foto: Mirel Masic
Hardcore Will Never Die, but You Will nije samo naslov sedmog albuma grupe Mogwai, već i adekvatan stav po pitanju ovog mikrokosmosa muzike. Hardkor je ubedljivo najčistiji primer istrajavanja. Nema scene koja je prošla toliko različitih podtipova, svetaca i grešnika scene i ostala konstantno relevantna, sa mestimičnim periodima mirovanja. Novobeogradsko-kosjerska četvorka Ubili su Batlera vratila je novi vazduh u zapušena pluća srpskog post-hardkor zvuka, koji je u duže nego očekivanom periodu astme i gušenja. Naravno, ima tu aktivnih bendova (ROIR, Reflection), tu su i zvezde beogradskog hardkora Neven, ali niko od ovih bendova nije toliko blizak i ljudima van te scene koliko Batleri.
Nakon zaista predugo vremena (ili se meni tako čini), Lučo (gitara i vokal), Relja (bas i vokal), Maći (bubnjevi) i Daki (gitara i vokal) konačno obelodanjuju formalno snimljeno izdanje – EP od četiri pesme, snimljen kod nekrunisanog vojvode srpskog andergraunda, Uroša Milkića u Down There Studio. Uz pomoć Alekse Telalovića (Daze), studio je nekako uspeo da savlada eksploziju besa, tuge i nadanja, te i da te trenutke zabeleži, kao svojevrsnu verziju fotografije Trinitijevog gedžeta. Momci su prešli dugačak put; od početne Title Fight atmosfere, Hali Gali 2# kompilacije do toga da su pre prvog izdanja već postali ozbiljan događaj i ime, čemu svedoče i njihovi nastupi uživo. Ukratko, Batleri su porasli od toga da ih slušaju samo ortaci do toga da sada imaju ogroman broj ortaka koji ih verno sluša, šutka se i stejdždajvuje. Taj broj ljudi verovatno eksponencijalno raste dok autor piše ovaj tekst.
Vrlo je teško uskladiti dva tekstopisca u bendu. Koncept u muzici je odavno dinosaurus, mada neki žilavi koji nikako da odumre. I dok ovo izdanje nema jedinstveni koncept kada su u pitanju tekstovi, postoji gotovo precizna promišljenost u tome kakve pesme peva Lučo, a kakve Damjan (Daki za mene). Novi Svet i Jedan!Dva!!Tri!!! govore neretko u apstrakcijama. A kako i da ne budu apstraktne kada Lučo iscrpljuje svaki atom svog glasa prilikom uzvika …radije bih gledao dok koža mi se pretvara u gvožđe? Svirčaki i te pesme podsećaju na stare japanske hardkor bendove, recimo na 1000 Travels of Jawaharlal, bend za koji Lučo i ja delimo podjednaki entuzijazam. Gomilu dimaničkih promena, brze deonice, akcentovanje teksta putem bubanj-bas kompleta i ludačke, takoreći matematičke gitare. Zajedno takav pristup stvara idealnu podlogu za ono što se nazire kao koncept ovih tekstova: izgubljenost i strepnja od onoga šta može da se desi. Ne sutra, ne u dalekoj budućnost, već u narednih 5 sekundi. Strah opisan u plavim sobama, koži od gvožđa i kiseloj krvi koja ključa podseća na dečačke iracionalne strahove od ljudi koji nam žive ispod kreveta. Porasli smo, nema nikog ispod kreveta i to je najveći strah da nema nikog (i ničega) osim nas.
Ako su te dve pesme jedna tematska celina, pola kruga recimo, druge dve finiširaju krug i formiraju ovaj EP. Smrt i Filosofija Palanke osim toga što direktnu inspiraciju uzima od Konstantinovićevog kultnog dela, ne govori o onome šta je omiljeni filozof Beograda želeo da prikaže kroz redove ekstremno guste proze (čitaj: word salad). Budući da mi ta knjiga stoji na polici u radnoj sobi, prešamarao sam tih 10 strana koje su krunisane istoimenim naslovom. I dok Konstantinović govori o duhu idealno-zatvorenog sveta i vernosti idealu nezamenljivosti, Vitorović ima druge brige na umu. Jedna od briga jesu klenovi u pokretu, koji kao ribe znaju da plivaju od vira do vira, tražeći privremeno utočište, sve dok ne naiđe nova struja tople/hladne vode. Refren u kome Damjan odustaje od istorije može se nadovezati na osećaj života u malom gradu, ali samo na bazičnom nivou – sve što jeste ovde je odavno napisano, te je na meni da odem dalje. Začkoljica je ta što kraj refrena govori o povratku, a ne o budućnosti. U tome se on možda malo i nadovezuje na Konstantinovića i tezu da od duha palanke nema bega. Za jednog politikologa, ume da napiše jako dobar filozofski tekst, a i da bude jasniji od orignalnog filozofa.
Za kraj, pesma koja me je oduvala kad sam je čuo prvi put na probi i koja će sigurno, sa statističkom verovatnoćom od 95% biti hitčina - Ko nema u glavi?. Pomoć stiže u redovima duvačkih instrumenata, te naštimovani i mesingani izdisaj Jakova Fireza daje podlogu za introspektivno i svima poznato neispunjeno obećanje; ja se menjam, kako da ne. Time su momci zatvorili ovaj imaginarni konceptualni krug, sa pesmama koje nose srce na rukavu i smelošću da se to srce otvori za druge. Vrednost ovih skoro pa 13 minuta leži u tome da smo svi zatečeni ispred ogledala posle 2 ujutru sa mislima koje se očitavaju u ovim tekstovima – svi smo mi gospodin gegavi i/ili sami u toploj plavoj sobi.
Obično napomene idu na početku. Ova poslednja treba da služi kao podsetnik na to da su ova četiri momka pre svega moji dobri prijatelji, neki od njih i kolege. Kroz sviranje sa prošlim bendom sam par puta i delio scenu sa njima, išao na mini-turneje i prisustvovao na gomilu njihovih svirki. Zbog toga, iako ovaj tekst ima jedan objektivan potencijal recenzije (jer EP objektivno jeste novo zlato scene), on je pre svega lična zahvalnica momcima na tome što su konačno izgurali ono na šta sam ja dosta dugo čekao.
Autor: David Tadić