Kakva je to zemlja u kojoj nema dovoljno mesta na dečjim bolničkim odeljenjima?

Foto: Canva

Vašem detetu je potrebno bolničko lečenje, ali kod nas trenutno nema mesta. Večeras su sa nama dežurne još neke ustanove, probajte tamo.

Šta bi roditelj trebalo da uradi sa ovim informacijama? Da li da čeka, ode u drugu ustanovu ili čak, u drugi grad?

„Nema mesta“ zvuči kao prosta rečenica. U zdravstvenom sistemu ona, međutim, može da znači mnogo više od toga da je jedan krevet zauzet. Može da znači da nema slobodnog kreveta na odgovarajućem odeljenju, da nema mesta na intenzivnoj nezi ili da određena ustanova nema kapacitet za konkretno zdravstveno stanje.

Prema podacima Instituta za javno zdravlje Republike Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, u Srbiji su 2024. godine postojala 43.331 bolnička kreveta, odnosno 6,6 kreveta na 1.000 stanovnika. Od toga je 2.834 bilo na pedijatrijskim odeljenjima, što čini skoro 7 odsto ukupnog fonda. Prosečna zauzetost svih bolničkih kreveta bila je 52 odsto.

Na prvi pogled, podatak o prosečnoj zauzetosti može da deluje kao dokaz da kreveta zapravo ima dovoljno. Ipak, to ne znači da je svaka bolnica, svako odeljenje i svaki krevet popunjen 51,8 odsto. Neke ustanove i pojedina odeljenja rade sa mnogo većom iskorišćenošću. Slobodan krevet na nekom drugom odeljenju ne znači mnogo detetu kojem je potrebna na primer, pedijatrijska intenzivna nega.

Nije svaki krevet isti

Dobar primer je Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije „Dr Vukan Čupić“. Institut ima 400 kreveta i pruža najviši, tercijarni nivo zdravstvene zaštite deci, mladima i ženama reproduktivnog doba. Pedijatrijska klinika organizovana je kroz 15 kliničkih službi i odeljenja, uz šest kliničkih laboratorija i službu za radiološku dijagnostiku.

Ipak, kada govorimo o najugroženijoj, bolesnoj deci, brojka postaje mnogo manja. Služba za pedijatrijsku intenzivnu negu Instituta raspolaže sa svega 14 kreveta. Na njima se leče deca od navršenog prvog meseca do 18 godina sa najsloženijim zdravstvenim problemima, često u životno ugrožavajućim stanjima. Godišnje se na ovom odeljenju hospitalizuje oko 400 dece iz Srbije i regiona.

Četrnaest kreveta zato nije samo broj. To je četrnaest mesta za pacijente kojima je potreban najviši nivo zdravstvene nege.

Sličnu sliku pokazuje i Univerzitetska dečja klinika u Tiršovoj. Prema podacima Klinike, godišnje se na njenoj pedijatriji obavi oko 70.000 pregleda, a na hirurgiji još oko 55.000. Ukupan broj operacija iznosi oko 7.000 godišnje, među kojima je oko 200 kardiohirurških. Klinika ima više od 750 zaposlenih, uključujući oko 160 lekara, a iskorišćenost bolničkih kapaciteta iznosi gotovo 80 odsto na pedijatriji i isto toliko na hirurgiji.

Beograd nije samo Beograd

Tiršova i Institut za majku i dete nisu ustanove koje leče samo decu iz glavnog grada, već primaju i pacijente iz drugih delova Srbije, posebno kada je potrebno složeno lečenje ili određena subspecijalistička procedura.

To znači da se pitanje kapaciteta ne može posmatrati samo kroz broj stanovnika Beograda. Kada se u jednoj ustanovi popuni specijalizovani kapacitet, problem se ne rešava pronalaženjem bilo kog slobodnog kreveta. Potrebno je pronaći odgovarajući krevet, sa odgovarajućom opremom i osobljem.

Upravo je to razlika između pitanja „da li ima slobodnih kreveta?“ i pitanja „da li ima mesta za ovo dete?“. Drugo pitanje je mnogo važnije.

Dokumentovani slučajevi pokazuju da problem preusmeravanja pacijenata između ustanova nije nov. U Novom Sadu je ranije potvrđivano da su, 2009. godine,  kada je pedijatrijska intenzivna nega bila puna, hitni pacijenti slati u Beograd. Tadašnja jedinica imala je 18 mesta.

Ovaj primer je star i ne treba ga predstavljati kao dokaz trenutnog stanja. Međutim, on pokazuje šta znači kada zdravstveni sistem ima ograničen broj specijalizovanih kapaciteta: dete ne može biti smešteno u bilo koji slobodan krevet. Ako odgovarajuće mesto ne postoji u jednoj ustanovi, ono se traži u drugoj.

Za roditelja to znači dodatnu neizvesnost. Da li će do druge ustanove stići na vreme i da li uopšte sme da preuzme rizik u sopstvenom automobilu, bez saniteta, dodatne opreme i medicinske podrške?

Za zdravstveni sistem znači da se opterećenje jednog centra može preliti na drugi. I šta se onda dešava dalje?

A ko će lečiti našu decu?

Čak i kada izgradimo novu bolnicu, ostaje pitanje: ko će u njoj lečiti decu?

Prema podacima koje je RTS-u u septembru 2025. izneo predsednik Udruženja pedijatara Srbije, Srbija trenutno ima između 1.500 i 1.600 pedijatara. To znači da na jednog pedijatra dolazi približno 1.700 dece. U 16 zemalja Evropske unije koje vode uporedivu statistiku, na jednog pedijatra dolazi oko 800 dece. Dodatni problem predstavlja starosna struktura: skoro trećina pedijatara u Srbiji starija je od 55 godina.

Podaci Ministarstva zdravlja iz 2024. godine takođe su pokazali da Srbija ima nešto više od 1.500 pedijatara, oko 300 lekara na specijalizaciji iz pedijatrije, i da je njihov broj za deset godina smanjen za 12 odsto. U pojedinim delovima Vojvodine i jugoistočne Srbije na jednog pedijatra dolazilo je više od 1.700 dece.

Drugim rečima, problem nije samo u tome što nemamo dovoljno mesta. Problem je i u tome što nemamo dovoljno ljudi koji će ta mesta učiniti funkcionalnim.

Bolnički kapacitet nije samo krevet. To su lekar, medicinska sestra, intensivista, anesteziolog, subspecijalista, oprema, laboratorija i operaciona sala.

Tiršova 2: novi prostor za stare potrebe

Zato je važno pogledati i projekat nove Univerzitetske dečje klinike „Tiršova 2“.

Nova zgrada imaće oko 62.000 kvadratnih metara, a najave su da bi prve pacijente mogla da primi tokom 2027. godine Nova bolnica zato nije samo pitanje lepše ili modernije zgrade. Ona treba da obezbedi prostor za zdravstvenu zaštitu dece koja već sada predstavlja jedan od najopterećenijih delova sistema.

Ipak nova zgrada ponovo vraća isto pitanje: da li će postojati dovoljno lekara i drugog zdravstvenog osoblja da svi ti kapaciteti budu iskorišćeni?

Šta zapravo znači „nema mesta“?

Možda je zato pitanje sa početka pogrešno postavljeno. Nije dovoljno pitati: Da li Srbija ima dovoljno bolničkih kreveta?

Dete kojem je potrebna određena operacija ne može da čeka da se oslobodi bilo koja operaciona sala i  „nema mesta“ ne bi trebalo da bude kraj razgovora. To bi trebalo da bude početak pitanja o tome gde su naši kapaciteti, kako su raspoređeni, koliko su dostupni i da li imamo dovoljno ljudi da ih koristimo?

Autorka: Ana Dragić