U pomalo populističkom i već poznatom maniru, Vlada Republike Srbije je, u cilju suočavanja sa nadolazećom ekonomskom krizom, donela nove programe za oporavak privrede usmerene ka rešavanju dugoročnog problema nezaposlenosti mladih. Po svemu sudeći, da će ekonomske posledice krize izazvane virusom kovid-19 biti izuzetno snažne i nepovoljne, više je stvar činjenica nego pukog nagađanja, te ono što ostaje jeste da se vidi koliko će snažan, zapravo, biti njen udar na ekonomiju. Velika i opravdana zabrinutost postoji za jednu od generalno najugroženijih društvenih grupa po pitanju zapošljavanja, odnosno mlade. Odavno je poznato da mladi, u zavisnosti od struke i završenih studija, na prvi posao čekaju (odnosno aktivno traže, jer je danas i potraga za poslom - posao) više meseci, pa i više godina, što posledično ograničava njihovu ekonomsku nezavisnost. Mehanizmi podrške su, zato, više nego neophodni. U tekstu koji sledi, smelo će se pretpostaviti da su kreatori programa Moja prva plata uzeli u obzir elemente ranijih inicijativa koje je, kroz razne kampanje, zagovarao tim Beogradske otvorene škole i dati predlozi za dugoročno unapređenje položaja mladih u domenu zapošljavanja.

Šta nam donosi Moja prva plata i kakve efekte će imati na zapošljavanje mladih?

Poslednjih dana zainteresovana javnost je, konačno, dobila priliku da se upozna sa dugo najavljivanom i pripremanom merom za zapošljavanje mladih – Moja prva plata. Kako se u početku nedovoljno znalo o samom programu, osnovne dileme svodile su se na pitanja kao što su kako će program da izgleda, koje su direktne i indirektne koristi i šta je poslužilo kao primer dobre prakse? Ono što je javnost odmah prepoznala jeste da program čini sticanje prvog radnog iskustva kroz učenje, odnosno radne prakse i da bi trebalo da omogući mladima da lakše prebrode taj, uglavnom najteži, korak dolaska do prvog posla. Moja prva plata pruža mladima jasno definisan i vremenski ograničen program prakse, uz obavezno mentorstvo i simboličnu novčanu nadoknadu u cilju izbegavanja zloupotreba od strane praksodavaca. Za sve navedene aspekte postoje elementi za priznanja i pohvale, kao redak primer kvalitetnih mera za unapređivanje zapošljivosti mladih.

Ali, umesto da postavimo pitanje hoće li novi program zapošljavanja mladih biti uspešan u rešavanju dugoročnih problema, možemo otići korak dalje i zapitati se zašto bismo se ograničili na jedan program kada postoji mogućnost rešavanja većih, sistemskih problema sa kojima se suočavaju sve strane – mladi, država i poslodavci? Rešenje se nalazi u prepoznavanju radnih praksi kroz Zakon o radu, definisanjem ugovora o radnim praksama. Zakon o radu je večita tačka sporenja između države, poslodavaca i predstavničkih sindikata, u kom je svaka rečenica i formulacija problematična i retko kad neko bude zadovoljan finalnim rezultatom. Kako je novi ZoR u pripremi, intenzivni pregovori oko istog tek predstoje, a naša nadanja su da će i tema radnih praksi biti predmet rasprave.

Šta je Ugovor o radnim praksama i kako može doprineti boljem položaju mladih? 

Istraživanja su pokazala da mladi u Srbiji imaju pozitivne stavove prema praksama, iako čak 68 odsto njih koji su učestvovali u programima praksi nije dobilo nikakvu finansijsku nadoknadu za obavljanje radne prakse, svaki drugi praktikant u barem jednom programu praksi u kojem je bio uključen nije imao mentora, a 40 odsto njih je realizovalo je praksu bez ugovora. Ovakvi podaci ne iznenađuju, imajući u vidu nalaze analiza Beogradske otvorene škole koji ukazuju na to da u Srbiji ne postoji adekvatna ugovorna forma za regulisanje odnosa između praksodavaca i praktikanata, i samim tim ne postoje mehanizmi za obezbeđivanje kvaliteta radnih praksi.

Problem ugovora o radnim praksama je problem kako za poslodavce tako i za praktikante. Poslodavci najčešće imaju nedoumice u vezi sa tipom ugovora koji će regulisati program radne prakse, dok praktikanti često ne dobiju adekvatnu radnu praksu upravo iz tog razloga, sa svim neophodnim elementima kvaliteta. Međutim, kvalitetna radna praksa ne podrazumeva samo ugovor, to je samo jedan od mehanizama prepoznatljivosti radnih praksi. Usvajanje svih elemenata kvaliteta je dugoročan proces koji zahteva od nas uvidimo svrhu i stvarne prednosti praksi. Tim BOŠ-a kroz višegodišnje kampanje i napore radi na promociji koncepta kvalitetnih praksi, u skladu sa inicijativama na evropskom nivou. Ugovor u ovom slučaju tek prvi korak ka dugoročnom poboljšanju položaja mladih. Istraživanjem postojećih okvira i programa u drugim zemljama pokazalo se da regulisane radne prakse nisu nepoznanica u pravnim sistemima drugih zemalja. Primera radi, u Sloveniji su radne prakse obuhvaćene pravnim okvirima, ali i deo aktivnih mera za zapošljavanje mladih i za druge prakse na otvorenom tržištu rada.

Iz tog razloga, BOŠ je 2019. godine sastavio predloge za izmene Zakona o radu dodavanjem novog člana koji bi regulisao radne prakse, a pored toga uključio sve najvažnije elemente koji treba da osiguraju njihov kvalitet. Ono što je zanimljivo u pogledu Ugovora o radnim praksama je da se mnogi njegovi elementi u sličnom obliku već uvršteni u program Moja prva plata. Međutim, njegovo svrstavanje u zakonodavne okvire, samo bi osiguralo i podstaklo dugoročan razvoj institucije radnih praksi. O pravnim aspektima programa Moja prva plata može se više pročitati u tekstu Marija Reljanovića, stručnjaka koji je doprineo pravnom uobličavanju ideje Ugovora o radnim praksama.

Kvalitetne radne prakse kao sistemsko rešenje

Elementi kvaliteta koji se delimično pojavljuju u programu Moja prva plata, jasnije su istaknuti u Preporukama za primenu kvalitetnog okvira za radne prakse na evropskom nivou, kao što su: ciljevi učenja i obuke, mentorstvo, adekvatni uslovi rada, ograničeno trajanje i potvrda o obavljenoj praksi. Prvo, program prakse bi trebalo da bude jasno formulisan čime ciljevi učenja i obuke nedvosmisleno vodili sticanju znanja i veštine koje su korisne na tržištu rada. Praktikanti često obavljaju zadatke koji su jednolični, ili drugim rečima, koji ne doprinose razvoju veština predviđenih praksom. U vezi sa tim je neophodno obezbediti i mentora koji će obučavati praktikanta za razvojne zadatke, pratiti njegov rad i procenjivati napredak, te u skladu sa tim podsticati rad na onim veštinama koje su relevantnije za posao za koji se obavlja praksa.  

Adekvatni uslovi rada svode se na poštovanje principa dostojanstvenog rada, poput obezbeđenog prevoza, obaveznog zdravstvenog osiguranja i drugih doprinosa koje uplaćuje poslodavac. Iako program Moja prva plata pokriva neke elemente poput osiguranja od povrede na radu i profesionalne bolesti, bilo bi poželjno dostići osnovne međunarodne standarde u domenu socijalne sigurnosti mladih. Rad praktikanta trebalo bi da bude adekvatno nagrađen u vidu nadoknade koja bi služila kao motivacija za dobro obavljene zadatke. Zanimljivo je da je u zemljama u okruženju, kao što su Bugarska i Grčka, zarada praktikanata definisana kroz radno zakonodavstvo i vezana za osnovnu zaradu, što, nažalost, nije slučaj i sa Mojom prvom platom. Iznos naknade garantovan ovim programom ne doprinosi samostalnosti i ekonomskoj nezavisnosti mladih, štaviše, stvara okruženje u kom se smatra da je visina nadoknade garantovana programom dovoljna za adekvatno zadovoljenje potreba. Visina nadoknade podstiče i geografsku diskriminaciju mladih koji traže posao u velikim, urbanim sredinama (najviše iz razloga što posla u manjim sredinama nema), gde su cene i životni standard znatno viši, a ovako niska nadoknada nedovoljna za osnovne životne potrebe. Iz tog razloga je važno da radne prakse ne produbljuju dodatno već ranjiv položaj mladih.

Kako ovaj element zahteva finansijske izdatke poslodavaca, u tom slučaju država bi trebalo da kreira podsticajne mere kroz pružanje olakšica i subvencija, u cilju ohrabrivanja budućih poslodavaca da prime mlade na praksu. Moja prva plata je finansirana iz državnog budžeta, ali je njen domet ograničen. Utisak je da bi bolja i veća raspodela sredstava u okviru programa ostvarila dugoročnije efekte na zapošljivost mladih. Ono što zaokružuje ceo program kvalitetnih radnih praksi je potvrda o obavljenoj praksi koja bi imala dvojak značaj. Praktikantima bi služila kao, iako neformalan, važan dokument koji prepoznaje i validira stečena znanja, veštine i iskustvo. Ova potvrda bi, sa druge strane, bila pokazatelj budućim poslodavcima o razvoju i obučenosti praktikanata i neposredno podsticala njihovo zapošljavanje.

Prepoznatost i podrška

Pravno regulisanje ugovora o radnim praksama nije samo dovoljan, već zaista nužan uslov ka prevazilaženju barijera na koje mladi nailaze prilikom prelaska iz obrazovanja u svet rada. Ono za sobom nosi i druge strukturne prednosti. Više kvalitetnih radnih praksi znači i veća zapošljivost mladih, a veća zapošljivost mladih vodi ka radnoj snazi koja smelo ulazi u poslovne poduhvate, motivisana je i ohrabrena za inovacije. Takva radna snaga ima želju da ostane i radi na promeni sistema koji bi funkcionisao u njihovu korist. Kako zdravstvena kriza polako prelazi u ekonomsku brzo, efikasno, ali i ispravno donošenje političkih odluka može biti presudno za budućnost mladih u Srbiji.

Intenzivna kampanja za ugovore o radnim praksama neće biti dovoljna za rešavanje problema nezaposlenosti mladih. Neophodna je podrška onih aktera kojim bi ovakav ugovor išao najviše u korist: mladima i poslodavcima. Mladi bi imali jasan i konkretan koncept sticanja znanja, veština i toliko neophodnog iskustva, dok bi poslodavci rešili problem uplitanja u pravne zavrzlame i pribegavanja neadekvatnim ugovornim formama. Na ovaj način poslodavci bi bili dodatno podstaknuti da investiraju u mladog zaposlenog koji je motivisan i spreman da uči, što bi im se posle višestruko isplatilo. U navedenim okvirima, svaka strana ima koristi od kvalitetnih radnih praksi.

Da li će Moja prva plata u tom smislu biti samo još jedna kratkoročna mera radi sticanja političkih poena ili će ona predstavljati most ka konačnom rešavanju problema o kojem se ne govori dovoljno, ostaje da se vidi. Do tada, tim Beogradske otvorene škole će nastaviti svoju kampanju zagovaranja za dugoročna i delotvorna rešenja u zapošljavanju mladih.

Autor: Goran Radlovački