FIlipović: Neinformisan građanin je opasno oružje u rukama političara

Kada državne institucije rade pod pritiskom političara a medijski prostor je sve tešnji za slobodno i odgovorno izveštavanje, govor mržnje ne opstaje samo kao proizvod društvene frustracije, već poprima obrise političkog oruđa.  O tome da li su mediji u  Srbiji saučesnici u represiji nad neistomišljenicima – bilo da su to studenti, aktivisti, akademska zajednica ili profesionalni novinari – razgovarala sa Tamarom Filipović, generalnom sekretarkom Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), jedne od ključnih organizacija koja se bavi zaštitom medijskih sloboda, bezbednošću novinara i unapređenjem profesionalnih standarda u novinarstvu.

Više od 15 godina pratite medijske slobode u Srbiji – da li su mediji kod nas korektiv vlasti, i da li je to uopšte moguće imajući u vidu stepen uticaj političkih centara moći kod nas?

Uloga medija jeste da budu nezavisan stub demokratije i da kritički posmatraju dešavanja u društvu. Nažalost, svedoci smo – ne samo u Srbiji, već i u starijim demokratijama – da su mediji sve češće pod različitim centrima moći, a vrlo često i pod direktnim uticajem onih koji su na vlasti. Na taj način mediji prestaju da ispunjavaju svoju osnovnu funkciju: da kritički promišljaju i izveštavaju o potezima vlasti, budući da su upravo nosioci vlasti ti koji donose odluke od šireg značaja. Umesto toga, mediji neretko rade u interesu vlasti ili nekih drugih interesnih grupa koje žele da plasiraju svoju viziju i interese u javnosti. Zbog toga vrlo mali broj medija danas zaista ispunjava svoju ključnu ulogu – da rade u javnom interesu i informišu građane, kako bi oni na osnovu tačnih i potpunih informacija mogli da donose informisane odluke. U Srbiji, većina medija je pod direktnom ili posrednom kontrolom vlasti. Neki čak i otvoreno priznaju da podržavaju određene političke stranke, ljude na vlasti ili osobe na pozicijama moći, što je u direktnoj suprotnosti sa novinarskim kodeksom, ali i sa Zakonom o javnom informisanju. Uloga medija nije da bilo koga podržava, već da informiše javnost o onome što se dešava i da na kritički način posmatra društvenu stvarnost.

Već godinama smo svedoci različitih medijskih kampanja protiv neistomišljenika, da li su u Srbiji danas mediji postali neizbežno sredstvo represije?

Da, mediji u takvim uslovima zaista postaju, kolokvijalno rečeno, ‘batina vlasti’. Vrlo često nosioci državnih funkcija koriste medije kao kanal represije prema neistomišljenicima, odnosno prema onima koji kritikuju njihove poteze. Imajući u vidu šta se dešava u poslednjih šest meseci, možemo reći da su u Srbiji mediji postali deo represivnog aparata – iako formalno nisu deo vlasti, oni su instrumentalizovani od strane vladajućih struktura kako bi vršili pritisak i targetiranje neistomišljenika.

Kako takva uloga medija utiče na javni diskurs, posebno u slučaju studentskih protesta?

To direktno utiče na javni diskurs jer mediji oblikuju mišljenje građana o društvenim događajima – kod nas najčešće tako što stvara iskrivljenu sliku stvarnosti i doprinosi polariziji.  Ako govorimo o studentima i protestima, prorežimski mediji ih vrlo često predstavljaju kao nasilnike koji ne znaju šta hoće, koji blokiraju ulice i institucije ‘iz hira’, i kao neku manjinsku, radikalnu grupu koja ne deluje u interesu javnosti, već isključivo iz svojih ličnih interesa. To je potpuno suprotno od onoga što se zaista dešava na terenu. Studenti od početka protesta – od novembra do danas – nisu pokazali nijedan oblik nasilnog ponašanja. Nikoga nisu tukli, vređali niti provocirali. Ovaj studentski pokret karakteriše izrazito nenasilan pristup. Građani koji se informišu preko prorežimskih medija – koji ne samo da vode uređivačku politiku u interesu vlasti, već i troše javni novac na širenje propagande – dobijaju iskrivljenu sliku. Ta propaganda ne samo da dezinformiše, već i raspiruje mržnju koja se kasnije preliva na ulicu, među obične građane. Tako studenti postaju predstavljeni kao neprijatelji države, izdajnici, ili učesnici navodnih ‘obojenih revolucija’, što kod pojedinaca može izazvati osećaj da imaju pravo da se fizički obračunavaju s njima. Upravo ta atmosfera je dovela do niza incidenata – od gaženja studenata automobilima do drugih oblika nasilja – koji su direktna posledica rasprostranjene i intenzivne propagande. Podsetiću da su sve televizije sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji prorežimski orijentisane kao i da se starija populacija dominantno informiše upravo putem televizije. Jasno koliko je ozbiljna šteta koju ta vrsta medijskog prikazivanja može da napravi. Sve što se na tim kanalima može videti jeste iskrivljena i neprijateljski intonirana slika studenata – uz otvoreni govor mržnje prema njima.

Ko snosi odgovornost za širenje govora mržnje, posebno kada prelazi iz digitalnog prostora ili verbalnih pretnji uživo prerasta u fizičko nasilje?

Najveću odgovornost snose institucije i pojedinci koji ih predstavljaju. Kod nas se već duže postoji obrazac po kojem govor mržnje kreće od najviših nosilaca državnih i javnih funkcija, zatim se širi preko prorežimskih medija, potom prelazi na društvene mreže i obične građane, a na kraju iz digitalnog prostora ulazi u stvarni život. Dakle, primarna odgovornost je na institucijama, jer je govor mržnje jasno definisan našim zakonima i trebalo bi da bude sankcionisan. Mediji, naravno, snose ogromnu odgovornost – njihova uloga nije samo da prenose informacije, već da to rade u skladu sa zakonom i etičkim standardima. Razlika između njih i građana koji objavljuju sadržaje na mrežama jeste u stepenu odgovornosti. Bilo da su registrovani ili ne, svi koji imaju uređenu redakcijsku politiku i javno deluju kao medij, snose zakonsku odgovornost za objavljenu reč. Na kraju, i svaki pojedinac snosi ličnu odgovornost za ono što piše i govori – zna se šta je zakonom dozvoljeno, a šta nije.

Naglasili ste odgovornost institucija. Kako ocenjujete ulogu države i postojećih mehanizama zaštite u slučajevima govora mržnje?

Institucije vrlo često ne rade svoj posao kako treba, pa govor mržnje ostaje nekažnjen. Često se zaustavi u onlajn prostoru, ali posledice osećaju stvarni ljudi – povlače se iz javnosti, trpe pritiske, ili doživljavaju ozbiljne lične posledice. Imamo veoma mali broj presuda koje se odnose isključivo na govor mržnje. Iako su zakoni u velikoj meri usklađeni sa međunarodnim standardima, oni se u praksi ne koriste dovoljno. To se ne odnosi samo na govor mržnje, već i na pretnje, naročito one upućene novinarima. U našem Krivičnom zakoniku postoji posebno delo koje u istu ravan stavlja pretnje predsedniku države, tužiocima, sudijama i novinarima – koji informišu javnost u javnom interesu. Međutim, u praksi, pretnje upućene predsedniku države procesuiraju se znatno brže i efikasnije nego one koje se odnose na novinare ili čak pravosudne funkcionere. Imamo brojne mehanizme na papiru koji bi trebalo da unaprede zaštitu novinara i javnog interesa, ali se oni ne primenjuju dosledno. Zato i ostaju mrtvo slovo na papiru, dok govor mržnje prolazi nekažnjeno – pred očima i rukama nadležnih.

Koliko je govor mržnje sistemski oblikovan, a koliko spontano generisan iz društvene frustracije – i kako se ta razlika reflektuje u načinima na koje se protiv njega možemo boriti?

Mislim da tu ima i jednog i drugog. Postoji govor mržnje koji je sistematski i sistemski organizovan – to su one poznate kampanje blaćenja koje, nažalost, u Srbiji doživljava gotovo svako ko se usudi da misli drugačije i da kritikuje vlast. Ti ljudi vrlo često prolaze kroz tzv. ‘toplog zeca’ –  medijske kampanje blaćenja i organizovane napade na društvenim mrežama. Srbija ima veliki broj tabloida – i u štampi i u onlajn prostoru – i može se primetiti da se ovi napadi odvijaju gotovo sinhronizovano. Kada odluče da nekoga ‘targetiraju’, četiri ili pet tabloida u isto vreme objavljuju istu vest, sa razlikama od svega nekoliko minuta. Te vesti često nisu potpisane, šire se munjevito, i u roku od pet minuta budu na svim portalima. Nakon toga, ta kampanja se seli na društvene mreže, gde je dalje šire ili korisnici koji su već deo te strukture, ili obični građani koji spontano reaguju na sadržaj. Dakle, imamo to sistemski organizovano širenje, ali mu se onda često pridružuju i drugi akteri – građani koji nisu deo organizovane kampanje, ali ih određeni sadržaji ‘trigeruju’, pa osećaju potrebu da komentarišu, dele ili šire govor mržnje. U toj razlici između sistemskog i spontanog govora mržnje leže i razlike u strategijama borbe – protiv sistemskog delovanja mora se reagovati institucionalno, regulatorno i politički, dok se protiv spontanog govora mržnje mora raditi na obrazovanju, medijskoj pismenosti i društvenom dijalogu.

Kako se može suprotstaviti govoru mržnje, naročito kada se on plasira preko dominantnih medija i društvenih mreža?

Govor mržnje i kampanje blaćenja nisu, naravno, isključivo srpski fenomen. EU već preduzima konkretne korake u borbi protiv govora mržnje, dezinformacija i štetnog sadržaja na internetu. Kroz regulaciju velikih tehnoloških platformi i donošenje akata kao što je European Media Freedom Act, uvodi se odgovornost ne samo za autore sadržaja, već i za hosting provajdere. U praksi, to znači da ukoliko se na nekom sajtu pojavi govor mržnje, moguće je prijaviti sadržaj hosting provajderu koji je dužan da stupi u kontakt s medijem, proveri osnovanost prijave i – ukoliko je sadržaj zaista nezakonit – zatraži njegovo uklanjanje. Ako medij to ne učini, provajder može sam ukloniti sporni sadržaj. Zanimljivo je da su mnogi srpski tabloidi, koji su prethodno koristili inostrane hosting servise, prešli na domaće provajdere upravo zato što su počeli da dobijaju prijave iz inostranstva i bili primorani na uklanjanje sadržaja. Ova praksa govori o tome koliko zakonodavni okvir i mehanizmi zaštite mogu da utiču na ponašanje medija – kad takvi mehanizmi postoje i kad se dosledno primenjuju.

Koje su mogućnosti i ograničenja pojedinaca u reagovanju na govor mržnje, kao i uloga pravnih i samoregulativnih mehanizama u borbi protiv takvog sadržaja?

Pojedinci takođe imaju određene mogućnosti da reaguju – prijavom sadržaja platformi, profila ili konkretnih objava. Ipak, treba biti oprezan: ako se, recimo, pretnja prijavi, a platforma automatski ukloni sadržaj, može doći do problema u eventualnom krivičnom postupku, jer dokazi možda neće biti sačuvani. Dakle, mehanizmi postoje, ali još uvek nisu savršeni, a njihova zloupotreba može dovesti i do neželjenih posledica, poput cenzure ili gubitka slobode izražavanja. Zato je važno pažljivo koristiti sve dostupne alate i reagovati samo kada je reč o sadržajima koji su zaista neprihvatljivi i protivzakoniti. Jedan od načina borbe protiv govora mržnje jeste i javno oglašavanje – jasno iznošenje istine, demantovanje laži i pozivanje na odgovornost. Takođe, u slučajevima kada su mediji izvor govora mržnje ili dezinformacija, građani imaju mogućnost da pokrenu tužbu za povredu ugleda i časti. Savet za štampu je samoregulatorno telo i svakog meseca donosi odluke o tome da li je neki medij prekršio novinarski kodeks. Iako je to mehanizam „meke moći“, on može delovati korektivno – ali samo u slučajevima kada su mediji spremni da poštuju etičke standarde. Nažalost, kod onih medija čija je uređivačka politika otvoreno propagandna i zasnovana na kršenju svih etičkih normi, samoregulacija gotovo da nema efekta. Takvi mediji ne pretenduju da informišu javnost – već da njome manipulišu. Sloboda izražavanja je izuzetno kompleksno i osetljivo pitanje. Granica između slobodnog mišljenja i ugrožavanja tuđih prava često je vrlo tanka. Zato se mora postupati pažljivo – kako bismo se zaštitili od govora mržnje, ali i sačuvali osnovne slobode. Jer, kada se jednom pređe u zonu cenzure, vrlo je teško vratiti se nazad.

Ko su nosioci slobode danas? Kakva je sudbina novinara i redakcija koje pokušavaju da ostanu profesionalne u takvom okruženju i kakve mehanizme podrške imaju?

Nosioci medijskih sloboda i dalje postoje jer se snalaze na različite načine, veoma su uporni i koriste sve zakonski dozvoljene mehanizme da dođu do informacija – iako je to veoma teško. I dalje imamo veoma profesionalne novinare i jedne od najboljih istraživačkih centara u Evropi. Naši istraživački novinari osvajaju mnoge domaće, međunarodne i evropske nagrade. Istraživačko novinarstvo je u Srbiji živo, iako je to mukotrpan posao. Postoji značajan deo profesionalne zajednice koja preuzima ta saznanja i širi ih dalje. Nekoliko kablovskih kanala i televizijskih programa prikazuje rezultate njihovih istraživanja i afera koje su otkrili. Takođe, na lokalnom nivou ima mnogo hrabrih i profesionalnih ljudi koji rade u znatno težim uslovima, jer u manjim sredinama svi se poznaju i pritisci su veći nego u većim gradovima poput Novog Sada ili Beograda, gde novinari ne poznaju lično ljude o kojima pišu. Zato su upravo ti lokalni novinari veliki nosioci medijskih sloboda. Iako ih nema mnogo, oni postoje, posebno u istraživačkom novinarstvu koje je prepoznato i na međunarodnom nivou. Mi, koji zastupamo novinare i medije, trudimo se da im pružimo podršku – da ih zaštitimo od ugnjetavanja, da njihove slučajeve učinimo javnim, kao i da im obezbedimo pravnu i psihološku pomoć. Naš cilj je da im olakšamo obavljanje ovog veoma zahtevnog posla u uslovima kakvi trenutno vladaju u Srbiji.

Kako uspevate da opstanete u ovako teškom okruženju? Šta vas najviše motiviše da istrajete u svom poslu?

Veliki pritisak svakako postoji, ali ono što morate jeste da se iznova i iznova vraćate na zakon i na etički kodeks, jer oni vam pružaju snažnu bazu i oslonac. Naši zakonski okviri su zapravo vrlo dobri – naravno, uvek postoji prostor za unapređenje, ali osnovni principi su tu. Mi smo članica Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope, OEBS-a i drugih međunarodnih organizacija koje imaju svoje postulate i deklaracije o slobodi izražavanja. Sve te obaveze su inkorporirane u naše zakonodavstvo, a kada čitate standarde Saveta Evrope, dobijate jasnu osnovu i smernice. Postoje i različiti mehanizmi za merenje nivoa profesionalnosti i ugroženosti novinara, kao što su indeksi slobode izražavanja, koji nam daju dodatnu podlogu. Ova baza nam daje motivaciju jer neinformisan građanin predstavlja veoma opasno oružje u rukama političara koji gledaju svoj lični interes, a ne javni. Neinformisan građanin je lako predmet manipulacije, što je pokazala i naša istorija. NUNS je, na primer, osnovan kao reakcija na proratnu propagandu i na anti-ratnim osnovama. Mi smo to osetili i u fizičkom smislu – neki kažu da prvi ispaljeni metak nije bio iz puške, već iz novinarskog pera. Odrastajući sa tom spoznajom, vrlo smo svesni da profesionalno izveštavanje u javnom interesu jeste temelj svakog društvenog procesa, koji u krajnjoj liniji može sprečiti sukobe, pa čak i rat.

Autorka: Natalija Veličković

Naslovna fotografija: NUNS