foto: Morgan Vander Hart
Što bi rekla pesma benda Lika Kolorado: Ruku na srce, nogu na gas…iiiiii…smiješ zaurlat. Uzeo/la si svoju dozvolu za vožnju, pre toga si pao/la jednom, dva puta ili nisi – nije ni važno, imaš još jednu plastičnu karticu u svom novčaniku, ona otvara drumove, ali drumovi su drugačiji za volanom. Treba da povedeš kolo, maramica u desnoj ruci, ali nisi sasvim siguran/na da ,,umeš’’ korake. Samo polako, prijatelji se drže za tebe na početku, povući će pravu stranu kad se zbuniš, postaće lakše što više igraš, toliko da će za kolo biti dovoljna samo jedna osoba – ti.
Pre mesec dana drugarica iz kancelarije je, nakon velikog stresa, dva pada, previše nerviranja, položila vozački ispit. Agonija se završila, to je to – još jedna pobeda mlade Milje. Dolaze ljudi, čestitaju, nazdravljamo, ipak smo u celokupan proces svi bili uključeni. Ali nije to to, ništa još nije zaokruženo, sada sledi onaj deo drugačijeg učenja, kada instruktor više nije na suvozačevom, to shvatam nakon poetične rečenice druge koleginice Milji: Javi mi kad pustiš muziku u autu. Ah, te male pobede, pomišljam, slavila sam ih kao dete, ali nije bilo tako lako dobiti ih. Postojali su izazovi, što spoljašnji, što unutrašnji: nedostatak iskustva, samopouzdanja, nepoznavanje vozila, strah od određenih vremenskih uslova, parkiranje, neobazrivost i nedostatak empatije drugih vozača, panika na semaforu na uzbrdici…
Kroz sve te izazove sada će prolaziti Milja, ali i mnoge druge Milje, zato pišem ovaj tekst, da im poručim: vožnja je unutrašnji put!
Najpre, važno je osvrnuti se na amaksofobiju, tj. strah od vožnje, neizvesnosti iste i gubitka kontrole. Simptomi mogu biti fizički – drhtanje ruku, ubrzan rad srca, znojenje – ali i mentalni: intezivna anksioznost pri pomisli na vožnju, vrtoglavica, osećaj gušenja, panika. Početna tačka ovog straha može biti dvojaka: prethodna traumatična iskustva ili duboko ukorenjena nesigurnost. Dakle, važno je osetiti svoj puls za volanom, jer nekada problem može biti većih razmera, pa nam je važno definisati ga kako bismo ga rešili. Amaksofobija se može lečiti različitim terapijskim pristupima.
S druge strane, postoje mladi vozači koji se ne boje vožnje, štaviše, uživaju u njoj, ali se boje drugih situacija koje se vezuju za vožnju, npr. vožnja kroz nepovoljne vremenske okolnosti, strah od nepoznatih ruta, blokada usled nervoznih trubenja drugih vozača, briga da ćeš zbog nesnalažljivosti usporiti saobraćaj, da nećeš videti pešaka… Normalno je da brige postoje, to je znak da je osoba svesna svoje odgovornosti za volanom i da je s tim u vezi obazriva.
Postoje određene tehnike koje pomažu u prevazilaženju strahova i one nisu ,,otkrivanje tople vode’’, ali nekada je samo potrebno da nas neko uputi na njih i da nas podrži. Neke od tehnika su: Postepeno izlaganje (početi sa rutama u kojima se osećamo komforno, ali sa postepenim upuštanjima u složenije i nepoznate rute), tehnike opuštanja (duboko disanje, tiho slušanje muzike koja nam prija i opušta nas), trenutni izazov dovoditi u vezu sa izazovom koji smo prebrodili (a da ne mora imati veze sa vožnjom, to može to biti naše ,,pešačko iskustvo’’ koje možemo primeniti u vožnji), traženje podrške bliskih ljudi (vožnja sa prijateljima ili članovima porodice može pružiti osećaj sigurnosti i smanjiti strah), upoznaj unutrašnjost svog automobila (ovo znanje direktno utiče na sigurnost, udobnost i efikasnost vožnje, posebno za mlade i neiskusne vozače koji još uvek razvijaju svoje veštine i reakcije u saobraćaju).
Naposletku, smiješ odustat: vozačka dozvola je alat, a ne obaveza. Svaka osoba ima pravo da odluči da li želi da vozi ili ne. Važno je da se oseća sigurno i udobno u svojoj odluci.
S druge strane, za sve one koji se raduju vožnji i prevazilaženju izazova iste: Ne zaboravite da slavite svoje male pobede i da javite svojim prijateljima svaki put kada prvi put pojačate muziku u autu.
Autorka: Nevena Branković