Novaković: Mediji nemaju pravo da lažu

U vremenu kada su informacije dostupnije brže nego ikada, a njihova tačnost se sve češće dovodi u pitanje novinarska profesija se suočava sa ozbiljnim izazovima. U centru tih izazova je novinarska  etika – odgovornost i uloga medija u oblikovanju društvene svesti. Kada poštovanje profesionalnih standarda izostane, a granice izmedju slobode izražavanja i govora mržnje postanu zamagljene, posledice se više ne zadržavaju samo na rečima,  govor mržnje sve češće prelazi iz digitalnog u stvarni svet.  Fizički napadi na novinare, aktiviste i gradjane koji se usude da govore drugačije, najčešće su poslednje karike u lancu koji počinje diskriminacijom, pretvara se u govor mržnje umotan u medijske kampanje koje pripremaju teren za pretnje. U društvu u kojem institucije zakazuju, a sankcije izostaju, otvara se pitanje – ko je odgovaran za sveprisutni govor mržnje u medijima? Da li odgovornost leži isključivo na autorima sadržaja, ili na urednicima, vlasnicima medija, političkim akterima koji koriste govor mržnje kao strategiju, ali i na onima koji na takav govor ćute?

O različitim slojevima ovog problema razgovarala sam sa Gordanom Novaković, generalnom sekretarkom Saveta za štampu – samoregulatornog tela uspostavljenog da prati poštovanje Kodeksa novinara Srbije u štampanim i onlajn medijima i rešava žalbe pojedinaca i institucija na objavljene sadržaje.  Savet ne može da sankcioniše medije koji krše Kodeks novinara,  već izriče moralnu sankciju u vidu javne opomene od strane kolega. Građani se mogu obratiti Komisiji za žalbe radi utvrđivanja da li je došlo do kršenja Kodeksa. Sa višegodišnjim iskustvom u Savetu od njegovog osnivanja 2009. godine, Novaković svakodnevno prati medijsku situaciju i ima uvid u ključne trendove danas, kao i kako se oni porede sa ranijim periodom. 

Savet za štampu (logo)

Od početka studentskih protesta značajno je porastao broj žalbi koje građani podnose Komisiji za žalbe zbog načina na koji mediji izveštavaju o nijma. Na šta se te žalbe najčešće odnose, i ko ih podnosi i zašto?

U poređenju s prethodnim godinama, broj žalbi je ove godine drastično veći — do kraja aprila već smo imali 75, a prosečno ih godišnje bude oko 100. Gotovo 90% tih žalbi povezano je s protestima. Najčešće ih podnose gimnazijski profesori, posebno iz manjih sredina — ne iz Beograda ili Novog Sada. Ti ljudi prolaze kroz organizovanu medijsku hajku — tekstovi puni fraza bez konkretnog sadržaja, koji se istovremeno objavljuju u više medija, sa isključivom namerom da ih diskredituju. U pitanju je šablon, koriste se isti izrazi, isti pokušaji diskvalifikacije poput Đilasov aktivista, Šolakova mreža, tvrdi da je u Srebrenici bio genocid, plaćenici iz inostranstva,  antisrpski orijentisani, organizatori protesta – sve to bez ikakvih dokaza. 

Koji je primer u poslednjih šest meseci bio posebno zabrinjavajući? 

Najdrastičniji slučaj koji smo imali je slučaj studenata FON-a, braće čije je pasoše objavilo nekoliko medija da bi pokazali da imaju hrvatsko državljanstvo. To je objavljeno na četiri portala gotovo istovremeno. Inače, objavljivanje ličnih dokumenata je ozbiljno kršenje privatnosti.  

U pitanju je slučaj iz januara kada su objavljene fotografije pasoša braće Lazara i Luke Stojakovića u Večernjim novostima… 

Da, i na još nekoliko portala koja su u isto vreme objavili praktično iste tekstove, a kasnije uklonili fotografije pasoša. Šteta je već nastala –  tendencija tog teksta je bila da se dokaže da su oni organizatori protesta koji su plaćeni iz inostranstva, što je diskriminacija na više nivoa: braća Stojaković su obeleženi kao zagovornici određenih ideologija i diskriminisani na osnovu toga, drugo –  diskriminisani su zbog toga što pripadaju grupi pobunjenih studenta, i treće – diskriminisani su zbog svoje nacionalnosti. Postavlja se pitanje odakle medjima uopšte ovi podaci, fotografije ličnih dokumenata. I što je najgore – ovo sve je rađeno s jasnom namerom da se dva studenta diskredituju, a ne da se informiše javnost.

Spomenuli ste profesore, ali svakodnevno smo izloženi napadima tabloida na sve koji kritikuju vlast. Uzimajući u obzir iskustvo Saveta za štampu, koje su druge društvene grupe bile mete i kako se ovaj trend reflektuje u medijskom prostoru generalno?

Osim profesora, koji su najteže prošli, targetirani su i studenti — mada manje direktno — kao I predstavnici nevladinih organizacija, pojedini tužioci, sudije i novinari. Svi koji su napadani su, na ovaj ili onaj način, povezani s protestima ili su ih podržali. Uočavamo jasan obrazac: kontinuirano objavljivanje tekstova koji nemaju informativnu vrednost već služe za urušavanje nečije reputacije. To je upravo ono što smo pokušali da rešimo izmenama Kodeksa novinara Srbije krajem prošle godine, u koji je, recimo, uneta I odredba o zabrani vođenja medijskih kampanja protiv ljudi.

Zbog čega mislite da dolazi do ovakvih kršenja Kodeksa?

Verujem da se ona dešavaju vrlo svesno i namerno — i upravo je to najveći problem. Mediji koji objavljuju takve sadržaje vrlo dobro znaju šta rade. Reč je o fenomenu koji smo i ranije viđali, ali ne u ovom obimu: identični tekstovi, često sa potpuno istim naslovima, pojavljuju se gotovo istovremeno na više različitih portala. Ti portali čak nemaju istog vlasnika, što ukazuje da su tekstovi nastali van samih redakcija. Izgleda da se sadržaji pripremaju na jednom mestu, a zatim distribuiraju različitim medijima koji ih objavljuju bez mnogo razmišljanja. To je zapravo orkestrirana kampanja, a ne autonomna urednička odluka.

Kako danas vidite ulogu medija kao korektiva vlasti, posebno u kontekstu kada su pod uticajem političkih centara moći?

Problem je što javni interes postaje podređen interesima određenih političkih ili ekonomskih struktura moći. I upravo je to ozbiljan prekršaj — jer novinarstvo nikada ne bi smelo da služi privatnim interesima. Nažalost, sve je izraženija podela na medije koji otvoreno podržavaju vlast — koji su često više nalik propagandnim servisima nego profesionalnim redakcijama — i onih drugih, koji bi, bar načelno, trebalo da se ponašaju kao korektiv vlasti. Međutim, čak i u toj drugoj grupi, koja nije naklonjena vlasti, sve češće primećujemo pojave antipropagande, pa se i tamo gubi potrebna profesionalna distanca. Danas imamo dve jasno razdvojene grupe medija koje, metaforički rečeno, navijaju za svoje političke opcije. I to samo po sebi ne mora biti sporno — mediji imaju pravo da zastupaju određene vrednosti ili stavove. Ono što nemaju pravo jeste da lažu: ni u korist vlasti, ni na štetu političkih protivnika. I tu dolazimo do ključnog problema — kod većine medija koji funkcionišu kao produžena ruka vlasti, sistematski se objavljuju sadržaji koji služe diskreditaciji svakog ko kritikuje režim, dok se istovremeno glorifikuju potezi vlasti, bez ikakvog kritičkog osvrta. U takvom okruženju, ne možemo ni govoriti o medijima kao korektivu vlasti. 

Gde nas, građane Srbije, to ostavlja?

Postoji jedan mali broj redakcija koji još pokušava da radi profesionalno, ali rade u veoma otežanim uslovima — suočeni su sa pritiscima, pretnjama i finansijskim problemima. Imamo j nekoliko istraživačkih medija koji se bave temama od javnog interesa: korupcijom, aferama, zloupotrebama. Ali, sve je teže opstati u toj borbi, jer mediji koji podržavaju vlast imaju praktično neograničene resurse — bilo iz državnog budžeta, bilo iz javnih preduzeća. Situacija nije nimalo ohrabrujuća, i iskreno, kada uporedim trenutnu situaciju sa periodom od pre petnaestak godina, kada je Savet za štampu osnovan,  bojim se da je stanje u medijima danas znatno gore.

Ko sve snosi odgovornost za širenje govora mržnje, posebno u slučajevima kada taj govor pređe iz digitalnog prostora u fizičko nasilje?

Na poslednjoj sednici Komisije za žalbe raspravljali smo o jednom interesantnom slučaju — da li mediji treba da prenose izjave političara, konkretno predsednika države, koje sadrže uvrede, pretnje ili diskriminatorne stavove, čak i ako nije reč o govoru mržnje? I neću reći ništa novo – sva istraživanja pokazuju da govor mržnje u Srbiji, a i u regionu, najčešće generišu političari a onda ga mediji prenose. Drugi značajan kanal su društvene mreže, gde pojedinci, uključujući i one vrlo uticajne, često postupaju bez ikakve odgovornosti. Problem nastaje kada mediji nekritički prenose te poruke — jer mediji preuzimaju odgovornost za sadržaj koji dalje plasiraju. Izjave poliitčkih funkcionera je teško ne preneti jer su deo dokumentovanja i javnog interesa, ali mediji bi trebalo da se ograde od izjava političara koje sadrže govor mržnje, a ne da ih prenose kao podršku jednoj strani. Društvena klima trenutno podstiče govor mržnje i retko se sankcioniše, što dodatno normalizuje takvo ponašanje. 

Da li je bilo bilo kakvih pozitivnih pomaka u načinu izveštavanja?

Ima. Na primer, ranije su postojale brutalne kampanje mržnje protiv LGBTQ+ zajednice. Kroz žalbe I sudske postupke došlo je do značajnog smanjenja takvih medijskih sadržaja, bar na neko vreme. Sada se one sporadično ponovo pojavljuju, jer su akteri shvatili da mogu da deluju skoro bez posledica. Govor mržnje danas je često višeslojan i usmeren pre svega prema ideološkim protivnicima, a dodatno su targetirane osobe na osnovu pola, nacionalnosti ili pripadnosti manjinskim grupama. To je duboko zabrinjavajuće i zahteva pažnju.

Spomenuli ste sudske postupke. Kako ocenjujete ulogu države i postojećih mehanizama zaštite u borbi protiv govora mržnje u takvim situacijama? 

Dolazim iz sveta medijske samoregulacije i ne zalažem se za drastične kazne, naročito i zbog toga što imamo loša iskustva sa zakonima o informisanju iz prošlosti. Naravno, zakon mora biti primenjivan i oni koji šire govor mržnje moraju biti sankcionisani jer je to protivzakonito. Ipak, kada je reč o medijima, verujem da postoje i drugi mehanizmi. Više verujem u edukaciju — ne samo novinara, već i građana. Ljudi moraju biti informisani o svojim pravima i načinu na koji mogu reagovati, poput slanja žalbi Savetu za štampu ili kroz komunikaciju sa urednicima. Urednici često kažu da objavljuju senzacionalne sadržaje jer oni donose najviše klikova, to jest da publika to traži. Zato smatram da odgovornost nije samo na institucijama već i na građanima — potrebna je šira društvena akcija, da se građani pobune protiv sadržaja koje ne žele da konzumiraju, da ne klikću, da ne čitaju i da ne kupuju medije koji šire govor mržnje.

Dominantni mediji utiču na formiranje javnog mnjenja, Kako pojedinci i zajednice mogu da se suprotstave govoru mržnje, posebno kada ga plasiraju dominantni mediji? Kako to utiče na formiranje javnog mnjenja?

Prvi korak jeste da ljudi postanu svesni da je određeni sadržaj — nedozvoljen. Da umeju da prepoznaju govor mržnje i da razumeju da konzumiranjem i deljenjem takvih sadržaja postaju deo tog lanca. Nažalost, često iz najbolje namere, ljudi zapravo objavljuju ono što žele da osude. Na primer, vide užasan naslov ili tekst, pa ga podele uz komentar pogledajte kakvi su ovi. U tom trenutku oni su već pomogli da taj sadržaj dopre do još većeg broja ljudi. Starije generacije to naročito rade u dobroj veri — žele da ukažu na nešto loše, ali nesvesno doprinose njegovoj vidljivosti. Dakle, ljudi moraju da budu informisani o tome šta je nedozvoljen sadržaj i moraju da  znaju kako se protiv takvog sadržaja efikasno i odgovorno bori. Dobra namera može imati pogrešan efekat ako nije ispravno usmerena. Društvena moć pojedinaca i zajednica ne mora da se svodi samo na proteste, iako je protest važan alat. Mnogo toga počinje od svakodnevnog izbora: ne čitati, ne deliti, ne klikati, ne kupovati ono što promoviše govor mržnje. To je poruka i medijima — ako im sadržaj više ne donosi klikove, prestaće da ga objavljuju. Veliki problem je i u načinu na koji ljudi danas formiraju mišljenje. Mediji često služe ne da informišu, već da potvrde ono što ljudi već misle. Kada neko ima izgrađen stav, on u medijima ne traži nove činjenice, već potvrdu sopstvenog uverenja. Sve što mu ne odgovara, ignoriše. Tako se javni prostor zatvara — nema razmene mišljenja, nema polemike, nema dijaloga. A to je ono što našem društvu ozbiljno nedostaje: debata. Umesto da razgovaramo, mi se pozicioniramo. Svako ostaje zatvoren u svom informacionom mehuru, uveren da je upravo on u pravu, i da je onaj drugi — ne samo u krivu, već je i protivnik, neprijatelj. I to, naravno, dolazi i od medija i od političara. Oni oblikuju taj diskurs, a javnost ga preuzima i umnožava. Zato smatram da borba protiv govora mržnje mora uključivati edukaciju, kritičko mišljenje i aktivno odbacivanje sadržaja koji nas deli, umesto da ga bespogovorno konzumiramo i umnožavamo.

Autorka teksta: Natalija Veličković

Naslovna fotografija i ilustracija: Savet za štampu