo može imati dugoročne posledice na oblikovanje javnog mnjenja i društvene odluke“.

Mrtav ugao

I, šta sad sa tim?

Ponovo se vraćamo na medijsku pismenost jer je ona, naglašava naša sagovornica, najvažniji “alat” za razvoj kritičkog razmišljanja, koje je ključno da se prepoznaju kognitivne distorzije kao mehanizmi koji zavode na pogrešan put.

„Učenje kako da prepoznamo i analiziramo informacije na brz i jednostavan način je važno, baš kao što vozač, pre nego što se prestroji u drugu traku, uvek proverava mrtvi ugao. Ovaj način razmišljanja treba da postane automatski – brz, intuitivan i temeljan, kako bismo mogli da prepoznamo manipulacije i donosimo informisane odluke“, zaključuje Tatjana Ljubić.

Za kraj, evo i nekoliko znakova upozorenja koji mogu pomoći da ostanete na pravom putu:

• kritički analizirajte izvore informacija i izbegavajte senzacionalizam
• pravite pauze od medija i društvenih mreža kako biste smanjili emocionalni uticaj
• pratite različite perspektive kako biste izbegli jednostrano razmišljanje
• postavite sebi pitanje: da li postoji neki dokaz da je ovo zaista tako?