foto: BOŠ
Dešava mi se kada sam nezadovoljna tekstom da ne želim da budem potpisana. Ponekad mi se čini da bi bilo lakše sakriti se iz tuđeg imena, kao da time mogu da obrišem trag sopstvenog razočaranja. Verujem da nisam jedina koja tako zamišlja, svaki/ka autor/ka, barem jednom, poželi da se distancira od svog dela koje nije ispalo kako je zamislio/la. Međutim, u stvarnom životu nemamo svi privilegiju da svoje neuspehe zamaskiramo pseudonimom. Za razliku od nas, reditelji u Holivudu nekada su zaista imali tu mogućnost, kada bi bili nezadovoljni filmom, mogli su da potpišu imenom koje ništa nije značilo, a sve govorilo – Alan Smithee.
Alan Smithee se „rodio’’ nakon završetka snimanje filma Death of a Gunfighter. Film je prolazio kroz ozbiljne probleme koji su kulminirali sukobom glavnog glumca, Ričarda Vidmarka, sa rediteljem Robertom Totenom, pa je Vidmark usred snimanja uspeo da ga zameni Donom Sigelom (najpozantiji po filmu Dirty Harry).
Međutim, kada je konačno film završen, Sigel nije želeo da se potpiše kao reditelj jer je smatrao da finalna verzija filma nije odražavala njegovu umetničku viziju i tvrdio da je Vidmark zapravo taj koji je vodio projekat. Sa druge strane, originalni reditelj, Toten, nije želeo da njegovo ime stoji na filmu iz istog razloga. Pošto niko od njih dvojice nije želeo da bude potpisan, Američka asocijacija reditelja ponudila je rešenje, izmišljanje fiktivnog lika.
Prvi predlog je bio Al Smith, ali su shvatili da je previše generično i da već postoji dosta reditelja sa tim prezimenom. To bi bilo slično kad kada scenaristi ne znaju kako da nazovu sporednog lika u filmu pa ga jednostavno krste u John Smith. Na kraju su se odlučili za Alan Smithee, koje je prvi put osvanulo u odjavnoj špici tog filma.
Međutim, korišćenje ovog pseudonima nije bio potpuno proizvoljno. Postojala su jasno definisana pravila: studio je morao da prizna da je preuzeo kontrolu nad filmom i time ograničio umetničku slobodu reditelja. Takođe, reditelji koji su koristili ovaj pseudonim imali su obavezu da javno ne otkrivaju razloge zbog kojih su se odrekli autorstva nad filmom. Dakle, Alan Smithee je time postao simbol sukoba između umetničke slobode i uslova koje nameće filmska industrija. Njegovo postojanje osvetljava kompleksan odnos između lične autorske vizije i komercijalnih interesa velikih studija. Kada se reditelj odluči da se odrekne svog dela, to nije samo lični čin razočaranja, već to je tihi protest protiv industrije koja, iz potrebe za profitom ili kontrolom, često sputava umetnički izraz. Samim tim Smithee više nije samo pseudonim već prikaz trenutka kada autor shvata da njegovo delo više ne pripada njemu, već sistemu koji ga obliku po sopstvenim pravilima.
Tokom godina, Smithee je potpisao nekoliko poznatih projekata. Među najpoznatijima je na televizijska verzija filma Dina (1984) koju je Dejvid Linč režirao. Studio je zahtevao veliko izmene za televizijsku verziju, zbog drastičnih promena Linč nije želeo da se njegovo ime povezuje sa finalnom verzijom proizvoda. Takođe je koristio za film Zona sumraka (1983), gde je pomoćnik reditelja koristio ovaj pseudonim za prvi segment, tokom čijeg snimanja su glumac Vik Morou i dvoje dece poginuli u nesreći sa helikopterom. To je bio jedan od retkih slučajeva da pseudonim ne koristi režiser već njegov pomoćnik.
Kako je došlo do „smrti’’ Alana Smithee-a?
Već pomenuti pseudonim je bio jedino ime koje je moglo da se koristi od strane Američke asocijacije reditelja. Međutim, sve se promenilo zbog komedije An Alan Smithee Film: Burn Hollywood BurnI (1997), koja se vrti oko reditelja koji želi da njegovo ime bude uklonjeno sa filma, ali nailazi na problem jer se zapravo zove Alan Smithee. Negativna pažnja koju je film privukao, u kombinaciji sa činjenicom da je i njegov stvarni reditelj Artur Hiler želeo da se odrekne autorstva zbog mešanja studija, dovela je do apsurdne situacija. Prema pravilima Američke asocijacije reditelja, film An Alan Smithee Film morao je da bude potpisan upravo kao delo Alana Smitheeja. Tako je ime postalo poznato i među gledaocima i kritičarima postalo sinonim za neuspeh ili kompromitovanu umetničku viziju, što je donosilo negativnu pažnju kako rediteljima, tako i studijima. Iz tih razloga, 2001. godine Alan Smithee „umire’’, tačnije, pseudonim je zvanično ukida kao pseudonim. Iako je Alan Smithee „penzionisan’’, njegova priča ostaje zanimljiv podsetnik na tenzije između umetničke slobode i industrijskih zahteva.
U današnjoj filmskoj industriji, koja sve više funkcioniše kao savršeno podmazana mašina za pravljenje novca, a sve manje kao prostor za umetničko izražavanje, gotovo sam sigurna da bi mnogi reditelji rado upotrebili pseudonim. Kada umetnost postane proizvod, a kreativnost mora da se podredi pravilima tržišta, prostor za ličnu viziju sve više nestaje. Možda danas više nego ikada, postoji potreba za imenom koje bi moglo da nosi sve one projekte u kojima autor više ne prepoznaje sebe.
Autor: Alan Smithee (Ana Adžić)