foto: Kadar iz filma
Neću te lagati čitateljko/čitaoče da sam ozbiljnu pažnju na Bong Džun-hoa obratila pre premijere „Parazita”. Nakon srdačnog govora povodom osvajanja nagrade za najbolju režiju na ceremoniji Američke akademije filmske umetnosti i nauke 2020. godine, reditelj je osvojio srca širom sveta, pa tako i moje. Ali na novo ostvarenje, kada je ovaj umetnik u pitanju, publika je morala da čeka duže nego što je navikla. I, posle šest godina, Mickey 17 se počeo prikazivati u bioskopima.
Bong Džun-ho se vratio naučnoj fantastici, žanru koji ga je proslavio, kako bi napisao scenario, producirao i režirao film inspirisan romanom Mickey7 Edvarda Eštona iz 2022. godine. Usled nemogućnosti da isplati finansijski dug, Miki Barns se prijavljuje na program kolonizacije planete Niflhajm kao „potrošna” osoba. Posao podrazumeva da se Miki izlaže različitim ekstraterestrijalnim okolnostima, kao što su visoka radijacija ili izuzetno niske temperature, kako bi tim naučnika na svemirskom brodu, koji pristiže na četiri godine udaljenu planetu, mogao da razvije vakcine ili potrebnu opremu za sve ostale putnike tj. buduće kolonizatore Niflhajma. Miki često umire, ali zahvaljujući tehnologiji za „printanje” tela, on biva regenerisan nakon svake smrti sa neoštećenom memorijom. Nakon što se sedamnaesti Miki suoči sa Kripersima, starosedeocima Niflhajma, koji ga na sopstveno iznenađenje poštede smrti, na svemirskom brodu su naučnici u neznanju već isprintali osamnaestog Mikija. Tu nastaje zaplet jer je postojanje “višestrukih” izuzetno zabranjeno, ali ni Miki 17 ni 18 ne žele da umru.
Poznavajući opus Bong Džun-hoa, moglo se pretpostaviti da film neće biti samo dva sata komičnih scena Mikija 17 i 18 kako pokušavaju da likvidiraju jedan drugog na svemirskom brodu izmišljene planete sa neobičnim stvorenjima. Svakako komičan, u filmu se ipak prepliću različiti slojevi koji predstavljaju probleme kojima se južnokorejski reditelj često bavi. Pre svega tu je Džun-huov zaštitni znak - klasne razlike. Miki je društveni otpadnik, kao i mnogi drugi „zemljani” prijavljeni za program kolonizacije, koji na svemirskom brodu obavljaju najgore poslove i smešteni su u najlošije opremljenim kabinama. Vlasnik programa i svemirskog broda Mikija doživljava samo kao potrošnu robu iako je Miki, pa, ljudsko biće. Vlasnik, Kenet Maršal, je kontraverzni političar, inače hibrid Donalda Trampa i Elona Maska (znam da si to već pretpostavio/la) koji nakon neuspešnih izbora okuplja nekoliko naučnika i mnoštvo ljudi, dovedenih na rub egzistencije, čijom eksploatacijom pokušava da ostvari svoje snove o osvajanju još jedne planete. Zatim, koristeći jednostavne ali moćne replike, kao na primer kada Kenet Maršal odbija da Kriperse ne naziva vanzemaljcima, iako živi na njihovoj planeti, reditelj vrlo jasno kritikuje zauvek aktuelnu temu osvajanja tuđeg prostora, zemlje, planete. Uloga žene u društvu je u ovom filmu eksplicitno kritikovana opet kroz lik Keneta Maršala koji ima ideju da samo lepe i sposobne žene rađaju decu koja bi naselila Niflhajm. Ne bi Mickey 17 bio film Bong Džun-hoa da nema makar jednog snažnog ženskog lika. Mikijeva devojka, agentkinja Naša, je bez dileme najhrabriji i najpronicljiviji lik u filmu. Jedina je bila uz Mikija dok je svaki put umirao, suočila se uspešno sama protiv Maršala i njegovih zaštitnika na brodu i uslišila jedinu želju starosedeoca. I na kraju, režiser je supstancu čija se konzumacija u visokoj koncentraciji brani na svemirskog brodu nazvao „oksi” aludirajući na veliku krizu u američkom društvu izazvanom prekomernim korišćenjem opijata.
Atmosfera filma podseća na prvo holivudsko ostvarenje Bong Džun-hoa Snowpiercer delom zbog metalnog svemirskog broda koji oslikava klaustrofobičnu atmosferu iz voza, a delom zbog zimskih uslova na Niflhajmu. Miki 17 aludira na hikikomorija iz triptiha Tokyo! ali ne samo zbog nesnađenosti među ljudima već i želje da pronađe hrabrost i svoj život konačno promeni. Kritika upućena radikalnoj levici i radikalnoj desnici je najkreativnije prikazana u filmu Okja, ali je prisutna i najnovijem filmu Bong Džun-hoa, posebno u načinu oslikavanja Maršala i Mikija 18.
Glumačka ekipa je besprekorno odradila svoj posao. Mikija tumači Robert Patison koji je vrlo vešto izveo zadatak budući da se u više od pola filma Miki 17 i 18 nalaze u istom kadru. Interesantno je kako „oba“ Mikija imaju potpuno drugačiju narav, no Robert Patison se fenomenalno snašao u tom dualitetu. Imitirajući gorepomenutog političara, Mark Rafalo, koji glumi lik Keneta Maršala, je često prenebegavao upečatljivim facijalnim ekspresijama podrivajući tenziju među svim prisutnima. Lik koji je u prethodnim Džun-houvim filmovima tumačila Tilda Svinton, otelotvorenje „samo sam radila svoj posao“ osobe, u ovom filmu žena Keneta Maršala, igra izvanredna Toni Kolet koja zaslužuje priznanje makar u vidu nominacija za najprestižnije nagrade. Ona je desna ruka Maršala, kreatorka najgnusnijih ideja, njegov PR koja više brine o svom persijskom tepihu nego putnicima svemirskog broda. Jedna od najupečatljivijih scena filma koju je Toni Kolet ponela na sopstvenim leđima jeste kada ona molitvu pre večere pretvori u mini-performans koji je u početku zabavan ali onda vrlo brzo promenu ton, što je još jedan prepoznatljivi zaštitni znak Bong Džun-hoa. Našu tumači Naomi Aki, koja se proslavila glavnom ulogom u režiserskom prvencu Zoi Kravic Blink Twice iz prošle godine. Naša je brižna, odana, besna i neustrašiva a Naomi Aki je to najbolje pokazala u izvanrednoj sceni filma kada u svom govoru (tačnije vikanju) upućenom Marašalu ona izgovara ono što bi svako od nas želeo da ima priliku da kaže svetskim političkim liderima i završava pitanjem „Šta ti nije jasno?!“. Tu je i Stiven Jun, sad već dobro poznati američki glumac južnokorejskog porekla, koji glumi Berta, Mikijevog nekadašnjeg prijatelja inače osoba koja spletkarenjem prekrene svaku nepovoljnu situaciju u sopstvenu korist.
Pored laboratorijskog miša u ljudskoj koži, Miki 17 vremenom dobija još jednu ulogu – da dočara svim zainteresovanim putnicima „kakav je osećaj umreti“. Sem ponekih odgovora tipa „Ma navikao sam se“ ili „Ne volim da umirem, muka mi je od svega“, režiser vrlo vešto izbegava da nam zapravo da odgovor na ovo pitanje, ostavljajući mogućnost Mikiju X da zadrži malo dostojanstva što mu je ostalo. Na kraju, Miki doživljava katarzu i odbacuje broj ispred imena, vraćajući nominalni, pa samim tim, i svaki drugi oblik identiteta.
Neću te lagati da sam pre otkrivanja Bong Džun-hoa davala ozbiljnu šansu filmovima koji ne dolaze sa engleskog govornog područja. U istom govoru na dodeli Oskara, on je rekao da „kada bismo prevazišli tih par linija teksta na dnu ekrana, otkrio bi nam se čitav svet filmova“. Mickey 17 je snimljen u potpunosti na egleskom jeziku, što otkriva skorašnji trend režisera otkad je produkciju premestio u Holivud. Ipak, kako bi potpuno razumeli njegovu inspiraciju i motive, neophodno je posvetiti se njegovim ranijim radovima. Mickey 17 je dokaz da Bong Džun-ho ne bi trebalo da ostane upamćen samo kao režiser koji je napisao i snimio „Parazita“, jer to zaista ne zaslužuje.
Autorka: Helena Cvetković